Nedelja, 2. avgust 2026. godine
Susreti, sećanja što se prepliću. Mermerno srce i ona, baš onakva kakvu je pamtim, puna života i tihe bezbrižnosti.
Prošlo je godinu dana otkako Maje nema.
Nekada imamo privilegiju da upoznamo samo jednu verziju nekoga. I taj trenutak ukrštanja naših života razvuče se na sva vremena. A možda je to ipak sve samo jedno vreme.
Danas putujem. I pomalo sam nervozna hoću li sve uspeti da uradim.
Milica kaže: „Sad, molim te, najbitnije je iznervirati se što više pred polazak. Što više, to bolje. Na max! Nemoj ništa da te omete u tome.” Smejemo se, šta drugo.
Vozač neveselo objašnjava da se može desiti da kasnimo pet-šest sati zbog gužve na graničnim prelazima. Neka putovanje samo otpočne. Osamljene benzinske pumpe moje su radosti.
Ponedeljak, 3. avgust 2026. godine
Stigla sam. Ljubljansko jutro, nešto posle pet. Mirno je. Sveže.
Jelena me dočekuje uz osmeh i zagrljaj. Jedino što je bitno jeste da sam tu, kaže.
Nije bitno ni što je autobus kasnio nekih 45 minuta, ni što je škripao i ječao sve vreme, ni što se u zadnjem delu zapalila sijalica, pa smo opijeni mirisom plastike izgurali nekako polovinu puta. Sve sam zakovrtala očima od pola tablete dimigala (kog uporno zovem dramina) i u Novom Mestu izašla na pauzu sva ošamućena.
Ulice su prozračne i široke, saobraćaja jedva da ima. Grad i dalje spava dok ja kotrljam svoj kofer i razmišljam koliko se mesta razlikuju živeći svoje živote u različitim godišnjim dobima. Ne deluje mi kao da sam došla, već kao da sam se vratila. To potvrđuje i Cecilija, moja divna drugarica svilenkastog krzna koja me pozdravlja odmah s vrata, a nije od onih mačaka što se sapliću da nekog pozdrave.
Čeka me nova posteljina. „Biće kao da spavaš u nekoj tvojoj kariranoj košulji”, kaže Jelena. Čeka me omiljeni kapučino i terasa kao iz magazina da na njoj baš nas dve sedimo, uživamo i razgovaramo o onome što je bilo i onome što bismo volele da bude.
Možemo na Bled, možemo na azurno jezero u Austriji, možemo do Pule ili Verone.
Cecilija bdi kraj nas.
Utorak, 4. avgust 2026. godine
Iako sam tu gde jesam, u Ljubljanskom starom gradu, na tvrđavi iz srednjeg veka, na PIKNIKONCERT-u, muzika me nosi u sve delove sveta, ali najviše u Portugal. Znam tačno kojim bih se ulicama smucala. A ima baš jedna s čijeg vrha se vidi more. Tuda bih se samo sjurila. Sodade.
Sasvim dovoljno da ovaj dan bude ispunjen i dovoljan sam sebi.
Svirka je blaga, nežna i laka. Ana Vipotnik, dugogodišnja pevačica Fake Orchestra, i njen bend. Poezija obgrljena muzikom. Džoni Keš, Bob Dilan. Nemačka, francuska, muzika iz svih naših krajeva. Sve je tu, skladno uklopljeno i profesionalno izvedeno. Publika piknikuje, uživa. Da mi je jedan takav dan u Srbiji. Bez loših vesti, SLAPP tužbi, nasilja, neizvesnosti i disfunkcionalnosti.
Život se može bolje živeti i bolje organizovati kada čovek nije sve vreme u opsadnom stanju.
Sreda, 5. avgust 2026. godine
Izuzev kratke šetnje po susedstvu, mirujem. Osluškujem vozove. Poneki ulovim sa prozora ili terase. I uvek pomislim na Kiša. Na miris kolača s makom i svečanu uzvišenost putovanja. Setim se kako smo nekada davno, krajem osamdesetih, porodično dolazili iz Beograda u Ljubljanu Jugoslovenskom železnicom.
Jelena i ja imamo svoj zimski i letnji bioskop. Izabrala je ovog puta za mene The Lost Flowers of Alice Hart – seriju o varljivosti sećanja, ženskoj snazi, teškim odlukama i o tome koliko nekad malo verujemo u sebe. Razmišljam koliko nas traumatični događaji oblikuju i koliko nas mogu zatvoriti i za sebe i za druge.
Imamo pravo da prebolimo, da zacelimo, da promenimo mišljenje, da budemo drugačiji. I kao osobe koje smo pretrpele bilo koji vid nasilja, ne treba da se stidimo ni sebe, ni svojih postupaka i odluka koje su tada, u tom trenutku, delovale sasvim ispravno.
Četvrtak, 6. avgust 2026. godine
Vatrogasci, sirene. Nisam tu, a nešto se važno (i strašno) dešava. Ovog trenutka je u Srbiji aktivno devet požara. DEVET požara. Iako pouzdanih zvaničnih informacija nema, a i ko tačno da nam se obrati, saznajem da stotine hektara šume u Deliblatskoj peščari gori.
Ionako je zelenih površina sve manje, jer već bezmalo 15 godina vlada estetika brisanog prostora – betonskog, naravno – i filozofija investitorskog urbanizma. Samo nam je falilo da i taj rezervat prirode bude uništen. Zimi smo nespremni za sneg, leti za sušu i požare, a svakodnevno nas iznenađuju brojne omanje divlje deponije. Od smeća i ljudskog nemara ne može da se živi.
Nevoljno odlazim s Jelenom u šetnju kraj Ljubljanice. Pretoplo je. Kafei i restorani su prepuni. Radnjice se šarene i prizivaju brojne turiste. Ovoga puta mene zove samo LUSH – malo carstvo predivnih mirisa. Nijedna radnja nije tako mirisala svojevremeno u Knez Mihailovoj. Prodavačica kaže kako i ona govori hrvatski, možemo i tako da se sporazumemo. Naravno da možemo.
Posećujemo izložbu keramičkih radova pod nazivom Drugačnost u Gradskoj kući. Različiti stilovi, različiti umetnički predmeti. Nekima sam zadivljena. Idejom. Izvedbom. Možda će vajarstvo biti moj novi kreativni izazov. Ne smem Milici ni da pomenem.
Petak, 7. avgust 2026. godine
Požar i dalje divlja. Širi se. Čardak, Šumarak, Dubovac. Užas me hvata od snimaka na društvenim mrežama. A i od nove strane sveta koju je lokalni wannabe izmislio – „severojuga”. Živote. Kod nas samo severojug i može da duva. Dotle smo došli.
Užas me hvata i što još nismo uspeli da skupimo novac za SLAPP tužbu, već drugu s kojom se srećemo ove godine. Pomažem koliko mogu da ljudi budu informisani i da naša redakcija opstane. Pada mi na pamet jedna pesma koju sam pre mnogo godina napisala, ona o otadžbinskom survajveru i spremanju kao za olimpijadu. Tako nam je veoma dugo.
U drugoj realnosti: šetnja ljubljanskim ulicama, antikvarnica. Vidim Veliki atlas sveta koji sam kao dete imala, Kuću Ivane Đilas, Grobnicu za Borisa Davidoviča. Ima knjiga kojima se vredi vratiti. Vodič priča kineskim turistima o tome kako smo nekad bili jedna država. Neko usput kaže nekom kako bosanski i srpski nisu isti jezik. Samo slušam i ćutim. Pa neću se valjda raspravljati s nepoznatim ljudima na ulici…
Večeras propuštamo džez svirku na Gornjem trgu. Umesto etno-muzike Balkana i džez improvizacija, slušamo od našeg brata Dejana i njegove partnerke Irene kako izgleda kampovanje i život na Korzici. Isprobavamo neke divne sireve, gledamo snimke i fotografije.
Noć donosi kišu i blago zahlađenje, bar nakratko.
Subota, 8. avgust 2026. godine
Ništa od mora koje sam toliko priželjkivala. Ceste su zagušene, saobraćajne nesreće česte. A i vikend je – svi bi nekuda. Konstatujemo kako je na more najbolje ići van sezone. Tada gradovi neopterećeno dišu i lakše pratimo njihov ritam.
Odlučujemo se za park Brdo kraj Kranja. Nalazi se na dvadesetak minuta od Ljubljane. Tvrde za njega da je Slovenija u malom.
Kažem Jeleni kako je svako to drvo starije od nas i osećam se sićušno i privilegovano. Petsto godina neko brine o tom mestu. Prolazimo kraj Kongresnog centra, pa nastavljamo uz jezero s lokvanjima, pa uz jezero bez lokvanja. Vidimo renesansni zamak, staru oranžeriju, tradicionalni pčelinjak. Priča bi narušila tu svetu tišinu, zato ćutimo.
Putovanje u prošlost ima različite oblike. Vraćamo se u stari kraj u kom je moj stric s porodicom živeo. Čuveni Koseški terasasti bloki, nastali krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. Primer sjajnog arhitektonsko-urbanističkog plana. Mnogo zelenila. A nedaleko je i ribnjak Koseze.
Dan je premašio sva moja očekivanja. Skupili smo novac za SLAPP tužbu i beskrajno sam zahvalna svima koji su nas podržali, svima koji u nas imaju poverenja.
Iako se požar ne smiruje, zahvalna sam ljudima koji su na prvim linijama, ali i svima koji su se pridružili prikupljanju donacija za vatrogasce i dobrovoljce.
Osluškujem vozove. Razmišljam o povratku.
Razmišljam o tome koliko je važno biti u trenutku. A već je tri posle ponoći.
Treba ustati za šetnju po podnožju Triglava.
Autorka je kreatorka sadržaja i slobodna novinarka u trenutku u kom je sloboda poput slobodnog pada