Site icon Pančevo.city

Nedelja dana u Las Vegasu

Nedelja, 1. maj 2022. godine

Danas je Prvi maj, Međunarodni praznik rada. Sećanje me vraća u mladost, vojne parade, okupljanja, majsko cveće, lepo vreme, pozitivnu energiju. A ovde u Americi to niko ne slavi. Zašto? Ko zna, možda neka tajna veza sa komunizmom. Moram da dodam da se i ovde slavi Praznik rada, ali u neko drugo vreme, početkom septembra. Tradicionalno se vezuje za kraj leta, dolazak hladnog vremena i pripremu za zimu. To sam upamtio dok sam živeo u Severnoj Dakoti. Ovde u Arizoni, septembar je još uvek veoma topao, a zima ustvari nikada i ne dolazi.

Ne mogu a da se ne osvrnem na prethodni mesec, april, pun važnih događaja. Prvo je tu bio majčin 91. rođendan, zatim put u Pensakolu u posetu mojoj starijoj ćerki i proslava njenog rođendana, pa izlazak moje knjige iz štampe u Pančevu i organizovanje njene promocije, pogoršanje zdravlja moje majke, bolničko lečenje i otpust u starački dom. Ovo su samo najvažnije poente u ovom mesecu u kome vlada prvi astrološki znak zodijačkog kruga, Ovan, čime započinje novi ciklus u kontinuiranom kružnom evolucionom procesu ustoličenja vatrene energije u materijalnom domenu. Ne tako lak zadatak, ali svaki početak se nastavlja na završetak, odlazak starog da bi se stvorio prostor za novo. I tako u nedogled.

A danas odlazim u Las Vegas sa ženom, posećujem njene roditelje i slavim još jedan rođendan. Ovaj put 94. Naime, otac moje supruge je dočekao te poodmakle godine, još uvek svežeg uma, iako oronulog tela. Njegova supruga je već stigla do 94. rođendana dva meseca ranije a sada je pripremila klavirski koncert u njegovu čast. Impresivno! Ali sada treba da krenemo, pet sati vožnje, preko planine i doline, pa opet planine dok se ne spustimo u drugu dolinu u kojoj blaženo blista „grešni grad”.

Ponedeljak, 2. maj 2022. godine

Probudio sam se u Las Vegasu, gradu koji sam posetio nebrojeno puta u poslednjih 19 godina. Prvi put je to bilo 2003. godine kada sam učestvovao na medicinskoj konferenciji, a nakon toga sa Tinom, mojom suprugom, u poseti njenim roditeljima koji su se doselili u ovaj grad 1995. godine. Oni žive izvan sjaja i buke Las Vegasa u mirnom predgrađu zvanom Grad sunca, u blizini prirodnog parka Crvena stena, daleko od smoga u kojem se kupaju kockarnice i hoteli i koji udišu milioni posetilaca. Tokom mojih prvih poseta privukao me je ovaj svet ekstravagancije, izveštačenosti i kopija kao što su Ajfelova kula, Rimski forum i druga „svetska” čuda. Išao sam na nastupe mađioničara, akrobata, muzičara, komičara, itd. Ali nisam se kockao, samo malo, tek da probam. Nisam uživao u prostorima punim dima i pića, hipnotizovanih ljudi prikovanih ispred mašina koje gutaju novac. Ali sam se divio Rut, majci moje žene, koja je imala sistem. Dolazila bi u kazino za 20 dolara. Kockala bi se dok ih ne izgubi ili uveća. A često je pobeđivala. Ona nikada ne bi zadržala novac. Ili bi ga poklonila, ili potrošila na porodične večere u kojima smo svi uživali. Sada ne idem tamo gde turisti zalaze. Više uživam u razgovorima, prirodi i porodičnim okupljanjima, obično uz dobru hranu i piće. Ovog puta povod mog dolaska je proslava 94. rođendana Kamerona, oca moje supruge. Sveštenik po profesiji, Kameron je veći deo svog radnog veka proveo kao paroh u crkvama Severne Dakote. Godine 1989. kreće u svet i sa suprugom se seli u Zelenu dolinu Arizone, a potom u Las Vegas. Iako je tada mogao da uživa u zasluženoj penziji, odlučio je da radi kao matičar na venčanjima. Venčao je bezbroj parova, bukvalno iz gotovo svih zemalja sveta tokom dvadesetogodišnjeg perioda. Bilo je tu i poznatih ličnosti. Često sam slušao priču o tome kako je venčao brata Brusa Vilisa kada ga je zagrlila i poljubila Demi Mur, tadašnja supruga Brusa Vilisa. A sada smo okupljeni, nas osmoro iz najuže porodice, u kućnom okruženju. Kameron je i dalje svežeg duha i održao je 15-minutni govor, pun zahvalnosti, ohrabrenja i rođendanske želje da još godinu dana provede u relativno dobrom zdravlju i prisustvu duha. Skroman čovek velikog srca. Ja mu to isto želim. Srećan ti rođendan, Kamerone!

Utorak, 3. maj 2022. godine

Planirali smo da danas provedemo u prirodi, mestu zvanom Vatrena dolina zbog jarkocrvenih stena, ali smo odlučili da odustanemo zbog jučerašnjeg dana ispunjenog mnogim događajima, od kojih su neki bili stresni. Ovo se posebno odnosi na rezervisani smeštaj za moju suprugu i mene u Airbnb-u. Morali smo da otkažemo jer kada smo ušli u kuću bila je puna oporog i oštrog mirisa osveživača vazduha od kojeg nam je odmah pozlilo. Počeli smo da zovemo hotele, ali mnogi su bili puni ili su cene bile astronomske. Na kraju smo odlučili da se obratimo Tininom bratu Tajleru, koji nas je srdačno prihvatio. Razlog zašto ga nismo odmah kontaktirali je zbog mačka Džeka. Naime, ja sam alergičan na mačke. Moram priznati da je Džek zanimljiv mačak, kaže Tajler da je vladar kuće, navikao da se svuda kreće. Tajler je pripremio sobu za nas najbolje što je mogao uz napomenu da vrata budu zatvorena. Džeku se to nije dopalo pa je iskoristio svaku priliku naše nepažnje da se ušunja u sobu. Zbog toga sam početkom noći imao otežano disanje koje se, na sreću, popravilo tako da sam mogao da zaspim, a ujutru sam se probudio osvežen i spreman da provedem mirniji dan. Tako je i bilo, jutro ispunjeno pisanjem, revidiranjem knjige koja se priprema za objavljivanje u Americi, meditacijom i razgovorima. Popodne smo se odvezli do muzeja koji je nažalost bio zatvoren pa smo završili u šoping centru. To je mesto u kojem nisam želeo da se nađem, ali su moja supruga i njen brat Kevin prevagnuli. Želeli su da se prisete prošlih vremena i poseta tom mestu. Nismo se dugo zadržali. Tek toliko da Tina svrati u Victoria Secret, a Kevin odluta u drugom pravcu. Dosađivao sam se, posmatrao posetioce, i napravio nekoliko fotografija. Uveče smo izašli u restoran koji se nalazi na golf terenu i uživali u hrani bez buke uobičajene u mnogim drugim restoranima.

Sreda, 4. maj 2022. godine

Budim se dočekan suncem i ohlađenim vazduhom zbog blizine planine i povetarca. Džek se već navikao na moje prisustvo i mirno leži na peškiru na strateški odabranom mestu pored kuhinjskog bazena za vodu. Lenjo me gleda pospanim očima i onda se vraća snovima koje mačke sanjaju. On je kućni mačak sa željom da svakog dana juri ptice koje posmatra sa unutrašnje strane prozora kako bezbrižno skaču po dvorištu u potrazi za hranom za ptice. Znam to po njegovom položaju tela, ali prozor i staklena vrata su nepremostive prepreke. Tako da zamišljam da je u svojim snovima lovac bez premca, brz i neustrašiv, tragač i skakač, usredsređen celim bićem na plen, strpljivo čekajući pravi trenutak za smrtonosni napad. Ali to su samo snovi jer mora da prihvati ograničenja koja mu nameće čovek koji se brine o njemu. Poput Džeka, mi ljudska bića smo primorani da prihvatimo ograničenja nametnuta domestikacijom od kolevke do groba. Pitam se šta je naš autentični izraz oslobođen stega kulturne evolucije koja nas je postepeno i sve više udaljavala od adaptacija koje su nam omogućile da živimo u harmoniji sa drugim oblicima života. Da li je tačno da je velika promena došla sa ulaskom poljoprivrede u naše živote? Da li smo tada izbačeni iz „rajskog vrta” i krenuli trnovitim putem izgnanika koji nas je zarobio i izopačio tako da smo postali pretnja opstanku života na planeti? Da li je prekasno da se vratimo u ekološku zajednicu i iskoristimo veličinu i sofisticiranost moždane mase za sopstveni spas? Naravno, nisam originalan u ovom razmišljanju, a nisam ni dovoljno pametan da ponudim odgovore koje bi prihvatila ova naša podeljena ljudska zajednica vođena sebičnim motivima.

Posle ovih pesimističnih i možda depresivnih razmišljanja, trebalo mi je osveženje pa sam odlučio da odem u prirodni park Crvena stena, ogromnu planinsku zonu zaštićenu od bilo kakve ljudske aktivnosti. Supruga i ja smo se brzo odvezli do odredišta daleko od civilizacije. Usidrili smo se u ovom prelepom ambijentu okruženom polupustinjskom vegetacijom, čistim vazduhom, plavim sunčanim nebom i prijatnom temperaturom od 20 stepeni. Odabrali smo put koji nas je doveo do petroglifa koje su u stenama uklesali ljudi koji su živeli u ovim krajevima u davno prošlim vremenima. Na trenutak sam napustio sadašnjost i prešao u neko drugo vreme koje se uklapa u kružne tokove usmerene sezonskim promenama i dnevnom svetlošću, a ne linearnošću naših mernih instrumenata.

Četvrtak, 5. maj 2022. godine

Ove reči upisujem u kalendarsku knjigu Skupštine opštine Pančevo iz 2004. godine. Dobio sam je na poklon od mog školskog druga Nebojše Pavlovića prilikom moje prve posete Pančevu posle 16 godina. Tada je on bio funkcioner opštine zadužen za kulturu. Pozvao me je u posetu kada je čuo da dolazim iz Amerike. Za tu priliku Nebojša je organizovao provod sa skupom najbližih gimnazijskih drugarica i drugova u moju čast. Uveče smo se našli u prijatnom restoranu i uz hranu i piće obnovili prijateljstvo prekinuto vremenom i prostorom. Spavao sam kod Nebojše i sutradan sam posetio zgradu Gimnazije a popodne proveo kod njega na poslu. Tada me je on darovao ovim kalendarskim dnevnikom nastalim u Italiji u štampariji Lediberg. Čuvao sam je kao dragocenost svih ovih godina i samo povremeno koristio kao dnevnik, adresar, mesto za aforizme, skiciranje tekstova, memoranduma, pesama, itd. Na primer, prvi pisani tekst se obreo u ovoj knjizi tek avgusta 2010. To je bila objava da sam doneo odluku da počnem da pišem memoare. Većina tekstova je napisana na engleskom jeziku na kome sam se lakše izražavao. Nasumično otvaram stranice i nailazim na početak nedovršene pesme pod naslovom ALL WE NEED. Ide ovako:

All we need is the brain
That thinks left and right
Connects fantasy and fame
Juices up to extinguish a flame
Releases chemicals that tame
Merges with body
Urges to…

Tu sam zastao. Valjda je moja inspiracija presušila tako da je ta nedovršena pesma ostala kao svedok mog delovanja, sada starog 10 godina i zaboravljenog do današnjeg dana. Poslednji zapis je napravljen pre skoro godinu dana i sastoji se od tri rečenice koje sumiraju posetu mojoj ćerki Ivi u Floridi. Često sam se pitao zašto nisam stekao naviku da redovno vodim dnevnik. Obično savetujem tu aktivnost mojim pacijentima zato što pomaže psihi da se bolje integriše i da objektivnije posmatra i ocenjuje mentalne događaje prenete na papir. Takođe je i vredan dokument koji se može koristiti u mnoge druge svrhe. Moja supruga i obe moje ćerke su mnogo prilježnije od mene u tom pogledu i uvek sam im zavideo na tome. Možda će me pisanje ovih zapisa, za koje sam se odlučio ove nedelje, podstaći da sa većim entuzijazmom počnem da vodim dnevnik.

Petak, 6. maj 2022. godine

Juče sam proveo neko vreme razgovarajući sa Rut, mojom taštom. Voli da priča, razmišlja, o svom životnom putu, događajima koji su na nju uticali, situaciji u zemlji i svetu. Njen um nikada ne miruje, čak ni sada, sa 94 godine. Njena kuća je puna časopisa, knjiga i memorabilija sa putovanja u Afriku, Kinu, Južnu Ameriku, Evropu i mnoge delove Severne Amerike. Njen život je počeo skromno u gradiću Severne Dakote, u porodici preduzetnika sa jednim bratom i četiri sestre. Od detinjstva je radila u očevoj radnji, ali je volela školu pa je završila fakultet u vreme kada je to bila retkost za žene. Brzo se udala i osnovala porodicu sa petoro dece. Pod njenim uticajem, njen muž je završio bogosloviju i postao paroh koga su crkvene vlasti često selile sa jednog kraja Severne Dakote na drugi. Rut je radila razne poslove kako bi pomogla mužu kada je to bilo potrebno, a zatim je ostavila lični trag kao nastavnica engleskog, matematike i prirodnih nauka. Napisala je udžbenik matematike koji je korišćen na koledžu. Politikom se bavila kao predsednica Univerzitetskog udruženja žena, a bila je i kandidat Demokratske stranke za gradonačelnika, kongresmena i druge funkcije. Njeno delovanje je bilo znatno ograničeno zbog predrasuda prema supruzi duhovnika, i ženama uopšte. Njena pismenost, ambicija, inteligencija i liberalni stavovi nisu se uklapali u milje palanke. Posle skandala u crkvi koji je potresao njenog muža, preselila se sa njim prvo u Arizonu, a zatim u Nevadu, Las Vegas. U novoj sredini njen nemirni duh tražio je novu manifestaciju. U sedamdesetim godinama je odlučila da se ozbiljno posveti muzici. Angažovala je profesora klavira, profesionalnog muzičara i posle intenzivne jednogodišnje obuke bila je spremna. Počela je da organizuje godišnje klavirske koncerte klasične muzike, obično u crkvi koju je posećivala, za uski krug vernih obožavalaca. Prisustvovao sam mnogim njenim koncertima i divio se jednosatnom nastupu, koji je uključivao mnoge zahtevne kompozicije. O njoj su kao o fenomenu i najstarijoj izvođačici bogate lokalne muzičke scene pisale novine Las Vegasa. Sutra ću prisustvovati njenom jubilarnom dvadesetom koncertu posle dve godine pauze zbog kovida. Samo napred Rut!

Subota, 7. maj 2022. godine

Probudio sam se rano, kao i obično. Danas je moj poslednji dan u Las Vegasu. Sutra valja na put poći, vratiti se u Kotonvud, Arizona, moj dom u poslednje tri godine. Ali danas sam i dalje kod ženinih roditelja, u širem porodičnom krugu. Sedim na verandi i posmatram rad i trud uložen u zasađeno drveće, ukrasno žbunje, kaktuse i napravljenu stazu koja vodi do kružnog uzvišenja sa pogledom na grad u daljini i izlazeće sunce. Mesto za meditaciju koje sam često koristio. Slušam veseli cvrkut ptica i daleki zvuk automobila. Iako je subota, ovaj grad nikada potpuno ne spava niti se smiruje. Danas je veliki dan za Rut, možda njen poslednji koncert koji je tako pažljivo pripremila. Prethodnih dana išla je u crkvu da vežba na klaviru predviđenom za koncert. Posle prvog pokušaja bila je obeshrabrena jer nije mogla dobro da vidi note i klavijaturu zbog makularne degeneracije očiju, ali joj se vid popravio sledećeg puta, pa je juče izjavila da se oseća spremno. Koncert je nazvala „Ljubav i fantazije”. Sastoji se od dvanaest kompozicija, klasičnih kao što su Betoven, Bah, Mocart, Šopen, i modernih, poput Djuka Elingtona i Irvina Milsa. Posle koncerta, Rut je želela da večera u dobrom restoranu, ali smo zakasnili sa rezervacijom, pa smo odlučili da naručimo picu i da zajedno provedemo vreme kod kuće. Drago mi je zbog toga, jer ne uživam u buci i gužvi koja je uobičajena tokom vikenda. U porodici moje supruge, zajednički obrok je veoma cenjen, a Rut posebno uživa u izlascima u restoran. Ja donekle, pogotovo od kad se hranim isključivo biljnom hranom. Od tada spremam obroke, najčešće samo za suprugu i mene, a i za druge kada se ukaže prilika. Ali kada sam izvan uobičajenog načina života, mogu biti fleksibilan. Tako je bilo i ove nedelje u Vegasu. Jeo sam omlet, lososa, izrendani sir i sladoled od vanile zajedno sa čuvenom američkom pitom od jabuka. U tim trenucima je zajedništvo porodice bilo važnije od pridržavanja strogih pravila veganske ishrane.

P.S. Koncert je bio izvanredan. Rut je bila na visini zadatka. Svi smo bili oduševljeni njenim jednosatnim nastupom. Lepo smo se posle toga proveli kod kuće jedući picu i razgovarajući. Grupa se postepeno razišla. Ostalo nas je šestoro: Tinini roditelji, Tinina braća Rod i Dejn i nas dvoje. U deset sati uveče Tinina braća su se odvezla na aerodrom. Rod je odleteo u Virdžiniju, a Dejn je nastavio vožnju do Feniksa. Ovaj važan dan se bližio kraju, kao i moj boravak i pisanje. Želim vam laku noć.

Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropsihijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama.

Exit mobile version