Nedelja, 4. novembar 2018. godine
Alarm.
Pola sedam.
Snooze.
Alarm.
Deset do sedam.
Snooze.
Još deset minuta.
Alarm.
Sedam i dvadeset.
Snooze.
SEDAM I DVADESET!
Otvaram oči i proklinjem sebe po hiljaditi put jer znam da nisam ranoranilac i da je snooze opcija zapravo nešto najgore što spavalice mogu da urade na početku dana. Nekoliko sekundi se valjam po krevetu dok moj mozak automatski smišlja dobre razloge zašto bi bilo sjajno da ostanem u krevetu i posvetim dan svom mentalnom zdravlju. Međutim, koliko god ta opcija deluje kao najbolji izbor, volja, motivacija i dogovor iznova pobeđuju.
Četvrti dan za redom mi počinje identično. Znam da danas neću videti Nikolu, ne stižem da doručkujem, užurbano se umivam, perem zube i oblačim udobnu odeću jer znam da ću ponovo ceo dan provesti u Klubu ljubitelja igara i fantastike „d20” gde sam trener i primer novim KOMPAS edukatorima i motrim na svaku njihovu reakciju i misao tokom celodnevne agende radionica.
Igre poverenja prolaze prilično dobro s obzirom na to da sam mislio da će par ljudi praviti problem i odjednom su svi naloženi da pređu radionicu Konopac, koju rešavaju već četvrti put. Fora je da svi zajedno, držeći se za ruke, pređu preko konopca koji je visine rebara a da ga u isto vreme ne dotaknu.
Prva su, od 24 grupa, koja radi toliko dugo i već sam se zabrinuo da li će ga uopšte preći. Konopac iza sebe ima veliku vrednost i pokazuje koliko tim zapravo veruje u sebe i koliko je bitno slušati se i raditi zajedno.
Već je dvadeset minuta prošlo i ništa značajno se ne dešava, međutim to ih ne sprečava da iznova i iznova pokušavaju druge taktike i tehnike.
Još petnaest minuta. Deset.
I prešli su ga! Kakav je prizor to bio! Svi su se oduševili jer su konačno rešili ono oko čega su se mučili toliko dugo! Kada je Mateja poslednji prelazio preko, cela grupa je bila maksimalno koncentrisana na njega pa kada je prebacio i poslednji ud, cela prostorija je odjekivala vriscima i rečima poput „Bravo” ili „Volim vas” dok su se svi zajedno bacili u grupni zagrljaj.
Ceo taj prizor mi je ispunio srce i dok sam skidao konopac sa ulaznih vrata shvatio sam koliko je upornost i vera u sebe i druge zapravo ključna stvar u rešavanju tako, na pravi pogled, nemogućih zadataka.
Jedva čekam sutra.
Ponedeljak, 5. novembar 2018. godine
Polaznici rade završni test koji se sastoji od 50 pitanja. Na sva moraju dati tačne odgovore kako bi postali vršnjački edukatori. Pustio sam im klasičnu muziku kako bi nam pospešio razmišljanje.
Danas je poslednji dan Školice i ujedno se sve nekako radi u jednom dahu i sa bujicom emocija jer svi znamo da se danas završava i da ćemo se sutra vratiti u svoje škole, provoditi vreme sa većinom ljudi koji ne dele naše vrednosti i stavove i iznova shvatiti koliko je KOMPAS zapravo jedan prelepi mehur. To je organizacija koja te oplemeni, u kojoj saznaš apsolutno sve o HIV-u i sidi, a pored toga naučiš da slušaš, poštuješ i voliš druge koliko god bili drugačiji od tebe. Naučiš more trikova i veština koji čine da malo više voliš a i budeš srećan što si deo KOMPAS-a.
Tu su prijatelji koji nikad ne osuđuju i koji će uvek verovati u tebe i vremenom postanu ljudi na čiji zagrljaj uvek možeš da računaš.
Sastanci i akcije su mesto koje i najsivlji dan oboje u dugine boje.
Poslednji put provodim ceo dan u Klubu „d20” radeći radionice i privodeći Školicu kraju. Ljudi su vidno srećni, puni zadovoljstva i ponosni na svoje odluke da se prijave i prođu KOMPAS-ov seminar.
Stojimo u krugu dok im Nevena, Natalija i ja zahvaljujemo na pet divnih dana i govorimo im kako je ovo tek početak i da ih tek čekaju neke divne stvari. Predavanja po školama, kampanje i sastanci, akcije, seminari, putovanja na nacionalne i internacionalne projekte i mnogo mnogo toga.
Nakon svojih reči sam se zaista osećao lepo ali i tužno jer sam svestan toga da veliki broj mladih ne bi učinilo ništa po pitanju ličnog razvoja. Da li zbog toga što misle da je sve to dosadno ili da je gubljenje vremena ni za šta. Možda je razlog čak to što su lenji i ne osećaju potrebu da rade na sebi i drugima i unaprede svoje okruženje.
I zašto mene tište stvari poput nepostojanja prilaza za osobe sa invaliditetom u gradu dok moje vršnjake muči to što im nije prošao tiket?
Ne znam.
Ranije nisam imao razumevanja za to ali danas verujem da, dok god se nas nekolicina bori za prave stvari, svet i ova država će imati nade za oporavak.
Ionako su kroz istoriju velike stvari pokretali mali ljudi.
Jedva čekam sutra.
Utorak, 6. novembar 2018. godine
Evo me, pogleda uprtog u zemlju. Gledam svoje patike, a želeo bih da su one kućne papuče. Eto me kako žalim što ne verujem u čarolije, bajke i dobre vile, jer bih tada mogao da lupnem petom o petu i to bi me vratilo kući u moj Kanzas – što je u ovom slučaju moj udoban krevet.
Evo me kako podižem pogled uvis u nadi da ću ugledati Reu koja mi liže lice ujutru mada ono što vidim je Elektrotehnička škola „Nikola Tesla” sagrađena u austrougarskom stilu gde je odnos površina od cigala i prozora otprilike hiljadu prema jedan.
Škola je bunker, projektovan tako da spreči svako uznemiravanje spolja i na najmanju moguću meru smanji troškove pranja i zamene stakala. Svakoga dana u ovu školu uđe više od petsto učenika. Više od petsto učenika koji nemaju pojma o tome šta im je uskraćeno. Gde nema učionice kojoj se zidovi ne krune i klime koja normalno radi. Nema civilne interakcije između đaka niti zdravog odnosa prema školskoj imovini.
I – da li sam ovo već pomenuo? – nema izlaza. Ne, u doglednoj budućnosti.
I tako, sve što čovek može da uradi jeste da nastavi da radi jedno te isto – ideš nogu pred nogu dok ne stigneš do vrha stepenica, skreneš levo u učionicu broj 37 i – hej! – nekada zaista razmišljam da pozovem policiju na sebe jer ću, kada se o školi radi, zauvek kasniti. Da situacija bude još gora, u pitanju je druga smena pa je profesorima to još veći razlog da se u neverici iščuđavaju dok upisuju sitno „zak.” pored tvog imena u rubrici.
Mada realno stanje je da za to nema opravdanja osim ako si bolestan ili ako se pokvari bus kojim putuješ.
Desilo se tačno ono što sam i očekivao od škole. Profesori se svakog časa menjaju dok se u učionici dešavaju stvari koje bi u normalnom svetu viđao samo u vrtiću. Kako je nekom uopšte zanimljivo da se neprestano gađa papirima, urla ili šutira kantu za otpatke?
Ili sam ja samo smarač koji je na kraj srca i nema pojma da se zabavlja?
Profesorka Bilja mi je pohvalila tekst za školske novine koje planira da sprovede u realnost pa je nas nekoliko zainteresovanih uposlila da napišemo po tekstić vezan za vanškolske aktivnosti.
Ona je zapravo jedna od „kuljih” , ako ne i „najkulja” profesorka. Nekako je svesna onog što se dešava u gradu i uopšteno u svetu te takođe zdravorazumno razmišlja i puna je razumevanja i širokih shvatanja.
Zvoni za kraj poslednjeg časa. Kao da je neko okrenuo prekidač elektromagnetnog polja, jedino što su umesto komadića metala đaci ti koji bivaju privučeni velikim izlaznim vratima. Još jedan dan u paklu je završen i sa punim srcem odlazim u atelje Doma omladine da dovršim crtež gipsane glave oko koje se mučim već dve nedelje.
Jedva čekam sutra.
Sreda, 7. novembar 2018. godine
Posle nedelju dana ću videti Nikolu. Shvatio sam da lakše podnosim naše neviđanje ukoliko obojica imamo hiljadu obaveza. Čuli smo se tek nešto sitno svaku noć pred spavanje.
Bio sam baš umoran ali kad god sam imao slobodnog vremena, mislio sam na njega.
Naravno da sam opet kasnio u školu i naravno da sam opet hteo sebi da iskopam oči kada sam kročio u učiniocu. Mada, nije bilo toliko strašno s obzirom na to da sam jedan ceo odmor proveo sa Teodorom i Anitom dogovarajući se šta ćemo da radimo u petak uveče. Prespavaćemo kod Anite i napravićemo maraton neke serije uz milion slatkiša i hrane koju će Anitina baka da spremi te je to najveća stvar kojoj se radujem ove nedelje.
Izašao sam iz škole u roku od minut i hitro otišao na crtanje. Nisam mislio da će mi pripreme za faks biti ovako zanimljive. Upoznao sam gomilu ljudi koji se takođe spremaju za neki od umetničkih fakulteta pa mi je interesantno da razgovaram s njima o zajedničkim temama.
Nikola me je nazvao i rekao da će biti spreman za petnaestak minuta jer treba da se istušira nakon teretane. To vreme sam iskoristio da odem do Skroz dobre pekare i kupim najbolje pecivo ikada – zdenku pečenicu.
Čim sam ga ugledao, raspoloženje mi se popravilo i znao sam da će mi naredna tri sata biti melem za prethodnu nedelju punu stresa.
Ležali smo na kauču i gledali nešto na Jutjubu, pričali o užasno zauzetoj nedelji i o tome šta nam se sve izdešavalo.
Gledam ga. Ne u oči, već samo u njegovo lice. Tražim nepravilnosti na njemu iz raznih uglova, trudeći se da ne uhvatim njegov pogled. Ali ipak ugledam svoje minijaturno lice u odsjaju njegovih tamnih očiju. Razmišljam da nikada ne zaboravim ovaj prizor, jer ću onda doveka zamišljati njegov odraz u njemu i tako ću uvek moći da razgovaram sa njegovim likom kada mi treba sagovornik, kada me muče teške filozofije i kad imam pitanja na koja samo on ima meni prihvatljive odgovore; možda ne baš uvek odgovore koji mi se dopadaju, ali uvek one o kojima treba razmisliti.
Smišljam načine kako da taj prizor sačuvam od slučajnog uništenja, od prolaznosti, od zaborava; da li da ga nekako nacrtam ili fotografišem? Šta ako ga zaboravim ili me neki nemio događaj natera na to, da li ću ga i dalje videti u njemu? Pogledao sam opet u svoj odraz i video kako mu se usne izvijaju u osmeh koji kao da je govorio „sve će biti u redu”.
Zatvorio sam oči, prislonio glavu na njegovo rame i pokušao da ne brinem; jer potreban je čist prostor da dugo bude tu i da mu iznova pokazujem kako se iskreni momenti i emocije dešavaju kada god smo zajedno.
Jedva čekam sutra.
Četvrtak, 8. novembar 2018. godine
Dok me truckanje gradskog autobusa uljuljkava u ritam muzike koju slušam, primećujem gužvu spolja i iznad nje dva velika šatora i veliki plavo-žuti logo Lidl marketa.
Linda, pomislih, konačno smo i mi Pančevci dočekali čari ultra jeftinih proizvoda i seksističkih reklama. I drugi ljudi u busu su primetili isto što i ja, neki odmahujući glavom a neki zainteresovano posmatrajući gomilu ljudi. Nisam siguran kako da se osećam povodom otvaranja Lidl marketa u Srbiji, a pogotovo zbog svih internet šala koje su zbivane na račun sirotinje. Šaljivi deo mene apsolutno podržava svaki vid humora, ali moral me konstanto tera na razmišljanje.
Da li smo zaista toliko siromašni da se grabimo i bijemo zbog pilića, hleba ili paradajza? Nije Srbija jedini izuzetak. Dešavaju se ovakve stvari i po razvijenijim zemljama. Ali ne zbog pilića, hleba niti osnovnih namirnica za život.
Ušao sam u školu, istrpeo osam časova, izašao i krenuo na KOMPAS.
Novi polaznici su zvanično postali članovi organizacije koja je simbolično zabeležena svečanom dodelom diploma. To je neizbežan događaj nakon svake Školice te smo se nakon toga fino i sa puno entuzijazma bacilli na organizovanje 1. decembra, Svetskog dana borbe protiv side.
Podelili smo se u timove i krenuli na izlistavanje logističkih stvari. Gde, kad, šta, sa kim, u koliko.
Prostoriju je ispunila marljiva atmosfera gde je svako slušao svakog, davao ideje i zapisivao moguća rešenja. Kad-kad se mogla čuti ushićenost kada neki tim osmisli neku strava stvar koju na kraju sastanka podeli sa ostalima.
Prilično sam zadovoljan kojim tokom sve ide. Sviđaju mi se novi KOMPAS-ovci i njihovo umeće preduzimanja stvari. Svako je svestan u čemu je dobar pa time maksimalno doprinosi realizaciji najbitnijeg datuma koji KOMPAS obeležava. Polako stiže 1. decembar.
Jedva čekam sutra.
Petak, 9. novembar 2018. godine
Današnji dan je bio jedan od onih za koje vam je, kada ih se kasnije prisetite, žao što ih niste prosto prespavali. Sve što mi se izdešavalo bilo je jedno gore od drugog.
Prvo, profesor je doneo kontrolni iz bežičnih komunikacija te sam otkrio da sam ga uradio mnogo lošije nego što sam mislio. Jedva sam dobio prelaznu ocenu.
Profesor Branko spustio je kontrolni na moju klupu kao da je kesa sa đubretom. „Od tebe sam više očekivao Dušane”, rekao mi je.
Onda mi je profesorka tehničke dokumentacije oduzela kontrolni jer me je, pogodite, uhvatila da prepisujem. Pa naravno da ću da prepisujem kada joj je metod rada katastrofalan. Učenje napamet bi trebalo biti zakonom zabranjeno. Kako neko uopšte očekuje da nauči nešto ukoliko buba napamet tri suvoparne lekcije? I kako profesorki nije glupo da za svoj predmet kaže da je „onaj koji se uči napamet”? I zašto tehnička dokumentacija treba da mi se zgadi kada je, pre svega jako korisna?
Kao što moja drugarica Maja kaže, jesam ja svemirski u pravu što se tiče gorenavedenog problema. Ali moje mišljenje je mizerno u odnosu na nekog ko radi u toj školi toliko dugo sa identičnim načinom rada. Niti je direktoru u interesu da sluša moje kukumavčenje i žalbe. Autoritet je l’ te.
Ostatak dana sam doslovno uživao. Otišli smo putem Skrobare gde nas je Anita ugostila u svom toplom porodičnom domu. Dočekala nas je predivna večera, pohovana piletina u prezlama, domaći hleb, salata i mafini. Njena baka i sestra su tako divne i gostoljubive do te mere da mi je bilo neprijatno što mi nisu dopustile da počistim sto za sobom. Osećao sam se baš počastvovano.
Nakon toga smo stavili neke buržujske zlatne maske za hidrataciju lica i pričali o školi, ljudima i svemu što bi troje svestranih tinejdžera dotaklo u konverzaciji punoj razumevanja.
Jedva čekam sutra.
Subota, 10. novembar 2018. godine
Sedeo sam u sedištu preko puta Teodore dok smo se vraćali nazad za Pančevo. Slošilo mi se od pomisli na hiljadu stvari koje moram da završim do večeras, uključujući i ovaj dnevnik. Međutim, kući nisam mogao da idem jer sam oko sedam morao da pokupim neke plakate koje sam izlepio sa Bokom za neki sitni honorar.
Potrebna mi je kinta jer mi je glupo da tražim od roditelja za sve što mi treba. Pokušavam da svoje lične potrebe plaćam sam koliko to mogu jer sam svestan da ću vrlo uskoro želeti da živim sam. I na to moram da se navikavam. Moram da budem štedljiviji i pametniji i samim tim konačno, kako moji kažu, osetim život na koži.
Verovatno ću i kupovati u Lidlu za početak.
Kada sam stigao kući, bacio sam se da dovršim dizajn za neke nalepnice za Coca Cola Serbia. Jedna poznanica mi je ponudila saradnju u zamenu za pismo preporuke i pečat kompanije. Dobra ponuda ukoliko mene pitate.
To je recimo, super početak za karijeru jednog grafičkog dizajnera u pokušaju.
Stiže mi poruka od Nikole, kaže vidimo se sutra.
Jedva čekam sutra.
Autor je neko ko uvek pozitivno utiče na svoju okolinu, ne ćuti pred nepravdom i veruje u bolje sutra.