Juče, i prekjuče a možda i danas, reprodukuje se moj ohohoo omiljeni film „Mr. Nobody”.
Uvek i ponovo, i zauvek, kao kad govoriš voljenima, mogla bih da pratim šta je sve tu zapričano, i komplikovanu ali intrigantnu priču, protkanu nihilzimom i egzistencijalizmom i razmatranjem efekta „leptirovih krila” (znate ono kad leptir na vašoj terasi mahne krilima, a taj pokret „mic po mic”, ali nekako proizvede orkansku oluju na Haitiju) i paralelne moguće svemire, multiplikovane živote, koji se u svakoj od multidimenzionalnih realnosti ipak replikuju u zavisnosti od binarnog da ili ne, te voljnog ili nevoljnog čina koji izaberete. Ne samo zbog lepookog Đžareda Leto, sjajnog izbora soundtracka, i svih mogućih začkoljica kvantne fizike, hologramskog univerzuma ili simulakruma realnosti koje možete da promišljate, već zbog ključnog obzora horora neke od relnosti koja vam je dopala.
Kad na užas sam po sebi svojstven iznutra ili spolja živućoj realnosti, uploviš u simultano življenje neke od proizvedenih, imaginarnih ili virtuelnih, uglavnom ljudskim ne baš plemenitim porivima formiranoj, lepo moraš da se zapitaš odkuda ti u ovoj još gadnijoj priči ??
Sve si u međuvremenu sažvakao o pošastima rijalitija, i kako i koliko je poguban po (psihološko a nekad i biološko) biće i jezu mogućeg sumiranja da je čitavo tvoje suštestvo sa sve realnim primesama, imaginacijom i fejk ili ispravnim izborima ipak NIŠTA.
Koji život živiš, koju pesmu pevaš, koja ti je uloga zapala u rijalitiju koji ti je namenjen, kao u lošoj SF priči koja tutnji vremenskim heliodromom leta 2017. u Srbiji, brale!!??
Prija li ti da budeš veseli učesnik, saučesnik ili tek otužni promatrač pakleno ružnog rijalitija u kome si se našao, gde kao u romanu Nabokova nebo, doduše pakleno, ali ipak pink neodoljivo gori??
Kako se izbaviti iz pletisanke satanskog bala, gde bi Voland, i Begemot i Gospodar tame glavom i bradom pobegao zbog kičerisanja zlosti i tame, te svođenja ih na primitivizam, glupačku lukavštinu i turbo folk kulturu, koja sama u sebi beskrajno uživa jer joj je to jedina datost???
Koliko s one strane uma i iz kojih podruma perverzija bi mogla da nikne ovako loša naučno fantastična saga:
U malom, ali zgusnutom toru (u kome kao i svakom toru smrdi, ali je toplo) ustanovljen je praznik „Danas majko ženiš svoga sina” koji je od odabrane grupe proizviđača magle nazvan „Inaguracija“. Ministarstva „Laži i svakog nepočinstva”, „Ubi siromaha i nahrani bogatog” i „Slavljenja ludila” izdaju fatme o obaveznosti utuvljivanja u glavu važnosti i lažnosti ceremonijala proždiranja lepote, izjedanja istine i ždranja razuma. Obavezni dresscode: zaogrnuti se neukusom, navući privid mudroserstva, utegnuti se u korset blentavštine…
…iii nemam snage ni da parodiram, jer sve bi se ovo dalo preživeti da prolazeć’ kroz zapalo me krdo ne srećem životinjke kojima je ova rijalitija prihvatljiva i draža od praznine i ništavila sopstvenih realnosti.
Kako da karikiraš nešto što je već po prirodi toliko iskrivljeno (uvodi se novo zanimanje u ešalon paraprofesija, čuvar kontejnera, da Gospoda NIŠTA ne bi iz njih „vadili sadržaj”, kad ih tako izbezumljene kontrolori BusPlus lupežarije izbace iz transportnih limenih kanti i korita ili im izvršitelji otmu i ono malo bede i NIČEGA što im pripada…) Mislili ste da je filozofija „Udri siromaha i uzmi mu sve pare, da bi dao bogatom“, iz „Alana Forda” puka zezancija, u najboljem slučaju satira nekih prošlih vremena!!?? Ne, to je realnost koju žive podanici i poganici zarobljeni u nadrealnim svakodnevicama Stradije.
Ništa mi nisu draži ni moji emanirani simulakrumi, koji uvid u ovakav užas koriste kao spasonosnu oblogu u veri da, da to što smo mi naši pravi – samo Gospoda i Gospođe Ništa može da nas spasi.
U mom omiljenom „Mr. Nobody” svemiru ide jedna od numera koja prati sve komplikacije ovih paralelnih stvarnosti, i za koje nemam razumsko opravdanje ali koja sigurno na možda jedinom, (saznajnom) nivou, u poetskoj budilici – uspavanki donosi lekovitu potporu:
