Site icon Pančevo.city

Sveti Savo, nisi ti kriv!

„Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.” (Član 11. Ustava Republike Srbije).

Ako se ovim rečenicama u Ustavu kaže da je naša država sekularna, da je u potpunosti odvojena od duhovnog sveta i da nijedna religija nije uspostavljena kao obavezna, zašto su pre neki dan sramno izvređali direktorku osnovne škole u Sečnju zato što nije dozvolila da se održi verski obred, niti da se seče kolač tokom proslave školske slave Sveti Sava?

O značaju Svetog Save ne treba posebno govoriti. Ne znam čoveka koji s poštovanjem ne izgovara ime ovoga Sveca, našeg prvog srpskog arhiepiskopa i prosvetitelja, koji je zadužio ovaj narod svojim radom razvijajući pismenost, učenost i obrazovanje u vreme kada smo kao država osećali na svojim leđima „turskoga zuluma”. Sveti Sava je tada, uprkos svim nedaćama kroz koje je prolazila srednjevekovna Srbija, uspeo da deo svog života posveti pismenosti, kulturi i obrazovanju, na čemu mu mi danas, kao narod dugujemo veliku zahvalnost… ili bi to trebalo.

I pored važnosti ovog događaja, posebno za škole, direktorka u Sečnju je jasno stavila do znanja svešteniku da je ona ateista i da se po prvi put neće u školi obavljati verski obred povodom proslave školske slave, već će deca na svečanost otići u crkvu, za koju je taj obred i vezan. Rešila je dikretorka da „preseli” Svetog Savu delimično iz obrazovne institucije, očigledno ne mareći za posledice.

Sveštenik je potvrdio i za novine direktorkine reči, a ona je kasnije izjavila da je u crkvi sve proteklo divno i da je ona, bez obzira na versku (ne)pripadnost, otišla u crkvu i kao posmatrač ukazala poštovanje svim verskim običajima vezanim za proslavu Svetoga Save koji su u crkvi tada obavljeni, dok će u školi biti upriličena svečana priredba koju će pratiti hor učenika.

Nažalost, imam dovoljno životnog iskustva koje mi je govorilo da će ovi događaji fino mirisati na novi skandal iz opusa skandala u prosveti za koje sam mislila da su završeni, iako na žalost većine tragično sa profesorom Jocom „ubicom” i bila sam u pravu. Čitajući naslove sa portala i druge vesti, izrodio se još jedan, kompleksniji, nečovečniji skandal, jer se ticao i vere i nevere i dokonih i zaludnih i znanih i neznanih, a sve u cilju da se naruši integritet direktorke i njenog poslednjeg slova na temu proslave Svetog Save u školi kojom ona rukovodi. Ili možda to nije bio cilj…

Kao i uvek, pojaviše se dve strane medalje, jedna koja je osuđivala direktorku i njen „sraman čin”, nazivajući je izdajicom i neprijateljem naroda, tražeći njenu smenu i ostavku i druga strana preko NVO koje su većinom iz Vojvodine, kao i drugih organizacija koje su pružile nesebičnu podršku direktorki i njenoj odluci.

Kao što uvek kod nas biva, sve se može pretvoriti u politiku, pa čak i ovakav svečani čin. Direktorka je saopštila da svi učenici koji žele da prisustvuju svečanom služenju u crkvi povodom praznika Svetog Save mogu da idu u crkvu, a oni koji ne čine deo pravoslavne zajednice, poput muslimana, katolika ili ateista, kao što je bila ona sama, mogu da izostanu sa ove proslave.

I eto, stigosmo do suštine problema: ako je Srbija slobodna zemlja, ako je širenje bilo koje vere slobodarsko unutar naše zemlje, zašto ovakvim svečanostima i obredima koji se tiču isključivo pravoslavnih vernika moraju prisustvovati i oni koji to nisu i zašto se onda zahteva od njih da sveti čin služenja obreda i rezanja kolača bude sastavni deo verske kulture katoličkog ili muslimanskog sveta? Zar nemamo slobodu izbora koja nam je zakonom data, u ovom slučaju i Ustavom? Zar katolicima tri raširena prsta ili Muslimanima pokorna molitva i vera u Alaha nisu podjednako sveti kao nama naša tri skupljena prsta? Pa zašto onda ne dozvolimo da sveto onoga drugoga bude poštovano? Dokle ćemo otvarati svima širom vrata, a na samoj dobrodošlici zatvoriti ih ispred nosa, tražeći prizemne razloge što smo to učinili, recimo u drugačijem verovanju? Ako sebe smatramo „nebeskim narodom”, zašto sužavamo izbor onome kome naš izbor nije blizak? Zašto gajimo licemerje, ograničenu svest i neprosvećenost za koju je, u suprotnosti sa tim, kosti ostavio upravo ovaj Svetac čije ime ne bi trebalo od sramote da izgovaramo, jer ne umemo da se njime ponosimo na način na koji je on to zaslužio? Zašto crkva ne bude stožer ovakvih svečanosti, zašto u veselju ne okuplja svoje stado, podjednako dozvoljavajući da neki pojedinci ne budu njen deo, jer svoju veru ispoljavaju drugačije? Kako smo stigli dotle da nam i školske slave postanu politika, deo razmirica i svađa, umesto prisećanje na stvoritelja pismenosti, na Sveca koji je u kulturnom smislu stub svega onoga što smo danas mi Srbi? Gde smo izgubili skromnost, pokornost, osećaj za drugačije i poštovanje tuđeg?

Dete sam iz mešovitog braka, vaspitana da moje gledište bude široko i raznoliko. Vernik sam, a ne idem u crkvu, verujem u Boga, ali na svoj način. Mogu da verujem u Budu, Šivu i Višnu i Alaha, ali za mene je Bog jedan i to je moj izbor. Zašto nam se uskraćuju izbori kome ćemo Bogu da se molimo, ako nam je zakon to dozvolio i gde piše da je jedino naš Bog „ispravan”, naši običaji sveti i naša kultura jedinstvena za sve? Zašto postajemo taoci licemerja, nečovečnosti i neljudskosti?

Na osnovu svega gorenavedenog, direktorka je izrazila svoj lični stav. Tu je odluku i sprovela poštujući zakone, a pritom je dala izbor svima koji su želeli da ovakav svečani čin bude sastavni deo njihovih života. Nije nikome branila, niti naredila da tom činu i prisustvuje. Poštovala je Ustav Repubilike Srbije i time se samo rukovodila. Promene naš narod ne voli, niti ih podržava, što govori o našoj svesti, a ona se na to drznula, dajući svima prostora da budu ono što jesu, da veruju u ono u šta veruju, a da pritom niko ne snosi posledice zbog nečije druge vere ili nevere.

Pošto sam se dala u detaljnije čitanje u vezi sa ovim problemom, naleteh i na izjavu ministra prosvete Ružića kome je poenta od svega dosad izrečenog i učinjenog „tradicija sečenja kolača”! Da je ljudski mozak prostranstvo široko, po ovakvim izjavama se ne bi reklo! Neko nikad ne pronikne u suštine koje su najvažnije, a suština ovde nije u „sečenju kolača”, nego pravo na izbor vere i hoćeš li seći taj kolač ili nećeš, a cenjeni ministar bi trebalo toliko da zna šta je najvažnije za decu: da li je to pravo da decu učiš da veruju u ono što većinski deo naroda veruje ili u ono što tvoj narod vekovima brižljivo čuva i neguje ili im se to pravo oduzima jer se državi i crkvi tako prohtelo? Deci je sve lepo i himna i sam verski obred i sečenje kolača, ali dozvolimo da to bude lepo onoj deci koju vodi pravoslavlje i čiji su mu sledbenici. Ostalu decu ne treba kriviti niti primoravati ni na šta što se protivi njihovim osnovnim pravima izbora u šta će da veruju.

Sveti Savo, nisi ti kriv za ovo! – svi će ti to reći. I dok se ne reši ova zavrzlama da li da te slavimo samo u našim školama ili i van crkve, iako crkva jeste upravo mesto za to, ja molim Boga, onoga u koga verujem po slobodnom izboru, da okrene glavu na drugu stranu i da prosvetu, a i našeg Sveca, malo odmori od skandala. Preko nam je potreban odmor, zbog očuvanja časti, obraza i osećaja da slobodno možemo pogledati našoj deci u oči, da nas ne pojede sramota zbog (ne)poštovanja prema svemu onome što je naše, ali i tuđe.

Exit mobile version