Pre nekog vremena sam gostovao u popodnevnom programu jedne televizije i tom prilikom sam vodio vrlo zanimljiv razgovor sa vozačem koga su poslali da me doveze u studio. On je po sopstvenom priznanju politički na sredini, ali ima bogatu lepezu mišljenja koja je rado podelio sa mnom, dok smo se probijali kroz beogradsku gužvu dodatno pojačanu protestima.
Evo vi ste profesor na fakultetu, pa zar biste mogli da dopustite da vama upravljaju neki studenti koji imaju mnogo manje znanja od vas, zapitao me sa velikim čuđenjem u glasu. Ja sam momentalno odgovorio: naravno da bih jer naš glavni problem nije manjak znanja, već pre svega manjak poštenja. Dolazak studenata na čelo države će omogućiti jedan veliki reset sistema koji će u političku penziju poslati hohštaplere sa obe strane vlasti.
Protest koji je usporavao saobraćaj tog dana je izazvao još jedan od pristalica režima koji se pod blagoslovom samog predsednika Srbije i gazde svega vezanog za SNS zaleteo u masu ljudi. Nije „bio u panici” kao gaziteljka koju je predsednik abolirao, mogao je bez problema da produži napred, ali je umesto toga zakočio, ubacio menjač u rikverc i zaleteo se u ljude koji su toga dana odavali poštu ubijenim ispod nadstrešnice u Novom Sadu. Udario je čoveka od devedeset godina koji je prevežen u bolnicu s prelomom noge. Izvinjavam se svima koji se i dalje dvoume, ali izbor između gaženih i onog koji to gaženje inspiriše, omogućava i naređuje stvarno nije mnogo težak. Pogotovu ako imamo razloga da verujemo da se desilo da bi se skrenula pažnja sa činjenice da je direktor beogradske policije uhapšen zbog učestvovanja u ubistvu i višestrukih veza sa kriminalnom.
No, vratimo se kvalifikacijama studenata da vode našu zemlju. Razmislio sam još malo na ovu temu i zaključio: vi ste, deco, prekvalifikovani za posao upravljanja Srbijom, ali mi ne možemo sebi da dopustimo luksuz da to prepustimo nekom drugom.
Krenimo od samih diploma. One su ozbiljno devalvirane kada se ispostavilo da ministri u Vladi Srbije, gradonačelnik Beograda, guvernerka Narodne banke, bivši predsednik Srbije, bivša premijerka a sadašnja predsednica Skupštine i čitav niz poslanika i visokih funkcionera imaju upitne doktorate i diplome. Ne samo da su se bavili plagiranjem, već se ispostavilo da pojedine ustanove u kojima su navodno studirali uopšte ne postoje ili imaju vrlo diskutabilne programe. Ako bismo stručnost postavili kao eliminacioni kriterijum, onda bi svaki student koji je pošteno došao do više godine fakulteta bio kvalifikovaniji da upravlja zemljom od ljudi koji, obratimo pažnju na skandaloznu dužinu spiska, zauzimaju najviše funkcije u Srbiji.
Bivši predsednik države i predsednik Ustavnog suda su pak svoje diplome stekli legitimno. Prvi gradi mit kako je svojevremeno bio najbolji student prava, dok je drugi profesor ustavnog prava. Iako su formalno stručniji od svakog studenta, ponašaju se kao da su se školovali za kršenje prava i gaženje ustava. Istrajnost i temeljnost su ex predsedniku doneli zasluženi nadimak, Nenadležni. Petrov će sa druge strane sigurno ući u udžbenike, ali ne kao uvaženi autor, već prvenstveno kao objekt izučavanja. Neki budući studenti će se svađati sa veštačkom inteligencijom, litre vode će biti straćene na ubeđivanje da izjava „Mislim da se pravosuđe otelo i od političke i od izvršne vlasti” nije proizvod AI halucinacija.
Superiornost studenata u odnosu na vladajuću političku kastu se jako lepo može ispratiti kroz kopiranje studentskih akcija. Ako studenti nisu zaslužili naše poverenje da preispitaju kurs na kome se nalazi zemlja u kojoj se živi tako loše, zašto ti „genijalci” koji njome upravljaju tako neoriginalno kopiraju baš svaku njihovu akciju?
Kad su studenti blokirali fakultete, režim je napravio Ćacilend. Kad su se studenti organizovali da peške obiđu Srbiju, poslali su lojaliste da tabanaju od Kosova do Novog Sada. Kad su se pojavile optužujuće crvene šake na pločnicima, dosetili su se da crtaju ili da sa nadvožnjaka pokazuju nacrtan crveni polni organ. Kad su studenti izašli na ulice sa natpisima „Studenti pobeđuju”, poslali su svoje partijske poslušnike da iznad nadvožnjaka razviju još jedan vrhunac originalnosti, parolu „Srbija pobeđuje”. Kad su se studenti dosetili nalepnica, SNS huligani su najvulgarnijim grafitima išarali ceo Beograd, od fasada strogo zaštićenih zgrada u centru, do privatnih kuća građana na obodu grada. Kako je moguće da stranka sa 700.000 članova, koja je preuzela kontrolu nad svim ključnim institucijama u zemlji, pored svih enormnih resursa besramno nezakonito stečenog novca na raspolaganju ne može da smisli baš nijednu originalnu akciju, već mora da kopira sve što ti „nekvalifikovani” studenti preduzimaju?
Najtragičnije je što je (ne)originalnost ljudi koji su na vlasti poslednjih 15 godina u ovoj priči još i najmanji problem. Sve što su imitirali, kopirali su na jedan izopačen, bolestan način koji nam najviše govori u kakav bezdan srljamo sa njima.
Ćacilend je naša najdugovečnija i najveća blokada koja je Vučiću donela titulu vrhunskog blokadera. Malobrojne studente su prvo smenili partijski plaćenici koji tamo sede za dnevnicu, a onda i kriminalci sa ozbiljnim dosijeima. U tom devastiranom prostoru punog smeća i izgažene trave, opasanim barijerom koja podseća na govnjivu ogradu, videli smo veliki broj međusobnih fizičkih obračuna koji su eskalirali sve do napada vatrenim oružjem. Uzurpirao si sve moguće resurse u zemlji da bi napravio tako nešto odvratno? Bazu iz koje ćeš majci koja je izgubila dete ispod nadstrešnice u Novom Sadu puštati posprdne pesme???
Kontramiting najvećim skupovima u istoriji naše zemlje (koje su pored svih stranaka i organizacija u Srbiji organizovali baš studenti) je izgledao kao jeftin vašar na kome se socijalno ugroženi laktaju za besplatne pljeskavice i otimaju besplatne sokove. Smeće koje su ostavili za sobom je bilo toliko masivno da je moglo komotno da se odnosi bagerima.
Lojalisti koji su „pešaka” krenuli sa Kosova su uhvaćeni kako se delom puta voze autobusom, a put do Novog Sada im se misteriozno završio podno Beograda gde im se izgubio svaki trag. Nisu uspeli čak ni uz varanje da završe akciju koju su kopirali od studenata.
Idejna pustoš režima se najbolje vidi po inicijalnoj reakciji na pojavu nalepnica „Studenti pobeđuju”. Grafiti koji su usledili ne samo da su oskrnavili fakultete, zgrade i domove neverovatnog broja građana, već su poruke bile beskrupulozno vulgarne, maliciozne i lažljive. Kada za studente našvrljaš da su „ustaše”, nisi samo izrekao laž, uvredio čitavu generaciju najperspektivnijih mladih ljudi koje ova zemlja poseduje, već pokazuješ i duboko nepoštovanje prema žrtvama ustaškog režima koje su prave ustaše svojevremeno pokosile. Te žrtve nisu zaslužile da se termin „ustaša” devalvira zarad sebičnih stranačkih interesa u nedostatku argumenata.
Šah-mat na polju moralne kompetencije režim je doživeo kad smo dobili priliku da uporedimo njihovu listu sa studentskom izbornom listom. Pored spodoba kojima je mnogo više mesto u zatvoru nego u Skupštini i malih ćaci prevrtljivaca koji „žele da uče”, na listi broj (nedovoljan) jedan je po nepotističkom ključu svoj podmladak ubacivao ko je stigao: Šešelj, Krkobabić, Vučićević… Studenti su im očitali još jednu lekciju iz nesebičnosti i odgovornog ponašanja kada su odlučili da na svoju listu neće postaviti nijednog studenta, već najkompetentnije ljude oko čije kandidature mogu da se dogovore. Za ljubitelje liste (nedovoljan) broj jedan to je ono kada ljudi razmenjuju mišljenja i usaglašavaju stavove, umesto da o svemu odlučuje Jedan Čovek.
Da se vratimo na moj razgovor sa početka teksta. Mi imamo i vlast i opoziciju koja je odraz nas samih i kakve ih u suštini zaslužujemo. Neka mnogo srećna zvezda nas je pogledala kad nam je poslala studente da za nas trče zemljom od Novog Pazara do Subotice, da istrajavaju dok ih gaze, prevrću preko haube, hapse i biju, da za nas gube godine na fakultetu, da smišljaju genijalne parole, programe i da na kraju naprave taj spisak od 250 ljudi sa čijim kvalifikacijama konkurenti ne mogu da se mere. Kad podvučem crtu mogu da kažem da ne samo da se studenti nisu pokazali kao nekvalifikovani, već su ispali apsolutno prekvalifikovani za upravljanje ovom zemljom.
Ja sam sa svoje strane pokušao da se odužim za sve što su studenti uradili za nas tako što sam se prijavio da budem posmatrač na izborima, prvi put u životu učestvujem u nekoj kampanji od vrata do vrata i obilazim birače u predgrađima i selima Pančeva, a uplatio sam i dobar deo svoje plate studentskoj kampanji. Za svoju dušu sam kupio i jedan crni marker da podsetim mafijašku listu koje su sve „žute lopove” primili u svoje redove raširenih ruku u proteklih 14 godina. Na posletku svako doprinosi onoliko koliko želi i koliko može. Najvažnije što planiram da uradim, a ujedno što može i treba da uradi svako kome je stalo do budućnosti ove zemlje je da izađe na izbore 25. oktobra i glasa za promene.
