Svako u našem gradu želi da u njemu bude što više dečijih igrališta i niko na Tesli nije izuzetak po tom pitanju. Dilentantizam kadar da pokvari i nakovanj, kome svedočimo od republičkog nivoa do mesnih zajednica, do sada smo već predobro upoznali. Metastazirao je do nivoa koji odnosi ljudske živote i ne pokazuje ni najmanje naznake posustajanja. Zato ne čudi što je u vezi sa novim dečjim igralištem na Tesli apsolutno sve sporno. Od kršenja zakonskih propisa i procedura, blokiranja vatrogasnog pristupa susednoj zgradi, pristupnih staza projektovanih na nebezbedan način, nema nijednog aspekta koji nije duboko problematičan.
Zašto igralište nije postavljeno na sredini poljane već na samo par metara od stambene zgrade je više nego jasno. Zaštitnici i promoteri predatoraskog urbanizma koji vode naš grad i dalje žive u iluziji da ćemo im dopustiti da nam na tom mestu umetnu još jednu zgradu. Naselje Tesla je podignuto u vremenu kada je urbanistička struka bila na ceni i imala je puno toga da ponudi. Njoj možemo da zahvalimo što smo dobili desetine zgrada raspoređenih tako da nijedan komšija ne gleda drugom u dnevnu sobu, nijedna zgrada ne zaklanja dnevno svetlo drugoj, za sveprisutne drvorede i prostrane poljane koje između ostalog nude i bezbroj opcija za buduća igrališta. Jedino što pre 50 godina nisu dobro predvideli je da će postojeća parking mesta juriti višestruko veći broj automobila, ali to će se valjda rešiti kada nam se na silu uvali još neka dodatna zgrada. Nećemo valjda dopustiti građanima taj luksuz da žive u uređenom naselju, umesto u prenaseljenoj košnici napravljenoj da se generiše maksimalni profit investitorskog urbanizma.
Bavljenje pravnim, bezbednosnim i urbanističkim aspektima lokacije nametnutog igrališta prepustiću stručnijima od mene. Fokusirao bih se na drugi, možda još i izazovniji cilj. Želim da pojmim logiku i način razmišljanja koji je doveo do toga da se igralište gradi na samo par metara od stambene zgrade. Objašnjenje nam je ponudila gradska menadžerka, Maja Vitman, kojoj bi po elokvenciji mogla da parira još samo Ana Brnabić. Međutim, ne bih želeo da se ova analiza doživi kao lični napad na nju jer sam siguran da identičnu logiku slede i njene kolege iz stranke i Gradske uprave, a sve su te glave birane da (ne) razmišljaju o onome što im nametne ona jedna glavna na vrhu koja im svima gazduje.
Menadžerka Vitman je poimence prozvala aktivistkinju Inicijative Odbranimo Teslu ističući kako baš ona živi u zgradi pored koje se gradi igralište. Ne vidim ikakav smisao tog argumenta, na koji način on opravdava bahatu bezobzirnost da se dečije igralište postavi uz samu zgradu, na samo par metara od prozora i balkona stanara kojima se namerno ispod nosa podiže objekat koji se mogao pozicionirati na bezbroj drugih pogodnijih lokacija. Tesla (još uvek) ima hektare slobodnih zelenih površina. Menadžerki nedostaje minimum empatije koji bi joj omogućio da zamisli zašto bi nekome bilo neprijatno da tokom celog dana na samo par metara od prozora sluša dečiju viku, koju bi noću jednako mogla da zameni buka pijanih tinejdžera okupljenih sa idejom da npr. uz vatromet u ponoć proslave rođendan svog ortaka. Jednako mi je neverovatno da je menadžerki i njenim kolegama neophodno objašnjavati šta sve može da se uradi sa loptom, frizbijem, praćkom i nizom drugih projektila koji su prirodni neprijatelji prozora stanara koje su osudili na neprekidan strah za svoju imovinu.
Sa druge strane kako će se osećati deca i roditelji na tom igralištu znajući da ih stanari konstantno posmatraju iz neposredne blizine. I hoće li posetioci igrališta držati ruku ispred očiju da ne bi gledali u susedne stanove i stanare.
Ne sme se izgubiti iz vida i da se stanovi slobodno iznajmljuju, kupuju i prodaju. Svet je u šoku nakon otkrića iz Epstinovih fajlova, dok našu zemlju tresu afere: Pahomije, Kačavenda, Palma… Ne fali nam ni pedofila, ni voajera ili egzibicionista i šta sprečava nekog od njih da se useli u stan sa celodnevnim pogledom na potencijalne maloletne žrtve?
* * *
Mi koji koristimo teretane na otvorenom već imamo pozamašna loša iskustva sa neimarskim praksama menadžerke Vitman. Jedno od prvih igrališta koja je krenula da renovira se nalazi na keju pored „Vetrenjače” i „Voza”. Ogromna poljana koja se prostire do silosa nije bila pogodna za proširenje renoviranog igrališta, već se morala demolirati teretana na otvorenom koji je naš grad dobio od Koka-kole zahvaljujući entuzijastičnom zalaganju sugrađana koji su učestvovali u nagradnoj kampanji. Na početku prošle godine stradala je još jedna intenzivno korišćena instalacija za vežbanje ispod starog hrasta u Narodnoj bašti, a krajem godine i druga koja je bila pozicionirana stotinak metara dalje. Trenirajući pored dečijih igrališta nadomak razrušenih vežbališta mogao sam detaljno da pratim kako menadžerka Vitman renovira. Tokom jeseni je tartan podlogom popločana polovina igrališta, zatim su tu cele zime čamile palete sa neiskorišćenim pločama koje su konačno postavljene početkom godine. Krajnji ishod renoviranja (proteklog bez ikakve table sa opisom radova) izgleda u najmanju ruku šokantno. Amaterski instaliran tartan koji se na više mesta odvalio od ostatka podloge, prljav i štrokav izgleda stravično.
Vežbači će uskoro dobiti novu teretanu u Narodnoj bašti, koja se takođe diže bez ikakve table o tekućim radovima. Pojedine sprave izgledaju smešno, kao da ih je pravio vanzemaljac koji se nikada nije susreo sa ljudskom anatomijom, dok su ostale odaju utisak prilično amaterske izrade. Međutim, poznajući menadžerske sposobnosti gospođe Vitman, ne sumnjam da će cena biti vrlo profesionalno prenaduvana.
I gradskom keju i Narodnoj bašti i Tesli je zajedničko obilje slobodnog prostora i zelenih površina na kojima je moguće sagraditi nebrojena dečija igrališta tako da niko ne bude ugrožen. Tretman vežbača na otvorenom me je prvi put naterao da se zapitam da li su u pitanju bezobzirna zloba i pakost ili samo jedna notorna nekompetentnost. Teretane koje nam je grad srušio su bile vrlo popularne, svakodnevno korišćene i pre svega izuzetno korisne za dobrobit i zdravlje naših sugrađana. Poruka koju smo dobili od menadžerke Vitman i njenog neimarskog ganga je: dobićete nove, ali tek godinu dana (a u slučaju keja za čak pet godina) nakon što vam srušimo stare. Za to vreme se snađite, briga nas što se moglo raditi i obrnutim redom, da se prvo sagradi novi objekat pa da se poruši stari. Daleko bilo da ostavimo oba u funkciji, pa nismo mi Švajcarska!
Istovetne poruke nam menadžerka Vitman reprizira prilikom izgradnje igrališta na Tesli, ista neuviđajnost samo podignuta na jedan još viši nivo bezobzirnosti. Evo kako bih ja opisao „dijalog” između menadžerke Vitman i nas građana, za koje ne treba izgubiti iz vida da smo u suštini njeni poslodavci:
– Evo vam novo igralište, pored sveg slobodnog prostranstva postavićemo ga baš do same zgrade.
– Ali to nije u redu, nije ni bezbedno niti po propisima. Pomerite igralište na centar poljane.
– Ne dolazi u obzir i šta se vi aktivisti stalno bunite.
– Nećemo dopustiti gradnju ako ne promenite lokaciju.
– E pa biće baš na tom mestu decomrzci jedni kad vam budem poslala policiju.
– Svejedno ćemo sprečiti gradnju!
– Nećete jer ću u pola 6 ujutru sa bagerima da vam u šest marica pošaljem i kordon od 50 policajaca!!!
– Vi niste normalni, stvarno divan način da se sagradi igralište za DECU! Svaka čast…
Sad pomalo nepravedno slikam menadžerku Vitman kao Diznijevog zlikovca, međutim, ona je u suštini za pitanje koje sam postavio nebitna. Isturila se kao glasnogovornik nakaradnog sistema, no na njenom mestu u tekstu bi jednako mogao da se nađe Aleksandar Stevanović (gradonačelnik), povernik SNS Ivan Tešić ili niko od njih. Oni svi (ne) misle onako kako im naredi onaj koji sebe vidi kao njihovog gazdu. Tek ih on smatra beznačajnim jer je čak i lokalnu izbornu listu nazvao po sebi, Aleksandar Vučić, a ne po nekom od njih.
Incident na Tesli nam je otkriva kako ovi ljudi razmišljaju u svom najboljem izdanju, kada pokušavaju da stvarno urade nešto zaista dobro, da naprave novo igralište za decu. Čak i tada rade mimo propisa, bahato i samoživo; umesto dogovora sa ljudima kojima se to igralište uopšte i gradi, oni insistiraju na sili. Ne zanimaju ih ni potrebe dece, ni stanara koji tu žive, već isključivo interes investitora koji će tu decu i buduće igralište zasipati prašinom kada pored bude gradio novu zgradu. A svi zajedno će moći da „uživaju” u kancerogenim PAH-ovima koji će tartan podloga verovatno ispuštati i mikroplastici koju će sigurno oslobađati.
A ako su ovakvi kada se trude da budu dobri, možemo li da zamislimo kakvi su tek kada se fokusiraju da rade nešto loše. Možemo, ali na žalost ne moramo. Na lokalnim izborima u Boru smo videli kako baš iz auta sa PA tablicama nasrću batinaši koji novinarima lome kamere, lome im kosti dok prete sekirama. Videli smo nedopustivo mnogo puta i policiju koja krvnički bije decu sklupčanu na asfaltu. U krajnjem slučaju pitanje je da li ljudima (čiji renovirani plafoni i nakon novosadskog zločina u proseku jedanput mesečno padaju na neku decu u školama i bolnicama) treba dopustiti da više ikada išta grade, pogotovu za decu.
I studenti su naša deca koje taj izopačeni um uporno naziva ustašama i plaćenicima. Uskoro ćemo imati izbor između njega i te naše dece koji stvarno neće biti težak.