Ništa im nije pomoglo. Naprednjacima. Naprednjacima nije ništa pomoglo. Ni lažan i licemeran poziv za ujedinjenje Srbije, ni (kao i svaka do sada) populistička kampanja, s mnogo loših kopija aktivnosti glavnog političkog oponenta, ni hinjena slatkorečivost svakosatnog klepetala, a ujedno i najvećeg lažova u istoriji ovih prostora, ni podilaženje kulturnim obrascima najmanje obrazovanog i najslabije informisanog sloja stanovništva, koje je ujedno i najsiromašniji, jer materijalna beda i beda duha uvek idu ruku pod ruku. Nije im pomoglo ni svakodnevno kršenje Ustava u izvedbi nenadležne predmetne institucije, ni sprdnja sa pravnom državom, ni apsolutno razaranje koncepta vladavine prava. Nisu im pomogli ni koruptivni poslovi sa kumovima, povezanim licima i firmama, vredni stotine miliona evra, a plaćeni državnim novcem iz pozajmica i kredita, kojima su zadužili dolazeće generacije, niti su im pomogle veze sa krupnim domaćim i stranim mafijašima. Nije im pomogle ni demagoške priče o putevima i prugama, ni tajni ugovori sa inostranim partnerima, ni prividno podizanje životnog standarda, ni statistički skok prosečne plate, ni garantovani minimialac, ni čitava ta bajka o „ekonomskom tigru”. Nisu im pomogli neograničeni resursi, dakle ni novac kojim su podmićivali birače i kupovali glasove, ni pomoć države u iznosu od 6.000 dinara, ni logistički centri za skladištenje i distribuciju namirnica koje su delili ljudima u stanju materijalne oskudice (eno jednog u staroj „Utvi”), ni uslovljavanje korisnika socijalne pomoći, ni ulagivanje penzionerima. Nisu im pomogle ni ucene, ni pretnje zaposlenima u javnom sektoru, ni finansijska i materijalna sredstva javnih preduzeća koje su masovno zloupotrebljavali za stranačke potrebe, ni nesposobni poslušnici postavljani za direktore, ni pozapošljavani ćaciji i ćacike po JKP-ima, koji se nisu ni pojavljivali na poslu, a kamoli radili nešto u interesu građana, jer su u plaćeno radno vreme radili u interesu SNS kartela. Nije im pomogla ni propaganda kontrolisanih medija, ni izmišljene nevladine organizacije, ni samozvani analitičari, ni „ugledni intelektualci”. Nisu im pomogli ni incidenti koje su provocirali batinaši, ni upadljiv izostanak reagovanja policije u rasvetljavanju ozbiljnih krivičnih dela, ni pretnje upotrebom sile, ni to što su se tužilaštva masovno pravila slepa i gluva. Nisu im pomogle ni najstrašnije uvrede kojima su pokušavali da diskredituju političke protivnike, ni fabrikovane afere usmerene na političke oponente, ni satanizovanje neistomišljenika, ni sistematsko omalovažavanje opozicije. Na kraju, nisu im pomogle ni fantomske liste, ni izborne manipulacije, ni paravani, ni šifriranje i fotografisanje listića, ni duple lične karte, ni uvezeni birači iz okolnih zemalja. Nije im, napokon, pomogla čak ni podrška majke Rusije…
Bilo je dovoljno da se na političkoj sceni pojavi jedan spolja gledano prilično amorfan i u ideološkom smislu veoma raznolik pokret, studentski, i da građanima ponudi dve vrednosti, tačnije rečeno dva osećaja, upravo one koje su naprednjaci sustavno uništvali, a koji leže u temelju svakog civilizovanog društva: osećaj dostojanstva i osećaj pravde. Nakon skoro godinu i po dana duge kampanje, ogromnog uloženog rada i velikih žrtava koje je podneo, taj pokret je sa vlasti uklonio jednu duboko korumpiranu, što znači po prirodu i društvo u Srbiji izuzetno štetnu (kriminogenu) strukturu i time otvorio mogućnosti stvarnog preporoda i upristojavanja zemlje Srbije, što naše (političko) društvo nije uspelo da izvede u prethodnim pokušajima – ni sa saveznim premijerom Antom Markovićem davne 1990. godine, ni onim incidentom sa kratkotrajnim premijerom Panićem, ni sa streljanim premijerom Đinđićem, koji je i streljan upravo zbog namere da brzo i radikalno promeni ovdašnji politički folklor. Postoji osnovana nada da je pobedom Studentske liste, konačno, sa 35 godina zakašnjenja, srušen srpski „Berlinski zid”.
U istom naletu, Studentska lista je sa političke scene počistila i ostatke preostalih „tradicionalnih” političkih partija koje su se hrabro, ali tvrdoglavo i nepromišljeno, kandidovale za ove parlamentarne izbore, a da nisu osetile ni temu izbora, ni politički trenutak, ni referendumsku atmosferu, ni izbor između Srbije i mafije, ni „puls nacije”, ni uputnost i učinkovitost za sopstvenu budućnost izlaska na ovako „dizajnirane” izbore. Liste koje su se pojavile na biračkom listiću, i pretendovale na osvajanje mandata, u koje se ne računaju ove fejk liste nacionalnih zajednica, Karićeva zelena salata i bizarni Ćale eksperimenti, same su sebe osudile na političko samoubistvo. I dok su socijalisti, hteli-ne hteli morali da potraže svoj politički opstanak samostalnim izlaskom, Evropljani i autentični desničari su sebi i idejama koje zastupaju i promovišu zabili kolosalni autogol. Ogromna, zastrašujuća izlaznost (u korist SL) te stranke je gurnula ne samo daleko od cenzusa, nego ih je izbrisala sa političke mape Srbije.
Time je SL nenamerno, kolateralno učinila još jednu veliku uslugu srpskom političkom biću – stvorila je preduslove da se politička scena konačno, autentično i organski rasloji na levicu i desnicu, plus liberale, i otvorila prostor da nove političke organizacije zauzmu mesta potrošenih, jalovih, neefikasnih, bezidejnih partija koje skoro 15 godina nisu uspele da neutralizuju SNS kartel, ali su slovile za neizbežni sastojak političkog establišmenta i neke malograđanske verzije političke, što znači i društvene elite.
Ukratko, veliki test je pred Studentskom listom. Od uspeha na tom testu, posledično, zavisi da li će u našem društvu napokon dogoditi stvarne pozitivne promene koje će u svakodnevnom životu osetiti svaki naš čovek i hoćemo li konačno početi da živimo u društvu organizovanom poput najnaprednijih na planeti. Biće posebno zanimljivo gledati kako se u svetu tome neće snaći ovdašnji, „naši”, lokalni naprednjaci, ali to nesnalaženje zaslužuje analizu u seriji tekstova.
Ono što je u ovom trenutku sasvim izvesno jeste da: naprednjacima nema pomoći.
