Pre nekoliko dana Vrščani su ugledali na zidu jedne od gradskih mesnih zajednica veliki (3 m x 5 m) mural sa likom pokojnog patrijarha Srpske pravoslavne crkve, Irineja. Nekako u isto vreme dnevni list Večernje novosti je objavio belešku da je „i u Vršcu na inicijativu lokalne samouprave umetnica, Dušanka Glumac, uradila veliki portret poglavara SPC”. Pošto je u novinama naznačeno „i u Vršcu” saznali smo da su portreti počivšeg patrijarha u obliku murala postavljeni u više gradova u Srbiji. To je moglo da znači da je ovakva akcija planirana „odozgo” i da su lokalne samouprave dobile nalog da ih realizuju. Iz iskustva znamo da su motivi onih koji vladaju Srbijom najčešće usmereni protiv interesa većine građana i zdravog razuma. Na osnovu toga teško može da poverujemo da su murali sa likom pokojnog patrijarha postavljeni sa namerom da prenesu plemenitu poruku i doprinesu jačanju jedinstva i razumevanja među građanima. Verovatnije je da je nekome od njih na pamet pala „genijalna” ideja da ovom akcijom iskažu lojalnost Crkvi, i eventualno, preduprede događaje iz Crne Gore, gde je sveštenstvo sa građanima danima organizovalo litije, koje su predstavljale pokretački impuls za pad tamošnjeg režima. Brzopleta ideja, kao i mnoge koje plasiraju vlastodršci, realizovana je zanemarivanjem zakona, osećanja građana koji nisu srpske pravoslavne vere i bez anticipacije mogućih negativnih posledica po odnose među građanima u multietničkim sredinama. Uzaludno je podsećati bahate uzurpatore države da je Srbija po Ustavu sekularna država i da su sve crkvene zajednice odvojene od nje i ravnopravne pred zakonom i odnosima sa predstavnicima države. Ustav je odavno suspendovan, kao i zakoni, pravo, pravičnost i pravda. Pokojni patrijarh je bio na čelu jedne crkvene zajednice, i ako su vernici te konfesije želeli da mu iskažu poštovanje predstavljanjem njegovog lika na nekoj javnoj površini, mogli su to da učine na objektima koji pripadaju toj crkvi. Zgrada mesne zajednice u Vršcu pripada svim građanima, bez obzira na njihovu versku i etničku pripadnost. Pomenuto zdanje se nalazi u starom delu grada koji predstavlja zakonom zaštićenu urbanu celinu, što podrazumeva da za svaku intervenciju na zgradama treba da postoji saglasnost i uslovi koje postavlja Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Pančeva. U vršačkom „slučaju” niko nije kontaktirao stručnjake iz Zavoda kao i u mnogim slučajevima pre ovoga kada je sadašnji vladika Nikanor uništavao kulturno blago grada i države. Mural je urađen na trošnom zidu bez posebne pripreme za ovakav vid slikarstva, i nezaštićen od vremenskih uticaja, pa može da se dogodi da već za nekoliko meseci delovi slike počnu da se krune i otpadaju, pa da groteskno naruše izgled portreta.
Svi ovi, na brzinu postavljeni murali su podsmeh svakom pokušaju da se ukaže na pristojnost i neophodnost poštovanja zakona, podsmeh tradiciji i kulturnim dometima prošlog vremena čiji se tragovi uporno uništavaju. Murali su podsmeh i vernicima Srpske pravoslavne crkve, jer je lik crkvenog velikodostojnika predstavljen na delovima zgrada, u okruženju koje ne budi nikakva verska osećanja. O umetničkim kvalitetima portreta teško je donositi objektivni sud, ali vernici svoje poštovanje prema svetiteljima i značajnim ljudima iz crkvene zajednice iskazuju u crkvenim objektima i drugim osveštanim mestima, a ne po raskrsnicama javnih puteva i zidovima zgrada. Kreatorima ove akcije nije tu bio važan pokojni patrijarh, ni vernici i njihova osećanja, važno je da se privremeno skrene pažnja sa opšte propasti, uočljive na svakom koraku. Šarenilo portreta ima cilj da na trenutak prekrije sveopšte crnilo. Čak i kada bi nešto vredeli i nosili neku simboličnu poruku, murali bi predstavljali samo beznačajne tragove u društvenoj močvari u koju svi polako propadamo.
