Juče sam prolazio pored zgrade koju je projektovao domaći, vršački, arhitekta čika Boda Jovanović. Odavno nije među nama. Ali ta zgrada ima jednu prokletinju koja simbolizuje odnos jedne struke prema gradu, ili, odnos grada prema struci… a može i odnos građana prema struki. Zgrada se nalazi preko puta Poljoprivredne škole koju je projektovao naš Vrščanin arhitekta Dragiša Brašovan. Tako je taj trg dobio i svoj naziv, Trg Dragiše Brašovana. Zgrada Poljoprivredne škole i zgrada preko puta su u nekom permanentnom razgovaranju. Kad noću hodate prema Željezničkoj stanici, možete čuti tihe razgovore Dragiše Brašovana i čika Bode Jovanovića. Sinoć sam slušao kako Dragiša kudi čika Bodu. „Pa dobro čika Bodo, zašto si okrenuo projekat bloka zgrada naopako, pa sad ja moram do vijeka vijekova gledati u te prozore klozeta?” Čika Bodina zgrada je naopako podignuta, pa ono što je trebalo biti u dvorištu, wc, kupatila i kuhinje, sad su okrenuti prema ulici, odnosno, ti intimni prostori zgrade gledaju u Brašovanovu školu. I tako, se čika Boda i Dragiša razgovaraju preko WC prozora.
Zgradu Poljoprivredne škole projektovao je Dragiša Brašovan, projekat je poklonio gradu Vršcu. Uradio je to u rekordnom roku u svojim poodmaklim godinama. Neću ulaziti u to kako je Dragiši palo na pamet da pokloni projekat svom Vršcu, ali mora da je postojao neki gospodin ili gospođa gradonačelnik-ca koji ga je poznavao i poštovao. On/ona je verovatno, skoknuo/la do Beograda i lepo, uz vršačko vino, dobio/la projekat. Dakle, taj gradonačelnik/ca Vršca je poznavao/la velikane koji su rođeni u Vršcu, da ne veruješ, pa zar je moguće da su onda gradonačelnici poznavali velika imena? A ne ovi danas, pojma nemaju ni ko je Dragiša Brašovan, pojma nemaju ko im se sve rodio u Vršcu. Taj Dragiša Brašovan, stvarno je voleo Vršac, ili je voleo njegovu istoriju. Dokaz tome je i bista Jovana Sterije Popovića koja se danas nalazi sakrivena u Gradskom parku, zamazana sprejom. Tu bistu je Dragiša Brašovan poklonio svom gradu, čak na pozadini livene skulpture piše zapis Svom Vršcu od Dragiše Brašovana. Bista je stajala od 1934. godine ispred Gradske biblioteke, na mestu gde je sad onaj ljubavni heroj Žarko Zrenjanin. Brašovanovog Steriju su sklonili a na njegovom mestu, sve sa kostima, napravili grobno mesto Uči.
I to je ta lokalna pizdarija. Na mestima koja mogu biti istorijska i koja to jesu, uvek se doda neki interakcijski dodatak poput ove naopake zgrade sa WC-ima, ili ove priče sa Učom i Sterijom. Nekako sistematski se brišu mesta, događaji, ljudi… i tako grad postaje provincija. Grad u kojem je rođen Dragiša Brašovan, 25. maja 1887. a sahranjen u svom Vršcu 8. aprila 1965. godine, danas postaje devastiran naopakom sistematskom strategijom brisanja. Iz ne znanja se sve briše, raskopava i zatrpava behatonom iz Loznice.
Odnos grada Vršca prema svojoj kulturnoj baštini je suštinski isti kao i odnos Aleksandra Vučića prema Beogradu. Vučić bez ikakvih uobičajenih stručnih procedura ruši delove grada, stavlja fantomke nekakvim sumnjivim ragbistima, i u mrkloj noći poravnava plac Sava male. Onda na tom mestu počinje gradnju nekakvih neokolonijalističkih zgrada, hibridne arhitekture, koji podsećaju na fantomke, a ne na arhitekturu koja mora imati dijalog sa arhitektonskim nasleđem Beograda. A arhitektonsko nasleđe Beograda je upravo i Vrščanin Dragiša Brašovan. Njegovi kapitalni objekti između dva svetska rata označavaju početak modernizacije Beograda.
I tako, taj Aleksandar Vučić postaje čika Boda… implementira neku klozetsku politiku gradnje, koja toliko smrdi da su se građani Beograda uvatili za glavu i počeli da vrište. To vrištanje će doći malo sa zakašnjenjem, jer je ovaj čika Boda sa zidanjem fantomskih objekata otišao toliko daleko da se sve više oseća Albertom Šperom i Adolfom u jednom liku. Taj hibrid je toliko opasan za arhitekturu, urbanizam, kulturu, politiku, zakon, ekonomiju… da se svaka pomisao na Dragišu Brašovana i njegova dostignuća, pretvaraju u intimu pojedinaca koji se protive načinu kako se gradi Beograd na vodi.
Vučić nije imao nikakvih moralnih preispitivanja kada se dovatio ovog posla. Ništa, samo je u tajnovitom kabinetu, privodio neke arhitekte iz druge lige i maštao. Sad gledamo šta je izmaštao. Anonimni arhitekti nisu imali nikakvih moralnih problema kada su se latili rabote.
Ali, iskorak Dragiše Brašovana ka politici totalitarnog režima u Evropi, tih 30-tih godina je imao neki etički stav. Brašovanu su ponudili da sarađuje sa arhitektom Trećeg rajha, Vernerom Marhom, koji je 1941. godine izradio projekat rekonstrukcije Beogradske tvrđave za potrebe olimpijskog stadiona. Dragiša Brašovan je tada dobio zadatak da reši Savsku obalu sa pristaništem. Taj projekat nikada nije realizovan, ali ostao je sačuvan likovni idejni projekat Dragiše Brašovana. Iz njega se vidi sa koliko je uvažavanja Beograda, Brašovan projektovao. Za Dragišu Brašovana tada nije bilo važno ko je naručilac arhitektonskog dela… a naručilac je bio siguran da će to Brašovan dobro uraditi, da će nastati kvalitetna arhitektura. Nećemo sad o tome da li je Brašovan znao sa kim ima posla i šta je to Treći rajh.
Ovoj vlasti danas je palo na na pamet da promeni ontologiju grada i učiniće sve da se posao završi. Između simboličkog značenja fantomki sa početka gradnje Beograda na vodi i izgleda ovih kula, suštinski nema razlike, izgled zgrada je arhetip, arhitektonski konstrukt koji pokazuje urođene načine radikalskog mišljenja. Prauzor Vučiću je ponašanje Šešelja, a ne estetika objekata. Vučić je u ovim objektima Beograda na vodi, hibernirao kompletno kolektivno nesvesno. Zgrade imaju ideju da budu arhetipske, one su ujedno i anima i animus, one su njegov alat pomoću kojega se lakše snalazi u ogromnim kriznim situacijama koje je Srbija sama stvorila proteklih 25 godina.
