Evo još jedne priče „priče iz života“ prosvete. Verujem da je svima već poznat najnoviji skandal koji se desio na Kanarevom brdu u Osnovnoj školi „Đura Jakšić”, gde su se dve žene, jedna glumica, a druga direktorica, dogovorile da jedna hip-hop grupa slobodno kroči u đačke prostorije i snimi nekakav dušebrižan spot, kojim bi tobož izvrgnuli poruzi neke društvene vrednosti. To ništa ne bi bilo sporno da se u jednom trenutku u prostorije škole, pa i u samoj učionici, nije pojavio osuđivani i poznati kriminalac iz devedesetih, koji je, navodno, glumio profesora u spotu.
Da bi zlo bilo veće, direktorica škole je odmah po učinjenoj šteti opravdala svoj postupak izjavama da nije imala sve infomacije o snimanju spota, kao i da nije znala da će „persona non grata” biti prisutna u školi. Da bi zlo bilo najveće, toj „neželjenoj osobi” su prilazila deca, izražavajući želju da se slikaju i da dobiju autogram. Na svu neprijatnost koja je zadesila školu, direktorica je, dolivajući ulje na vatru, izjavila kako niko od gostiju nije bio ni nepristojan, ni nekulturan, smatrajući verovatno da je to dovoljan razlog što takvi gosti mogu da uđu u ovakvu vrstu institucije koja bi trebalo da počiva na temeljima morala, etike, poštovanja, obrazovanja i vaspitanja. Nije bilo potrebno mnogo vremena da, pre svega, normalni, ali besni i ogorčeni roditelji održe protest, kojim su tražili da se direktorica smeni.
Tako se, zapravo, završila ova nemila priča o školi, ali svoj nastavak ima na društvenim mrežama, portalima, dnevnim novinama i televiziji, a razlozi zbog kojih sam se ja kao nastavnik i profesor bavim ovom temom, jeste stid koji osećam i koji je beskonačan, kao što je i beskonačna glupost gospođe glumice i gospođice/gospođe direktorice koje su se dogovorile da se snimi spot, kao da je to njihov privatni objekat, mesto gde kafenišu, čuvaju decu, pozivaju prijatelje i zezaju se. Koliko je slobode i prava sebi dala ta glumica, te se osokolila da pita za školski prostor za tamo neki bend koga (zamislite!) vole deca, koji je popularan i koji bi snimio kvalitetan spot o tome kako se neke vrednosti krše u našem društvu? Ko je ta direktorica da zaboravi da je škola institucija, da postoje određeni protokoli koji se moraju poštovati da bi se održale ovakve „ekskurzije” u školi. Zašto nije obavestila savet roditelja i školski odbor (možda) ili Ministarstvo prosvete (obavezno!) o planovima koje kuje sa svojom drugaricom glumicom? Zašto nije prikupila dovoljan broj informacija o tome šta se snima, ko snima, ko glumi, koga glume? Zašto se nije do sitnih detalja raspitala kod gospođe glumice ko je taj bend, ko su članovi benda, ko su im roditelji, iz kakvih socijalnih struktura potiču, koga oni dovode kao svoje goste, ko su ta deca koja će biti u spotu? Da li je uopšte bila svesna da je na ovaj način, poluinformacijama, srozala ugled i moral škole, da je dolaskom kriminalca koji je obeležio devedesete godine prošlog veka, vratila na pozornicu kriminal i odsustvo svake čestite misli i dobrog ponašanja?
Gde je Ministarstvo prosvete u svemu ovome? Kao profesor, znam da nemamo nikakav zvanični dopis, obaveštenje, zakon, dopunu zakona, štagod i kakogod to nazvali, kojim se korak po korak objašnjava kada direktor škole može i na koji način da iskoristi autonomno pravo škole da ustupi prostorije u komercijalne svrhe? Njemu je, tom istom Ministarstvu, najlakše da okrivi „glavu kuće”, u ovom slučaju direktoricu, i da tako zataška još jedan skandal koji mu „drma kavez”.
Razmišlja li iko o moralu, o etici, o školi i njenoj svrsi ili smo zaista prešli tu crvenu liniju gde se nenormalno favorizuje i postaje sve više normalno? Da li je iko od ove cenjene gospode svestan da se ovakvo ponašanje „pejstuje” na decu, da oni posetu jednog kriminalca smatraju normalnom, jer to država i društvo dozvoljavaju i prikazuju kao normalno? Na kraju krajeva, hoće li bar neko da bude pošten i da se stvarno pozabavi decom koja su sve više izložena izopačenim medijima na kojima se prikazuju naopake vrednosti? Da li ima nekoga u ovoj zemlji ko bi pokazao borbu da se zabrane mediji sa nacionalnom pokrivenošću koji propagiraju nemoral, kriminal, moralno posrnuće, jer je to ono što truje našu decu? Kada je i da li je došao opet taj trenutak da kriminalci i kriminal postanu popularni i cenjeni? Ima li živog bića u ovoj napaćenoj državi na Balkanu koji bi glasno povikao da ne želi scenario iz devedesetih, nove „dizelaše” i „krimose” koji bi bili slika i prilika ondašnjeg društva?
I najzad, gde smo mi, nastavnici i roditelji, (pri tom ne mislim na šačicu nastavnika i roditelja koji iskazuju nezadovljstvo) da podignemo na desetine hiljada glasova protiv moralnog unakažavanja naše dece, urušavanja škole kako institucije, prvog i poslednjeg bedema u očuvanju zdravog razuma ili ćemo i mi da jurišamo na društvene mreže, sablažnjavamo se i šokiramo onim što vidimo i onim čime uništavaju naše društvo? Zar ne bi trebalo da jednom, evo možda baš sada, kažemo da nam je svega dosta, da ne želimo više da se u nas upire prstom jer smo reprezent sistema koji je u živom blatu i kome niko ne želi da pruži ruku spasa?
Priznajem, osećam sram i bes u isto vreme što ne mogu više da se borim, osim pukim batrganjem i koprcanjem svojim slovcima iskucanim na „hartiji” računara, protiv ovakvih razvratnih događaja. Shvatam zaista da „ovo nema nigde” i da će ubrzo umesto nas, ako se ne dozovemo pameti, za našim katedrama sedeti ljudi s „belim čarapama, žutom kravatom i šimikama”. I da ne zaboravimo, kao i sve u ovoj državi, i ova će priča trajati tri dana i onda će joj se zamesti trag. Nema odgovornih, niko nije kažnjen, sve će se nastaviti po starom… do sledećeg skandala.
