Mart je najgori mesec, molim te da se složiš sa mnom
barem oko toga, ali bez prateće šansone
iz bezbrižnih vremena koje ne pamtimo.
Probudi te kad se ne nadaš, ostavi te u čudu,
je li proleće ili jesen, ili svejedno,
Pretoplo je, kao da odjekne: prekasno je –
A kiša pada nad okeanom, tako gusta
kao zavesa iznenadnih radosti
što su istovremeno otopljene tuge
Mikroflora i mikrofauna preneta s kožom,
U novi dubok udah pod iznenadnim pljuskom
nepozvane požude.
Mogu da ti kažem, ovih dana sam
okrenuta naopačke, smem da imam i opravdanje,
Barem u očima onih što tvrde da je Zemlja ravna ploča
Jer evo, padam na glavu, a smejem se,
I ubij me, a čućeš dobro je!
Moja ploča škripi na reči mart, mesto, dva, dvoje,
možda vidim duplo, mora da je duplo,
svaka me reč za toliko pogađa,
A kiša pada nad okeanom, tako gusta
kao zavesa iza koje bih da te krišom posmatram
Kao nekad kad je bilo lepo imati ideale,
i nositi ih u tri lepe, uz prateću pesmu.
Mart je, barem prećuti to (ne)slaganje, dovoljno je
što se poigrava s prepoznatim namerama,
ali pronađi dovoljno suvo mesto usred pljuska
da se onda lepo uoči sva sparina koju je toplota s kišom donela
Priznaj mi, da li je pesak koji vidiš iz svoje sobe
i dalje žut, i koji ti je stih, je li Barbara, upravo na pameti,
Slobodno spomeni i taj rat, jer rat je upravo počeo,
A kiša pada nad okeanom, tako gusta
da prekrije tragove veselih ljudi što su hitali ka suncu,
a danas obuzima samo preterano zanesene.
Razliva se tinta, još juče se s njom moglo pisati,
a danas pljusak, neizdrživa vlaga koju bih da s mene pokupiš,
ali da ostanem i vlaga i so, slatka i slana,
Kao da je svako zrno peska postalo crveno
i da ključa ovaj najgori mesec.
A kiša pada nad okeanom, tako snažna
kao zavesa iznenadnih radosti
što su istovremeno otopljene tuge
i zarezuje u kožu i pljusak i iščekivane uzdahe
U novi dubok udah, dok ne potopi obe obale,
I sva se kiša konačno ne sruči u veliko more.
