Sinoć u našem gradu nešto oko 20 časova primećena je i u medijima momentalno propraćena neverovatna gužva ispred čuvenog kafe kluba „Kupe”. Pročulo se u „Aviv parku” i preko društvenih mreža da nam u goste dolazi dr Branislav Dimitrijević, profesor istorije i teorije umetnosti. Čovek koji svojim likom i delom u poslednje vreme zavređuje pažnju javnosti svojim tumačenjem života u SFRJ-u, a sve posredstvom knjige „Potrošeni socijalizam”, koju su zajednički objavili Fabrika knjiga i Peščanik. S obzirom na veliku popularnost pomenutih izdavača i glasila urazumljene javnosti nije se moglo gotovo ni sesti u „Kupe”. Mnogi su, obeshrabreni pokušajima da uđu, ostali ispred čuvenog mesta za izlazak i javne tribine.
O tome zašto nije bilo tako kao što sam opisao treba najviše da misle oni koji o ovom gradu najmanje misle. Ali njima nema pomoći, bar što se toga tiče, osim da dokraja pročitaju prikaz večeri koji sledi i bar se delimično informišu o stvarima koji ih se na najposredniji način tiču.
U goste nam je sinoć došao dr Branislav Dimitrijević. Gotovo sat i po smo govorili o tome šta se dešavalo u našoj bliskoj prošlosti, konkretnije u periodu tzv. druge Jugoslavije, a još konkretnije u periodu od 1950. do 1974. godine. Šta nam je bila tema?
U svekolikoj javnosti već je uvreženo mišljenje da je period tzv. Titove Jugoslavije bio ili doba totalitarizma, dakle, doba krajnjeg ukidanja svih sloboda koje nisu bile deo proklamovanih sloboda vladajuće partije, ili doba procvata socijalističkog društva i prosperiteta većine građana. Branislav Dimitrijević tvrdi da nije bilo ni jednog ni drugog. Već oboje istovremeno.
Dimitrijević u svojoj knjizi polazi od teze da je ključna tačka nerazumevanja nama bliske prošlosti upravo u tome – u pukom polarizovanju iste. Stvari koje nam se događaju nikad nisu toliko jednostavne da ih možemo svesti na crno ili belo.
Foto: Tamara Mićanović
Knjiga lepog aluzivnog i dvosmislenog naziva, „Potrošeni socijalizam” (podnaslov je „Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija (1950-1974)”), podeljena je u pet poglavlja. Svako poglavlje tiče se posebnog aspekta života u SFRJ-u. Počev od teorijskog-istorijskog definisanja pojmova ključnih reči podnaslova, preko toga kakva je uloga žena u socijalizmu, pa sve do pokušaja definisanja mogućih rešenja za prevazilaženje nedoba u kom živimo (naravno, u aspektu socijalizam vs. kapitalizam).
„Šta će nama istorija?” Tim pitanjem je Dimitrijević i otvorio javni razgovor. „Istorija nam je potrebna”, kaže, „ne zbog toga šta je bilo, već zbog toga što nam se trenutno dešava.” Ako pođemo od ove ključne zamisli, vrsta pogleda koji upućujemo na istoriju konzumerizma u SFRJ-u daleko će nam bolje objasniti to koliko smo i zašto, zapravo, duboko u njemu ogrezli.
Iako u SFRJ-u zvanično nije postojalo, Dimitrijević u knjizi polazi od pretpostavke da je čitavo naše društvo građeno na idejama i temeljima elemenata kapitalizma i potrošačkog društva, uprkos pragmatskim manifestacijama vladajuće klase da predstavi suprotno. Primera radi, 1958. godine prvi put je održan muzički festival u Opatiji, po ugledu na čuveni festival u San Remu. I ne samo to. To je i prvi zvanični živi prenos dotad eksperimentalnog televizijskog programa! Pobednička pesma, u izvođenju čuvenog Ive Robića, sadržala je sledeće stihove:
Tata, kupi mi auto, bicikl il’ romobil,
kupi mi medu i zeku, kolica Jugovinil;
Tata, kupi kolača, bombona i naranče dvije,
bar jednu malenu bebu, velim ti da je to sve!
Istoričar Igor Duda tvrdi, a na njega se Dimitrijević poziva, da je to tada za Jugoslovene bio popis stvari, robe koju treba posedovati, jer to znači kartu za novi život, novu budućnost.
Ovo bi bio eklatantan primer eksplicitnog upliva ideja potrošačkog mentaliteta u tada sveže izgrađeno socijalističko društvo.
Jedan izuzetno važan aspekt knjige je i definisanje verovatno krucijalnog pojma u vezi sa stvaranjem potrošačkog mentaliteta – pojma potrebe, odnosno, od njega neodvojivog, pojma želje. Psihoanalitičari, Frojd i njegov učenik Lakan, prednjače u bavljenju ovim pojmovima. Lakan, naime, tvrdi da je želja izuzetno maglovit pojam, i da se jedna želja ne ispunjava pukim zadovoljenjem ili ispunjavanjem iste, već da je posredi zadovoljenje želje umesto ispunjavanja. Želja je večna, kako on kaže, i ispunjava se reprodukcijom iste. Što nas dovodi do gotovo suštine kapitalističkog poimanja potrošnje – neprekidno i umnogostručeno nabavljanje robe (zarad nabavljanja robe zarad nabavljanja robe zarad nabavljanja…). I Frojd i Lakan se, međutim, slažu s tim da je slika centralno mesto fantazma (potrošačkog uma). Što nas opet dovodi u vreme sadašnje i očigledno prednjačenje vizuelnih podsticanja narodnih masa – televizije i tabloida – glavnih instrumenata, gle, onoga koji inaugurira Srbijom. Ali ostavimo to za neku drugu priliku.
Setimo se samo kritike levo orijentisanih intelektualaca da se okretanje društva masovnoj potrebi za zadovoljenjem želja stvara alijenacija, što će reći – otuđenje. A vi se sad okrenite oko sebe da vidite gde ste i gde su drugi oko vas.
Foto: Tamara Mićanović
Poglavlje knjige koje svojom temom privlači pažnju je i ono o ulozi žena u socijalističkoj tranziciji. Dimitrijević, opet se pozivajući na relevantne izvore kroz koje iznosi svoje zaključke, tvrdi da je ženama data kompenzacija za nepovoljan položaj u patrijarhalnom društvu time što im je dat širok spektar mogućnosti kupovine roba svakojakih namena. Tako je ženama preko različitih glasila (magazini i televizija) „sugerisano” koje haljine da nose, koje kreme za lice da koriste ili pak koje i kakve kućanske aparate da kupe.
Priču privodimo kraju uz nesumnjiv zaključak da je u socijalizmu i te kako bilo kapitalizma. Ako ne verujete ni Dimitrijeviću ni meni ni sopstvenim ušima, a pritom ste bili sinoć u „Kupeu”, vi kupite knjigu „Potrošeni socijalizam” pa se uverite sami u verodostojnost tamo izrečenih izjava. I nemojte sledeći put propustiti ovakve i ovakvima slične događaje. Do skorog čitanja i diskutovanja!
