Eto, baš nam se posrećilo, nama, građanima slobodnog grada Pančeva: sticajem nesrećnih okolnosti i baksuznog državnog protokola, „prva aktivnost” novoimenovanog, postavljenog, izabranog, šta li je već, premijeropredsednika, prvog potpredsednika Vlade, šefa svih udbi, vrhovnog komandanta oružanih snaga i latentnog patrijarha srpskog gospodina Aleksandra, ispade poseta njegovog veličanstva našoj ubogoj palanci i to odmah sutradan nakon onog dana u kome je o našem trošku održana još jedna parada jevtinoće i ispraznosti pred nekim svetom koji sebe doživljava planetarno važnim, a da im se u toj žalosnoj svetkovini niko sa nekog drugog kraja planete nije pridružio. Niti je iko važan došao iz Moskve, Vašingtona, Brisela i Pekinga, niti je ovaj samodopadljivi politikant koji sebe doživljava kao državnika dobio poziv da otputuje u bilo koju od tih važnih zemalja. Njihova poruka glasi: Who cares za tamo neku Srbiju. Najviši gost bio je neki Dodik iz BiH.
Personalnoj promeni u starom dvoru – jer je to zdanje dobilo novog stanara, a starog radikala, doduše malo mlađeg od starijeg radikala koji je objekat na Andrićevom vencu netom napustio, prethodila je manifestacija masovne perverzije – neki zaljubljenici u lik i delo najdražeg sina, sakupljeni sa raznih strana majke Srbije, dovezeni autobusima i nahranjeni sendvičima, okupili su se ispred Doma Narodne skupštine da bi saslušali Njegovo Obraćanje. Neki nesvesni mazohizam je u Srbiji dostigao istorijski maksimum – hiljade, stotine hiljada, milioni, ko zna koliko rabova božijih, nedužnih, ali nesvesnih, pa možda zato ipak dužnih? – slavili su na Dan žalosti, a da, zapravo, nisu ni znali da slave svoje dalje propadanje i nastavak uništavanja celog društva. Umesto što su se vijorile ponosno, a kako bi drugačije, bilo bi primereno da su srpske trobojke širom zemlje 31. maja bile spuštene na pola koplja i da smo proglasili pet godina žalosti.
Foto: Tanjug/Zoran Žestić
Kada jednog dana u dalekoj budućnosti neki drugi ljudi koji budu naseljavali „ove prostore” budu pisali fer istoriju današnje Srbije, neće propustiti da spomenu da je čovek-sa-svim-funkcijama eto, prvog radnog dana, posle one kičerajske inauguracije – a kakvo može da bude proglašenje predsednika kvazidržave nego tragikomično – došao, sve sa svitom i u pratnji zadriglih visokih oficira VJ u kasarnu „Stevica Jovanović”. Došao čovek da od ambasadora Sjedinjenih Američkih Država, njegove ekselencije Kajla Skota primi kontigent vozila hamer, popularno nazvanih hamvi, komada 19, koji će dodatno osnažiti borbenu gotovost naše dične armije i povećati arsenal njenih materijalno-tehničkih sredstava. Taj dirljivi susret svakako nije planiran juče za danas, nego je dogovoren bar nedeljama ranije; ali ono što je još opasnije od tih 19 hamera jeste poruka koju je AV uputio srpskoj javnosti: za „prvu aktivnosti” nije izabrao da ode u bolnicu, zabavište, školu, porodilište, neku fabriku bar, neki civilni objekat, neko sklonište za žene žrtve porodičnog nasilja, da se sretne sa pripadnicima neke ugrožene ili ranjive grupe. Ne, čovek došao da postrojava jedinice, da paradira pred počasnim strojem garde, da ljubi zastavu i pozdravlja vojnike gromkim pozdravima ili šta se već radi u takvim prilikama. Poruka je: nastavićemo da živimo u neproglašenom ratnom stanju, pod pretnjom silom, uslovljeni, ucenjeni, uplašeni… A što i da ne bude tako kad Srbin voli uniformu više nego išta drugo. Politička kultura u Srbiji, nažalost, i nije ništa drugo nego odgovor na pitanje: ko sada hapsi? U čijim je rukama pendrek? Ko izdaje naređenja pandurima?
Treba da se brineš, Aleksandre; nasuprot tvojim do vlažnosti opsesivnim željama, da uđeš u istoriju kao neki spasilac, neće te Srbija pamtiti po dobru.
Boki
Mislim da je A. Vučić jedna od najopasnijih pretnji sa kojima se Srbija suočava u poslednjih nekoliko decenija. Njegova agresivna paranoja, koju zlurado hrane njegovi brojni savetnici i saveznici, usmerena je protiv svih koji nisu spremni da se uključe u povorku i dive se carevom „novom odelu“. Da li je zaista moguće da kod nas ima toliko beslovesnih koji pružaju podršku samovlašću, nasilju i opasnosti ukidanja osnovnih ljudskih prava i sloboda!? Da li je njihova sposobnost rasuđivanja toliko sužena pa ne vide da je Srbija još više nazadovala u poslednjih pet godina neprikosnovene vladavine navodnih naprednjaka i da je po stepenu siromaštva ne samo na dnu Evrope, već i ispod dve trećine afričkih zemalja!