Prethodni nastavak feljtona možete pročitati ovde
U prvostepenoj odluci iz 2014, sudija famoznih „50 odsto” proglašava „fiksnim troškovima za održavanje sistema grejanja u zgradi”. U drugostepenoj odluci iz 2014. kojom se potvrđuje prvostepena, sudsko veće ovu naknadu naziva „fakturisanim fiksnim troškovima za održavanje sistema”.[1] Ono što se ni u jednoj ni u drugoj presudi ne pominje jeste da 2003. godine, kada je utuženo potraživanje nastalo, Odlukom nije bilo predviđeno pravo korisnika daljinskog grejanja da se na svoj zahtev isključi sa sistema, pa samim tim nije bio predviđena ni obaveza plaćanja nekakvog fiksnog dela cene pod nazivom „naknada za gubitke u toploti” ili „naknada za održavanje instalacija”. Sa druge strane, nije bila regulisana situacija kada se potrošaču obustavlja usluga zbog neplaćanja, a na tu situaciju se, kao što već dobro znamo, po pravno nakaznoj analogiji „Grejanja”, primenjivala odredba u vezi sa prekidom ili obustavom usluge iz razloga koji imaju veze sa „Grejanjem”, a na osnovu koje se oštećenom potrošaču umanjuje cena usluge za 50 odsto za dane kada nema grejanja. U prevodu – pošto su, na osnovu Odluke, potrošači bili potpuno zaključani u ugovoru sa „Grejanjem”, očito nije postojala težnja za posebnim regulisanjem fiksnog dela, koji je do 1994. tj. do ukidanja prava potrošačima da se isključe mreže na sopstveni zahtev iznosio 15 odsto (koliko je iznosio i kada je to pravo 2005. vraćeno). A i što bi kad je „Grejanje” „umanjenje cene za 50 odsto” tumačilo kao fiksni deo cene – iako on u Odluci nigde nije bio definisan kao takav – i prolazila s tim na sudu.
Ustavna žalba oštećenog potrošača
Zbog toga što je pravnosnažna odluka Višeg suda u Pančevu iz 2010. godine, kojom je jedan potrošač oslobođen plaćanja „50 odsto”[2] bila zasnovana na bitno sličnom činjeničnom stanju kao pravnosnažna odluka Višeg suda u Pančevu iz 2015. godine[3] kojom je drugom potrošaču nametnuto da plati „50 odsto”, potrošač oštećen potonjom odlukom obratio se Ustavnom sudu Srbije žalbom zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo. Ustavna žalba je odbačena, a u vrlo kratkom, površnom obrazloženju je navedeno da osporena presuda i presuda iz 2010. godine „nisu donete, između ostalog, na osnovu istog ili bitno sličnog činjeničnog stanja, imajući u vidu različiti utuženi vremenski period i u vezi sa tim shodnu primenu prava.”[4] Šta je Ustavni sud hteo da kaže? Da se Odluka 2005. godine promenila. Međutim, iako je tačno da se pravnosnažna presuda iz 2010. godine odnosila na potraživanje koje je nastalo posle izmene Odluke iz 2005, izmena se svodila samo na ubacivanje jednog jedinog novog člana koji dozvoljava isključenje korisnika daljinskog grejanja na njegov zahtev uz obavezu plaćanja naknade za održavanje grejnih instalacija u iznosu od 15 odsto cene. Potom su u prečišćenom tekstu prenumerisani članovi u Odluci. Nekadašnji članovi 11a i 11b – koji sa bave osnovom umanjenja cene za 50 odsto, a koji su posle izmena Odluke i objavljivanja njenog prečišćenog teksta (2006) spojeni u jedinstveni član 13 – ostali su identični, kao što je ostala identična druga odlučujuća činjenica – da Odlukom ni pre ni posle izmene nije bila regulisana situacija u kojoj se korisniku obustavlja usluga zbog neplaćanja. Samim tim ni pre ni posle izmene nije bila utvrđena obaveza plaćanja nekakve naknade „Grejanju”, niti visina te naknade. Dakle, činjenično stanje je, po mišljenju ovog istraživača, ipak bitno slično, a činjenica da „naknada za održavanje instalacija” pre izmene Odluke nije postojala i da je ona tom izmenom uvedena nije ni od kakvog značaja za ocenjivanje da li potrošač kojem je usluga obustavljena zbog neplaćanja treba da plaća 50 odsto cene po osnovu koji važi za kvarove, obustave i prekide u snabdevanju za koje je odgovorno„Grejanje”, samo zato što pisci Odluke od 1991. do 2010. nisu našli za shodno da regulišu situaciju u kojoj se usluga obustavlja zbog neplaćanja, što uključuje predviđanje i regulisanje visine eventualne naknade. Nema dakle govora o tome da su se zbog različitog utuženog vremenskog perioda primenjivala različita pravna pravila, kako je naveo Ustavni sud. Ta pravila su ostala potpuno ista.
Bez uporišta u Odluci i u zakonima
U nepovoljnim presudama novijeg datuma (2014. godina i kasnije) primećuje se da sudije Osnovnog i Višeg suda u Pančevu opisuju situacije i institute koji nemaju uporište u Odluci i u zakonima. Te situacije i instituti se, vrlo karakteristično, prepisuju iz presude u presudu, i nikada nisu vezani za konkretni propis. Prema kazivanjima intervjuisanih potrošača, izvor ovih „umotvorina” je u samom „Grejanju”. Upoređivanjem propisa, dolazi se do zaključka da se nepostojeće pravne situacije i instituti „uvoze” iz drugih lokalnih samouprava koje nemaju iste podzakonske akte kao Grad Pančevo, a odnose se na razlikovanje situacija kada se cela zgrada ili grupa zgrada na istoj podstanici isključuje sa grejanja, kao što je to bio slučaj u Nišu sredinom pretprošle decenije, i kada se isključuje samo jedan vlasnik stana u zgradi. Prva situacija, koju Odluka Grada Pančeva nije poznavala ni pre ni posle 2010. godine, u presudama se netačno opisuje kao „trajno isključenje” dok se pojedinačna isključenja nazivaju „privremenim isključenjima”. Nijedna od ove dve vrste isključenja nije predviđena ni starim ni važećim Zakonom o komunalnim delatnostima. Cela ova postavka služi kao uvod u tužnu monopolističku priču iz obrazloženja presuda da „Grejanje” „ima troškove održavanja sistema grejanja”, pa kad je korisnik „privremeno isključen, bez obzira da li se radi o jednocevnom ili dvocevnom sistemu, tužilac naplaćuje samo fiksne troškove za isključeni stan, tj. za troškove održavanja sistema grejanja – održavanje toplane, vodovoda i toplotnih stanica”. Samo navodno u okolnostima „trajnog isključenja” „Grejanje” „nema troškova održavanja sistema grejanja”, tj. ne naplaćuje fiksni deo. Opisane karakteristike imaju tri presude, dve iz 2014. godine i jedna iz 2015. godine[5].
U nekim presudama zapaža se pravdanje indirektnog grejanja – iako ono zakonom nije predviđeno ni regulisano – kroz pominjanje troškova koje toplana ima na ime zagrevanja stanova oko stana koji se ne greje. Ti troškovi se podvode pod fiksni deo cene, koji u periodu od 2000. do 2005. godine formalno nije postojao, a u periodu od 2005. do 2010. godine se zvao „naknada za održavanje grejnih instalacija” – naziv koji svakako nema veze sa zidovima, podovima i plafonima, već sa instalacijama, a ni tada nije tačan jer, kao što smo videli, fiksna naknada se u praksi odnosi na bilo kakve „opravdane troškove” „Grejanja”.
Tako se među utvrđenim činjenicama u jednoj presudi, koja se odnosi na potraživanja iz 2003. godine[6], pominje da „u slučaju isključenja nekog stana sa sistema grejanja tužilac za stambenu zgradu isporučuje istu količinu toplotne energije, ali ne naplaćuje istu kvadraturu stambenog prostora u celoj zgradi, pa tako može imati gubitak i za povećanu isporuku toplotne energije da bi se stanovi koji nisu isključeni zagrejali do propisane temperature, jer se toplota stanova koji se greju gubi preko zidova između tih stanova i stana koji se ne greje”.
U istoj presudi se konstatuje da „tužilac nema navedene troškove kada se isključeni stan adekvatno greje, ali nema mogućnosti da vrši proveru da li se isključeni stan greje i u kom periodu u toku dana.” Iz ove rečenice jasno se vidi da pravo na priznavanje „troškova” ima samo jedna strana u sporu, a to je „Grejanje” kao monopolista. Životno bitan potrošačev trošak, a to je obaveza plaćanja grejanja čak i kad uslugu ne dobija, ispada potpuno nebitna stavka u sporu.
Karakteristike presuda donetih u korist potrošača
Kao što smo videli iz statistike, presude u korist potrošača su retke, grupisane su u periodu 2007-2010. i u 2015. godini, a u vremenskom smislu „štrči” samo jedna presuda, doneta 2013. godine.
Prve presude u korist potrošača donela je 2007. i 2008. godine sudija Miljena Zebić, koja je i prva postavila pitanje neregulisanosti situacije u kojoj je korisniku obustavljena usluga zbog neplaćanja. Prva od ove dve presude potvrđena je 2008. godine na Višem, tada Okružnom sudu u Pančevu. Stazom Miljene Zebić išla je i sudija Jasmina Petrović svojom odlukom iz 2008. godine, koja je potvrđena već čuvenom presudom Opštinskog suda u Pančevu 1GŽ 810/10 iz 2010. godine. Njome je odbijena žalba kojom se tražilo da tuženi potrošač, isključen 2005. godine zbog neplaćanja, plati 50 odsto od pune cene grejanja. Ni u njoj niti u drugim pomenutim presudama sudije se nisu pozivale na sistemski Zakon o obligacionim odnosima, već su čitav problem rešavale sa aspekta Odluke i ovlašćenja koja se sektorskim Zakonom o komunalnim delatnostima daju lokalnoj samoupravi.
Veće Višeg suda, kojim je predsedavala Slavica Maksić, u svojoj odluci iz 2010. godine je razradilo argumentaciju Opštinskog suda i pozabavilo se pravnom prirodom norme koja je „Grejanju” služila kao osnov potraživanja „50 odsto“, prepoznavši čemu ona stvarno služi. Na osnovu toga je Viši sud jasno razdvojio dve situacije – onu u kojoj se potrošaču smanjuje cena usluge za polovinu i onu u kojoj se potrošaču naplaćuje 15 odsto od cene na ime „naknade za održavanje grejnih instalacija” po isključenju sa sistema daljinskog grejanja na njegov zahtev. Iznevši stav da situacija kada se korisnik isključuje sa grejanja zbog neplaćanja nije Odlukom regulisana, sud je naveo da se „ne slaže sa tužiocem koji smatra da u takvoj situaciji treba primeniti odredbu koja se odnosi na isključenje zbog kvara ili iz bilo kojih razloga.”
„Međutim”, dodao je sud u sada već čuvenom obrazloženju koje je citirano u medijima, „drugostepeni sud smatra da polazeći od činjenice da tužilac ne može i nema pravo i ovlašćenje da silom nameće drugom njegove usluge grejanja jer je isporuka toplotne energije zakonska obaveza tužioca ali korišćenje toplotne energije nije zakonska obaveza tužene već je to pravo tužene a ne vremenski neograničena obaveza da koristi toplotnu energiju koju isporučuje tužilačko preduzeće, nužno je da se u svakoj situaciji definišu ti odnosi, i da se ne može primeniti analogija” ni na jednu ni na drugu situaciju. Sud je takođe naveo da tužilac ničim nije dokazao da „i posle isključenja zbog neplaćanja računa u pogledu tehničkih mogućnosti i dalje postoji obaveza da tužena plaća održavanje grejnih instalacija.”
List Pančevac je po donošenju presude u tekstu „Usluga koja se silom nameće”[7] preneo reakciju „Grejanja” da je ovakva presuda „presedan” i da je, kako se navodi, reč o „mišljenju sudije koje se razlikuje od svih ostalih presuda”, pa „razmatraju opciju da se obrate predsedniku suda” i pominju da su „dosad sve presude bile u korist ‘Grejanja’” uključujući presude protiv utuženog potrošača. Presuda, međutim, nije bila nikakav „presedan”, jer joj je prethodila još jedna pravnosnažna presuda u korist istog potrošača, a obrazloženje o „nametanju usluge silom”, koje je očito uzrujalo duhove, prethodno se pojavilo u jednoj presudi Višeg privrednog suda iz 1999. godine[8]. Pada u oči i arogantna izjava da se „razmatra opcija o obraćanju predsedniku suda” – kao da je sudsko veće bilo dužno da donese presudu u korist „Grejanja”, pa valja intervenisati kod predsednika suda da se anomalija ispravi.
Drugu veoma važnu presudu, koju smo ekstenzivno pominjali u prethodnom odeljku, donela je 2015. godine Marijana Trifu, sudija Osnovnog suda u Pančevu[9]. Ona se, za razliku od svojih retkih prethodnika jasno pozvala na Zakon o obligacionim odnosima, i to na sve one članove koji korisnika komunalne usluge-potrošača tretiraju kao ravnopravnu stranu u ugovornom odnosu koja pored obaveza ima i prava, uključujući pravo na otkaz ugovora.
U ovoj presudi se pominje zabrana ustanovljavanja prava i obaveza kojima se stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu – opšte načelo obligacionopravnih odnosa na koje će se Marijana Trifu pozvati u još jednoj svojoj odluci, u korist drugog potrošača. Ta presuda je postala pravnosnažna verovatno samo zato što se „Grejanje” na nju, nekim čudom, nije žalilo.
U sledećem nastavku, 14. januara: Uzorak i ishodi sporova o grejanju u periodu od 2010. do 2020. godine
[1]Viši sud u Pančevu 4GŽ 676/14 od 9. 12. 2014. (p.v.s. Olga Bukvić, s. Vladislava Sajkov Baroj, s. Slavica Maksić)
[2]Viši sud u Pančevu 1GŽ 810/10 od 25. 6. 2010. (p.v.s. Slavica Maksić, s. Svetlana Lazarević, s. Sahter Ondreja)
[3]Viši sud u Pančevu 4GŽ 676/14 od 09. 12. 2014. (p.v.s. Olga Bukvić, s. Vladislava Sajkov Baroj, s. Slavica Maksić)
[4]Ustavni sud, Už 483/2015 od 12. 2. 2016.
[5]Citati iz ovog pasusa preuzeti su iz obrazloženja presude Osnovnog suda u Pančevu, 5P 418/2014 od 29. 09. 2014. (s. Biljana Đorđević). Iste osobine sa manjim varijacijama imaju presude Višeg suda u Pančevu 4GŽ 676/14 od 9. 12. 2014. (p.v.s. Olga Bukvić, s. Vladislava Sajkov Baroj i s. Slavica Maksić) i Osnovnog suda u Pančevu, 5P 36/15 od 16. 6. 2015. (s. Biljana Đorđević)
[6]Osnovni sud u Pančevu, 5P 418/2014 od 29. 9. 2014. (s. Biljana Đorđević)
[7]http://www.pancevac.eu/index.php?module=section&issue_id=309&id=17
[8]Viši privredni sud, Pž 3428/99 od 16. 12. 1999. godine – Sudska praksa privrednih sudova, Bilten br. 1/2000 – str. 45.
[9]Osnovni sud u Pančevu, 14P 468/14 od 14. 7. 2015. (s. Marijana Trifu)
Tekst je preuzet iz studije Jovana Ristića „NEVIDLJIVI ZAKON (neprimenjivanje propisa o zaštiti potrošača usluga od opšteg ekonomskog interesa pred sudovima u Beogradu i Pančevu)”, koju je oktobra 2020. godine objavilo Udruženje potrošača i bankarskih klijenata Efektiva, Beograd, uz podršku Centra za evropske politike, Naleda i European Western Balkans, kroz projekat „Pripremi se za učešće” koji finansira Delegacija Evropske unije u Srbiji.
Pančevo Si Ti će u narednim mesecima objavljivati delove knjige koji se odnose na nezakonit rad JKP „Grejanje” (naplata fiksnog dela cene grejanja isključenim potrošačima) i na praksu sudova u Pančevu po ovom pitanju. Oprema teksta redakcijska.
Jovan Ristić (1973, Beograd) je diplomirani pravnik, angažovan u udruženju potrošača Efektiva. Pravna specijalnost su mu usluge od opšteg ekonomskog interesa i izvršni postupak. Dugo je bio agencijski i istraživački novinar, i prevodio je sa engleskog jezika.
