Deliblatski zavet, deliblatska zakletva: migranti neće proći!

Nakon nedavnih Deliblatskih događaja od mita o apsolutnoj (južno)banatskoj gostoljubivosti uvek, svuda i prema svakom gostu, putniku, prolazniku, pogotovo nevoljniku, ostadoše samo krhotine. Nestanak utiska o gostoprimstvu kao nespornoj vrlini domicilnog stanovništva, nije, međutim, najgora posledica dvodnevne blokade puta koji vodi iz Deliblata ka četiri kilometra udaljenom Školsko-rekreativnom centru „Čardak”. Najgora posledica tih sramnih okupljanja građana Deliblata (možda je zalutao poneki napaljeni Kovinac i Pančevac), rešenih da onemoguće smeštaj grupe od nekoliko stotina migranata sa Bliskog Istoka i iz Afrike u nekadašnjem omladinskom naselju pokazala je postojanje opake društvene bolesti, mnogo opasnije i podmuklije od aktuelne korone: gubljenja elementarnog osećaja ljudskosti i saosećanja sa drugim ljudskim bićima, pogotovo onima u nevolji.

Zašto je, dakle, mogućnost da izgnanici od rata i siromaštva privremenu adresu pronađu u paviljonima nadomak sela toliko zasmetala zabrinutim a prpošnim Deliblaćanima, da ih nije zaplašila ni akutna psihoza zbog epidemije korone, pa su se okupili u broju većem od pet? Šta je to toliko uznemirilo njihov građanski spokoj, da nisu prezali ni da probiju termin početka policijskog časa? Ako tu budu bilo smešteni migranti, „učenici neće moći da koriste objekte za rekreativnu nastavu”, a „sportisti neće imati gde da se pripremaju”; migranti će da „isprljaju i ruiniraju objekte”, „ugroze zaštićeni rezervat prirode, oazu mira i vazdušnu banju”, „upropaste turistički potencijal i izletište”; i – njihovo prisustvo će, osim „ugrožavanja bezbednosti naših porodica” značiti katastrofu za (inače neverovatno razvijen) turizam u kovinskoj opštini, glasila su patetična obrazloženja protestanata. O, kakva divna briga za našu decu, samo što su inicijatori i sledbenici ovih uličnih protesta prevideli da je školska godina prekinuta, da u vreme epidemije, kada su masovni skupovi ionako zabranjeni, kompleks sigurno neće biti korišćen do jeseni. A i da je sve u najboljem redu, ne bi našoj deci pala kruna s glave ako bi jedne godine preskočili nastavu u prirodi, zarad toga da stotine nesrećnika koji iz svojih zemalja nisu pobegli od medenih kolača, imaju krov nad glavom i kakve-takve uslove za iole pristojan život, pretvoren u čekanje za dobijanje papira i preseljenje u neku od zapadnih zemalja. I, što je takođe interesantno, demonstrantima je naglo skočio nivo ekološke svesti, što je za svaku pohvalu: prošli put, kada su NIS-ove teške mašine razrovale Deliblatsku peščaru uzduž i popreko u potrazi za gasom i naftom, od tih zaštitnika životne sredine i čuvara eko-sistema ne beše ni traga, ni glasa…

U pozadini cele ujdurme stoji, zapravo, jaka netrpeljivost ne samo mnogih meštana Deliblata, nego i dobrog dela vaskolike srpske javnosti, prema ovoj ranjivoj, proganjanoj, višestruko diskriminisanoj i uz to izrazito stigmatizovanoj grupi. Na prve vesti sa terena, društvene mreže su prosto podivljale, ona opasna bolest neljudskosti pokazala je svoju nakaznost u hipertrofiranom formatu. Usplahireni komentatori su koristili jako ružne i uvredljive termine za te ljude, kao što su „gamad”, „talibani”, „rulja”, „teroristi”,  „džihadisti”, „šljam”, često su pozivali na nasilje, „pobiti to”, „najuriti lopatama”, „isterati iz Srbije dok još nije kasno”,„oni su opasnost za naš narod i našu decu”, „oni bi uništili sve pčelinjake, poljoprivredne kulture, ljudima bi stradela imanja, a pogotovo vikendice na vrelima, i što je najgore, možda bi i šumu zapalili”… Čitava paleta takvih stavova briljantno je zaokružena bizarnim predlogom da se na Čardak puste svinje da lutaju naokolo, kako bi sprečile migrante da napuštaju naselje…

Ali, takvo ponašanje svetine koja je trideset godina raspamećivana najstrašnijim zabludama, lažima, obmanama i siromaštvom, koja nije vaspitavana da toleriše Drugo i Drugačije, da uvažava Različito, da usvoji stav da pripadnik bilo koje manjine ima ista prava kao pripadnik bilo koje većine, zapravo nije neobično. Puk koji je, upravo obrnuto, učen da izvan našeg opustošenog zatvora otvorenog tipa zvanog Srbija, zapravo, i ne postoji ništa vredno spomena, a da su naše mane, zapravo, specifičnosti koje taj ulickani spoljni svet ne razume i ne prihvata jer je ljubomoran i zavidan, i ne može da ispolji i iz sebe iscedi minimalnu dozu empatije. Zato tako lako previđa da SVAKO ljudsko biće ima svoje dostojanstvo i samo po sebi nije ništa ni bolje ni gore od bilo koga drugog i da tako MORAMO da se uzajamno tretiramo da bi civilizacija opstala. Sve drugo je varvarizam. Kad izgubimo sposobnost da u drugim ljudima vidimo ljude, to pokazuje u koliko dubokoj moralnoj krizi je ovo društvo. U drugim zajednicama, koje su imale drugačiji društveni narativ i predstavu o vrednostima, na primer u Holandiji, stvari izgledaju radikalno drugačije; uostalom, zato je Holandija i stigla tamo gde jeste, a Srbija se zakucala ovde gde jesmo…

Naravno, u strahu od nepoznatog su velike oči, a strahovi stvaraju paranoju i niz besmislenih pitanja i konstatacija, na koja uplašeni jednostavno ne žele da čuju razumne odgovore: Zašto su migranti samo mlađi vojno sposobni muškarci, gde su im žene, deca i stari? Logično, od rata prvo beže za rat sposobni, a koji ne žele da u njemu učestvuju. Ko je prvi bežao od rata u ex-YU? I da li su ti mladići, kada su se snašli u novoj domovini, povlačili sa sobom članove porodice i familije? Zašto ne beže u njihove zemlje, Katar, Kuvajt, Saudi Arabiju, Iran…? čuju se ovi eksperti za geopolitiku Bliskog Istoka. Svako ko išta zna o odnosima unutar muslimanske zajednice, da su oni kompleksniji, da tako kažemo, od odnosa na Balkanu, ovakvo pitanje ne bi ni postavio. To su sve Isisovi borci, koji će da naprave haos po Evropi. Da li je neki migrant počinio klasični teroristički akt u Srbiji (za razliku od ovdašnje vlasti koja poslednjih osam godina na različite načine neklasično a neprestano teroriše sopstveno stanovništvo)? Da li se može unapred sumnjičiti čitava grupa koja je krajnje miroljubiva? Mnogo ih je, naseliće se ovde umesto naših ljudi koji odlaze u inostrastvo, vrište dušebrižnici. U Srbiji nikada nema više od 8.500 migranata, što je 800-ti deo stanovništva, koliko je to u procentima, oko 0,12? Čega se plašimo, koga? Oni siluju žene, kradu i obijaju kuće i stanove, čine razna krivična dela, kažu zabrinuti za nejač i imovinu. Ali, tih krivičnih dela nema, zato što su izmišljena, zato što postoje samo u tabloidima ili na opskurnim sajtovima. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (videti ovde, strana 90) u 2018. godini, od 29.750 osuđenih punoletnih lica pred sudovima u Srbiji, 1.063 su bili strani državljani, od toga 475 iz EU, 279 iz bivše Jugoslavije, i 309 počinilaca iz svih ostalih zemalja sveta (za 54 nije utvrđeno državljanstvo). Upravo obrnuto, zbog stvorene atmosfere, nekako je nezapaženo prošla ponuda migranata medicinskih radnika da pomognu zdravstvenom sistemu Srbije u borbi protiv epidemije korone…

I na kraju krunski argument hejtera koji pokazuje razmere nepoznavanja funkcionisanja države – „vi koji ih branite, vodite ih kući”. Ne treba saosećajni građani (koji inače plaćaju porez, što znači državne servise) da ublažavaju posledice krize ovakvih razmera svojim pojedinačnim kapilarnim milosrđem, i o svom trošku; država i postoji upravo da bi organizovano rešavala ovakve situacije. Ovu Vladu treba kritikovati ako ne radi sve što može da tim ljudima maksimalno olakša boravak u ovoj našoj nedođiji, a ne zato što ih je primila.

Čitav slučaj ima, naravno, i spoljnu i unutrašnju, čak sasvim lokalnu političku dimenziju. Srbija je potpisnica niza međunarodnih dokumenata koji garantuju prava izbeglicama, a za kontrolisanje migrantske krize dobija i značajnu finansijsku pomoć od inače omražene Evropske unije… Sad, ako su par stotina meštana Deliblata i tzv. narodne patrole jače od međunarodnog prava, u redu je. S druge strane, ko ima koristi od huškanja na migrante, što je odličan način skretanja pažnje javnosti sa stvarno važnih tema, korone i afera? Ovaj režim opstaje na sukobima jer ne ume da osmišljava, vodi i realizuje politike, nego očiglednu nesposobnost, i vlastoljubivost i srebroljubivost, pokriva vikom da je Srbija ugrožena od ovih i onih neprijatelja… Dok se mi, ugroženi građani bavimo migrantima i gastarbajterima, budžeti opština, gradova, Pokrajine i Republike prazne li se prazne, troše li se troše…

I iz ovih deliblatskih nemira nesumnjivo se vidi da je zakazala Država, od koje niko nije jači (osim navijača, huligana, dilera, levijatana, narodnih patrola, raznoraznih skupina besposlenih mamlaza s manjkom ideje šta bi sa sobom, a s viškom snage. Ili su oni jako dobro strukturno organizovani jer su ih strukture jako dobro organizovale?) i to namerno, jer ovo je bio samo još jedan naprednjački performans. Ko bi mogao da spreči državu da na Čardak stvarno naseli migrante da je ona to stvarno odlučila? Ovako je drugog dana blokade, 26. marta, predsednik Pokrajinske Vlade Igor Mirović odustao od prvobitne zamisli, poništio sopstvenu jučerašnju odluku pod pritiskom deliblatske javnosti, pa su svi nadležni, Komesarijat za izbeglice, Vojska Srbije, Vojvodina šume, Pokrajinska vlada, Opština Kovin, ko je sve nadležan, morali da pronađu drugačije rešenje i da obustave operaciju „Čardak”…

* * *

„Emigranti su za sve autoritarne političke opcije širom Evrope isto što i Jevreji u nacističkoj Nemačkoj. Materijal za raspirivanje najnižih strasti u pojedinačnom građaninu koji snažno stimuliše osećaj ugroženosti. Uplašeni građanin se silom prilika privija uz vlast i gubi osećaj racionalnog promišljanja onoga što vidi oko sebe. Otuda postaje podložan manipulacijama svake vrste uključujući čak i one najprizemnije”, napisao je Živoslav Miloradović u jednom komentaru na Fejsbuku.

A vi izvolite pa nastavite da huškate i hejtujete…