Prvi deo teksta možete pročitati ovde
Kliničke studije
U jesen te iste godine upisao sam četvrtu godinu medicine. Za razliku od prethodne godine, koja je bila više posvećena upoznavanju sa bolestima organizma (patologija) i infektivnim etiološkim faktorima (mikrobiologija), a manje orijentacijom na pacijente (osnove fizikalnog pregleda), ova godina se u potpunosti bavila kliničkim studijama, kao što su interna medicina, infektivne bolesti, dermatovenerologija, neuropsihijatrija, hirurgija, itd. Bio sam član grupe studenata sa kojima sam zajedno pohodio različite klinike i bolnice u programima nastave. Razvio sam bliske odnose i prijateljski takmičarski duh sa tom grupom. Bilo je uzbudljivo i zastrašujuće susresti se sa pacijentima, uzeti njihovu anamnezu, obaviti fizički pregled i potom prikazati nalaze njihovom lekaru a našem kliničkom instruktoru. Većina pacijenata se nalazila na bolničkom ispitivanju i lečenju. Većina njih je bila veoma bolesna, pošto su zbog težine ili složenosti bolesti upućeni iz lokalnih bolnica u klinike medicinskog fakulteta. Pacijenti su bili ljubazni prema nama početnicima. Mnogi od njih su nas gledali sa nadom u očima i zahvalnošću što smo provodili vreme slušajući njihove simptome, brige i životnu priču. Brzo sam stekao samopouzdanje i kompetentnost u susretima sa pacijentima. Moja prirodna sposobnost za empatiju i pažljivo slušanje bili su plus, što mi je omogućilo da razvijem odnos poverenja sa ljudima kojima sam dodeljen kao ispomoć u njihovom lečenju.
Tokom prvog semestra, moje omiljeni predmeti su bili infektivne bolesti i neurologija. U Jugoslaviji je postojala duga tradicija lečenja zaraznih bolesti, od tuberkuloze do izbijanja epidemije velikih boginja 1972. godine. Dobro sam zapamtio obaveznu vakcinaciju i karantin uveden u bolnicama i drugim područjima te godine. Bio je napravljen i divan film inspirisan ovom strašnom bolešću, Variola Vera, koji je prikazan deset godina kasnije. Dok sam proučavao raznorazne infektivne bolesti sve je to bilo sveže u mom sećanju, kao i herojska uloga lekara, njihov istraživački rad, žrtve, kao i lekovita moć antiinfektivnih postupaka.
Neuropsihijatrija
Predmet neuropsihijatrije je podeljen na neurologiju (prvi semestar) i psihijatriju (drugi semestar). Strpljivo sam čekao na red da se upustim u oblast psihijatrije, moje buduće profesije. Znao sam da je proučavanje neurologije bio neophodan prvi deo. Stekao sam bolje razumevanje nervnog sistema i različitih tegoba koje su u domenu rada neurologa. Upoznao sam i nekoliko harizmatičnih profesora koji su me inspirisali svojim znanjem i preteranom pouzdanošću u svoju objašnjavajuću (ali ne i isceljujuću) moć.
I konačno, u prolećnom semestru 1977. godine počeo sam sa proučavanjem psihijatrije na Avalskoj klinici koja je bila poznata po svom jedinstvenom pristupu u lečenju neurotičnih poremećaja. Osećao sam se kao da sam stigao „domu svome”. Bio sam u prednosti u odnosu na druge studente zbog poznavanja psihologije i velikog interesovanja za psihijatriju. Razgovarao sam sa profesorima sa sigurnošću i lakoćom i komunicirao sa pacijentima sa poverenjem i familijarnošću. Jedan od mojih profesora (Jovan Veljković) bio je toliko impresioniran da me je zamolio da mu pomognem u proučavanju hroničnih duševnih bolesnika u drugoj psihijatrijskoj bolnici (Padinska skela). Pristao sam i nastavio sa tim projektom i na petoj godini medicine. Nažalost, nikada nije završen zbog nedostatka financijskih sredstava. Ipak, iskustvo koje sam stekao radeći ovo istraživanje mi je bilo od velike pomoći kasnije kada sam dobio prvi posao u Vršačkoj neuropsihijatrijskoj bolnici 1980. godine. Takođe susreti sa psihijatrijskim pacijentima su me u potpunosti uverili da je psihijatrija moj poziv. Naravno, najvišu ocenu, desetku, dobio sam na ispitu koji sam polagao krajem juna 1977. godine.
Boravak u Parizu
Leto me je zateklo u Parizu, tada mom omiljenom mestu na planeti. Pripremajući se za ovo putovanje, učio sam francuski jezik, napravio detaljan plan šta da posetim, razgovarao sa prijateljem Nebojšom Pavlovićem o njegovom iskustvu posete Parizu prethodnih godina, rezervisao hotel koji mi je preporučio, i još mnogo toga. Moja devojka i ja nismo imali značajna finansijska sredstva, samo želju za avanturom. Išli smo vozom sa zastojem u Veneciji, a zatim nastavili put prema Parizu. Bila je to duga vožnja, ali mi smo bili mladi i puni elana tako da smo „izgurali” noć provedenu u vozu. Naš hotel je bio u centru grada, blizu svih atrakcija. Brzo smo se prilagodili i sa 100 dolara u džepu ostali 21 dan. To su bile godine kada je to bilo moguće. Kupovali smo hranu na pijaci, koristili studentske putne kartice i mnogo hodali. Preda mnom su se otvorili prostori i mesta koje sam do tada poznavao samo u knjigama i filmovima. Posetili smo poznate atrakcije, uživali u posmatranju ljudi na ulicama, koristili metro po prvi put, pa čak iskusili i noćni život u Pigalu. Bio sam iznenađen sposobnošću da komuniciram na francuskom, jer je znanje engleskog jezika bilo beskorisno zbog otpora Parižana anglosaksonskoj kulturnoj invaziji. Ovo je do sada bio moj jedini boravak u Parizu, transformativna poseta zapamćena do današnjeg dana.
Staž u Ljubljani
Po povratku u Jugoslaviju morao sam da odem na Univerzitetski medicinski centar u Ljubljani na obavezni hirurški staž. Ova ustanova je nedavno bila otvorena i već se kitila reputacijom kao najbolja zdravstvena ustanova u zemlji, pa i u centralnoj Evropi. Kasnije je postala poznata kao mesto gde je predsednik Tito operisan i gde je i umro 1980. godine. Moja obuka je bila na odelenju za opekotine. Nisam mnogo radio, već sam uglavnom posmatrao delovanje posvećenog tima profesionalaca u lečenju teško opečenih pacijenata. Slobodno vreme sam koristio da istražim grad i naučim što više slovenačkog jezika. Ljubljana je bila mesto gde su studenti iz celog sveta dolazili na letnju obuku. Zbog toga sam mogao da se upoznam i družim sa međunarodnom zajednicom studenata. Sprijateljio sam se sa mnogima od njih, posebno sa onima iz Poljske, Grčke i Turske. Komunicirali smo na engleskom. Nisam bio mnogo vešt u tome ali sam jednom prilikom primetio da nakon što sam popio nekoliko čaša vina moja sposobnost da tečno govorim engleski je značajno porasla. Pretpostavljam da je alkohol kao lek protiv anksioznosti dokazao svoju reputaciju u ovom slučaju.
Odlučio sam da napustim studije psihologije nakon završene tri godine. Poslednji ispit iz Opšte psihopatologije položio sam 29. juna 1977. godine. U tom trenutku je postalo gotovo nemoguće nastaviti paralelno studiranje zbog moje preopterećenosti u zadnjog godini medicine. Takođe, mislio sam da sam položio najvažnije ispite iz psihologije. Oni koji su ostali su bili zahtevni (kao na primer Psihološka dijagnostika) i ne tako relevantni za moju buduću profesiju psihijatrije.
Poseta Foči
Moja devojka i ja smo iskoristili kratak letni odmor da posetimo Foču. Ovo je bio prvi i jedini put da sam se vratio u taj grad koji sam napustio 1965. godine. Sve je izgledalo manje. Pretpostavljam da se moja vizuelna perspektiva promenila od vremena kada sam bio dete. Sećanja na dobra stara vremena su mi preplavila um. Poznato lice pojavilo se na balkonu iznad staromodne bakalnice u koju sam često navraćao u prošlosti. Gledali smo se u neverici, a onda, u isto vreme, u blesku prepoznavanja uzviknuli jedno drugom ime. Bio je to moj drug Bora. Pronalaženje njega, a potom i drugih prijatelja obogatilo je našu posetu. Prepričavali smo naše živote u poslednjih 13 godina i pravili planove da nastavimo prijateljstvo. Nažalost, to se nije ostvarilo. Devedesetih, tokom građanskog rata, moje misli su često bile usmerene na njih zbog nasilja između etničkih grupa koje su pre toga mirno živele u Foči i okolnim selima.
Završetak studija
Po povratku u Beograd morao sam da učim i položim preostalih šest ispita da bih mogao da diplomiram. Konačno, poslednji ispit iz Sudske medicine sam položio 20. decembra 1978. godine. Na kraju kad se sve sabralo moja prosečna ocena je bila 9,17, što je zaista bilo jako dobro. Nije me čekala velika proslava, samo uručenje diplome dva dana kasnije. To je bilo to. Postao sam doktor medicine sa svim pravima i obavezama propisanim zakonom. Time sam stekao status odrasle osobe sa 24 godine života. Preobražen sam u lekara, spremnog da se bavi tom profesijom sa uverenošću i posvećenošću. Znao sam da postoje dodatni koraci koje treba preduzeti (stažiranje, služenje vojnog roka), ali sam bio spreman za njih. Naporan rad, dobro planiranje, i emotivna stabilnost bile su osobine koje su me dovele do ovog uspeha.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropsihijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.
