Školski

Objavljeno 30.04.2023.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

U vreme kada smo mi bili gimnazijalci, u istu smenu su išli prvi i treći razredi, a u suprotnu drugi i četvrti, i to tako što su učenici starijih odeljenja nastavu pohađali u zgradi Gimnazije, a mlađi u staroj Tehničkoj školi, kod katoličke crkve. Dok smo bili prvaci, respektovali smo starije učenike u smeni, a naše drugarice nisu baš mnogo marile za nas klince, već su samo primećivale momke iz trećeg i četvrtog razreda, koji su za vreme velikog odmora dolazili u naše dvorište, da se malo mangupiraju i odigraju partiju basketa, što smo kasnije i mi činili, kada smo došli na „vlast”. Tada je bilo poželjno da među starijima imaš brata, sestru, nekog rođaka ili komšiju koji bi ti na neki način bili zaštita i mentori za učenje nepisanih gimnazijskih pravila. Mi smo u smenu išli sa jubilarnom, stotom gimnazijskom generacijom, kojoj sam, upravo zato, jako zavideo. Zamislite samo, oni će jednog dana moći da pričaju svojoj deci i unucima kako su bili okrugla, stota generacija jedne stare škole u kojoj su pre njih učenici bili slavni slikar Uroš Predić, veliki naučnik i rodoljub Mihajlo Pupin, svima omiljeni pesnik Mika Antić, a profesor književnosti i fiskulture bio je čuveni romansijer Miloš Crnjanski. Mada iskreno, njega sam tada mnogo više voleo zato što sam čuo da je igrao fudbal za lokalni FK „Banat”, nego što je napisao neka dugačka i smorna književna dela koja smo morali da čitamo za lektiru. Pričalo se da je na terenu, kao i u životu bio borben, prgav i temperamentan i da mu nije bio nikakav problem da se posvađa sa sudijama ili pofajta sa protivničkim fudbalerima, a meni su se uvek sviđali baš tako srčani igrači.

Juna 1996. godine, stota generacija je proslavljala dvadesetpetogodišnjicu mature. Neki od bivših učenika koji su se još davno odselili iz Pančeva i nisu bili u toku sa političkim zbivanjima u lokalu, čudili su se zašto se svi sa toliko respekta i poštovanja obraćaju jednom njihovom drugu, u Gimnaziji totalno nebitnom liku, koji je u Pančevo došao na školovanje iz nekog sela alibunarske opštine. „Školski, zaposli mi dete”, rekla mu je jedna drugarica. „Školski, gurni me u neko javno preduzeće, propala mi je firma”, rekao je jedan drug. „Školski, daj vidi da mi očiste onu divlju deponiju ispred kuće kod starog buvljaka, ne mogu da izađem na ulicu”, molila ga je jedna drugarica. „Jebote, ovaj kao da je Deda mraz u Pančevu”, i dalje su se čudili ovi neupućeni, još ne kapirajući da je njihov skromni Školski, u međuvremenu, postao predsednik gradskog odbora, tada vladajuće stranke u Srbiji i Pančevu, narodni poslanik, načelnik okruga, moćna faca koja se za sve pita u gradu. Posle druženja u kafani, odveo ih je u prostorije svoje stranke, domaćinski ih ugostio i pokazao čuveni kabinet „iz koga je vladao”. Na kraju je svima podelio članske karte, pokušavajući, onako iz zezanja, ipak da ih učlani u svoju partiju.

Iste godine u jesen, održani su oni čuveni lokalni izbori, posle kojih je došlo do tromesečnih građanskih protesta u celoj Srbiji. U predizbornoj kampanji Školski je obilazio sve gradske i seoske mesne zajednice i posle oficijelnog dela ovih skupova, unapred ubeđen u pobedu svoje partije, on je uz klopu i piće za sve prisutne, u pratnji tamburaša pevao, dok su mu egzaltirani „simpatizeri” zdušno aplaudirali. A to kao da je postala tradicija u ovoj stranci, jer je i njen sadašnji šef prepoznatljiviji po pevanju, nego po politici koju vodi (ako se tu baš ne računa politika konstantnog opstanka u vlasti).

A te, za njega kobne oktobarske izborne večeri, kada su u sedište stranke počeli da pristižu poražavajući rezultati sa biračkih mesta, frapirani Školski se u neverici, sa nekolicinom najbližih saradnika, zatvorio u kabinet „iz koga je do tada vladao”. Za to vreme, u sali su se tamburaši sa sve instrumentima, ne znajući šta im je činiti, prebacivali sa noge na nogu, polako shvatajući da od pobedničke proslave i ove tezge neće biti ništa, dok se tek doneti topli keterning iz hotela „Tamiš”, spreman za posluženje, lagano hladio.

Poražen, ponižen i osramoćen, Školski nije došao na sledeću godišnjicu mature. Ni na sledeću i ni na jednu više. Oni drugovi i drugarice koji su očekivali od njega da im nešto učini, samo su jetko rekli: „Ma ko ga šiša i trebalo je da pukne, ništa nam nije završio od onoga što smo mu tražili”, i više ga niko nikada nije pominjao.

Naša omiljena profesorka latinskog Draga Karanov često je volela da citira latinske poslovice, a omiljena izreka joj je bila „Historia magistra vitae est”, ali koga još ovde kod nas, interesuju starorimske mudrolije. Mnogo godina posle ove priče o usponu i padu Školskog, tačnije za Đurđevdan 2012. godine, u gradu su održani lokalni izbori. Članovi jedne druge, tada vladajuće partije u Srbiji i Pančevu, zakazili su za postizbornu noć veliku pobedničku žurku u „Kupeu”, na koju, pokazaće se, nikada nisu otišli. Zatečeni rezultatima sa biračkih mesta, dugo su još ostali zanemeli i paralisani u dvorištu svoje stranke u glavnom sokaku. Grobnu tišinu samo je povremeno remetio nečiji duboki uzdah ili jecaj, zbog raspršenog sna o direktorskoj fotelji u Direkciji ili „Vodovodu”, uhlebljenju u „Grejanju”, sigurnom državnom poslu u gradskoj upravi, dobro plaćenoj apanažici za bleju u nadzornom ili upravnom odboru nekog javno-komunalnog preduzeća… A neki su odmah tu, još te noći, počeli da prave kombinacije tipa „kako što pre preleteti na pobedničku stranu”.

One Comment to: Školski

  1. N' kao Bane (1983)

    maj 3rd, 2023

    Autor: Đorđe Balašević
    Album: Celovečernji The Kid
    https://www.youtube.com/watch?v=v_5Fpno6Nak

    Balašević pesmu piše u periodu socijalizma, no ona ne gubi na značaju. Štaviše, na hiljade glavonja i guzonja niču kao pečurke posle kiše na sve plodnijem terenu.
    https://genius.com/Djordje-balasevic-nikad-kao-bane-lyrics

    Masovnim katančenjem preduzeća u vlasništvu zaposlenih na ulicu je gurnuto dva miliona radnika i članova njihovih porodica, te su političke partije odmenile filijale za zapošljavanje obespravljenih i njihove dece koja nakon kakvog-takvog školovanja traže kakva takva rešenja.
    N’ kao Bane – Dečiji hor KUD „Abrašević“, Kraljevo
    https://www.youtube.com/watch?v=W_v6sy76qXs

    Dece je manje, jer je manje odraslih uz nezaustaviv rast grešnih politika, političara, kriminala i nasilja.
    N’ Kao Bane [HQ]- Grupa Piknik, Novi Sad (2007) s kompilacijskog albuma Neki Novi Klinci.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)