Ako Buldožeri tvrde da „svaki čovjek ima svoj blues”, zar ga onda nema i inkasant Elektrodistribucije Srbije? Još jedno u moru životnih razočarenja bilo je kada je nama honorarcima oduzet ovaj rezervni izvor prihoda. Nekakav gospodin Bosanac i njegovi banditi godinama su nam prosipali jedva mrvice, dok su oni mažnjavali milijarde u poslu koji su verovatno dobili preko nameštenog tendera. Kad je bratiji istekao ugovor sa EPS-om, hiljade popisivača šutnuti su kao kanta za otpatke. Čujem da će stvar završiti na sudu, ali to je sada njihova i briga onih koji bi trebalo da ih krivično gone, ako se tako nešto ikada i desi.
No, ja ću i ovaj put sve okrenuti na humor. Pazi sad: ako (u prvom redu) medicinske sestre, spasioci na plažama, donekle policija i uopšte sva uniformisana lica, poseduju pravo i najbrže se dovode u vezu sa seksualnim uzbuđenjem koje njihova zanimanja proizvode u donjem delu stomaka, zašto onda ne bi postojao i seksi popisivač struje?? Zašto samo oni da budu šmekeri? Pa zar nisu ono jednom pronašli nekog lepuškastog đubretara, Roma koji je mamio uzdahe snobizmu nesklonih instagramuša? Kome smeta jak, harizmatični radnik u fabrici kartonskih kutija na Umci?
A, pa čekaj malo. Umem i ja da raskopčam Nik Sloter havajku kad užeže jul! Ionako se ovde „očitavanje potrošnje” samo od sebe nameće kao ekstremno glup fazon.
Ali dosta zezanja. Jasno je da ta visokokoruptivna hobotnica svoje neprijatelje hendluje najbanalnije moguće – ostave vas bez posla, sigurnog i dugotrajnog priliva novca, ukratko sve čine da vas ekonomski unište. Da vas visoki izdaci i niske plate pretvore u beskičmenjaka. Tu neminovnost rano sam shvatio, i onda me je navela da se prihvatim i ovog dodatnog poslića koji bi me, ako ne trajno a ono bar privremeno, držao na bezbednoj distanci i izvan domašaja mafije, i da se ne primoram brže-bolje na emigraciju. Ima ona jevrejska, da je uspešan poslovni model za svakog čoveka potrebno imati tri (3) izvora prihoda. Ako bih pravio neku inverznu analogiju sa milijarderima sa Beverli Hilsa, koji podižu zidove velelepnih imanja da bi im sirotinja koju ne mogu očima da smisle bila izvan vidokruga – pa onda se i meni najviše isplati da budem vredan ali van institucija, i radim bilo šta da bih pumpao bankovni žiro-račun, konačno se potpuno odvojivši od države – mog suštinskog neprijatelja kome odbijam da se priklonim.
I tako i bi. Nećete ga majci.
„Je l’ imaš nešto za mene?”, upitah drugara nakon kraće jadikovke. „Je l’ hoćeš da pišeš?”, odgovorio mi je pitanjem. Nisam hteo da ga izneverim, kad mi već pruža šansu. Dobio sam tabak od petnaestak papira, ključ za otvaranje kaseta, i mnoštvo uputa. Olovku sam poneo od kuće, i krenuo u akciju. Povremeno smo bili na telefonskoj vezi ako negde zaškripi. Prva adresa: Makedonska ulica na novoj Misi, na krivini kod dućana.
Tih prvih dana 2019. godine, padao je jak sneg. Brojilo iza ćoška, u Hercegovačkoj, bilo je u potpunosti ophrvano belim pokrivačem, 10 cm debljine, jer su se iznad i oko njega nadnosile grane drveta i bodljikavo žbunje, što mi je sve onemogućavalo pristup. Pritom je i brava jako zaledila, pa sam samo na tom jednom mestu izgubio 15 minuta. A i nekako sam još bio kolebljiv u vezi ulaska u tuđe posede. Problemi od samog početka… Ali ja sam uporan, i nekako sam savladao tu, kao i mnoge druge prepreke koje se nađu svakom ko se upusti u novu avanturu. Rubrike su se sve češće popunjavale kako su dani odmicali, premda je hartija koju sam držao u smrznutim šakama bila mokra, a mastilo razliveno. I tim mukama došao je kraj godinama kasnije, kada smo za upis dobili telefone.
Nakon tri meseca prebačen sam u svoj komšiluk, Gornji grad gde ću ostati do kraja „karijere”. A najbliže brojilo bukvalno mi je bilo iza ćoška, umesto dotadašnjih pola sata hoda do prvog. Kako sam postepeno savladao materiju, tako sam posao i vremenski prepolovio. Od početnog honorara u iznosu od osam dinara za kućno, i četiri dinara za brojilo u zgradi, te ukupan mesečni prihod od 4.200 dinara na početku, zaradu sam doveo do 20 soma na kraju. Tome je kumovalo i „proširenje teritorije”, tj. nov rejon koji sam preuzeo na sebe kada su neki napustili. Neloša kintica za nikakav početni ulog, osim što trošiš đonove, tu i tamo malo se preznojiš na suncu, i katkad te okupa pljusak ako se nađeš predaleko od kuće ili skrovišta. I poneki smor, kao npr. kad ključ u bravi neće da okrene, pa se iskrivi ili čak polomi.
Klasičnog popisivača jedino interesuju viša i niža tarifa. Na mesečnom nivou, kilovat postaje skuplji kada ukupna potrošnja pređe 1600kW. Sve što se ne upiše ili ne plati unapred, prebacuje se u sledeći mesec, i stoga je redovan popis jako bitan. Postoje razne marke i modeli brojila, pa se prikazi stanja razlikuju i vizuelno. Kod digitalnih, stanje se očitava pored šifara, desno od njih – 1.(5.)8.1 je šifra za skupu, a 1.(5.)8.2 za jeftinu potrošnju. Negde ćete za skupu tarifu imati donju crtu koja titra ispod stanja sa leve strane, a za jeftinu istu kako titra na desnoj. Ukupna potrošnja prikazuje se kada obe žmirkaju zajedno. Sve druge indikacije (npr. 0.9.2, ili FF0000…) ne zanimaju nas. Posao je potrebno završiti najdalje šestog u mesecu, i to do 16h, a ako baš tog dana pada nedelja ili praznik, može i do ponedeljka, s tim da je industrijska potrošnja obavezna već nakon petog dana. Tada zaposleni u kancelarijama „zatvaraju” rejone, i vrše obračun. Finalizacija je desetog u mesecu, a reklamacije klijenata mogu se primati i kasnije.
Brojila mogu biti jednotarifna i dvotarifna, a prave ih Sagem, Enel, Mikroelektronika, VF Zemun, DLMS, a od svih najomiljenija mi je Iskra Kranj. Trofazni „števec” ili brojčanik, neprekidno prikazuje stanje i to crnim slovima na beloj pozadini, pa nema čekanja. Zato su Iskre mamara.
Ono što je najlepše u tom poslu, jeste da sam biraš vreme, tj. kada ćeš ga u datom vremenskom okviru odraditi. Iks puta sam zbog osnovnog zanimanja, umora ili naprosto lenjosti, krenuo sa popisivanjem tek pretposlednjeg dana. Naravno, sam ulazak u tuđa dvorišta sam po sebi malko je nelagodan ako te uhvati mrak, tako da sam stambene zgrade strateški ostavljao za večernje sate, a kuće radio od jutra pa sve do sumraka. No, uvek bi se pronašao neko začuđen.
– Pa zar vi sad popisujete struju, u ovo doba? – reče neka baba predveče oko 17h.
– Gospođo, u jesen i zimu ranije se smrkava. Plus ovo mi je tek onako sa strane. Kad mislite da bih završio ovih hiljadu brojila koje imam, kada bi radio samo danju?
Penzionerima bi zaista neko trebalo da javi da im je Vučić rasterao unuke po amerikama i širom Evrope, te da smo, hteli-ne hteli, došli u situaciju da jedna osoba odrađuje nekoliko poslova, i da ih sve više rade i stranci. Ali njima ionako mnoge očiglednije stvari nikada nisu bivale jasne.
Međutim, penzosi su zapravo najlakši za saradnju. Stariji sugrađani još uvek gaje određeni respekt za ozvaničena lica, i verovanje da onaj ko obavlja neki komunalni posao zaista zna šta radi, i može da im da i neki savet. Zbog toga su upravo oni ti koji najčešće zapisuju stanja na cedulje, brižljivo ih zalepe selotejpom na kapiju ili prozor, i tako i njima i meni bude lakše. Štaviše, jedna baka u Ive Kurjačkog častila me čokoladom, bananama, jabukom, napolitankama i sokom, a u jednoj drugoj prizemljuši u Jove Maksina, redovno sam se častio mandarinama i pitom od tikvica. Nekima su nudili i rakijicu. Mlađi ljudi sasvim su drukčiji, nema te prisnosti, mada ne kažem da su neljubazni. Ipak, kod njih postoje i drugačiji momenti, poput ovog.
Naime, ulazim u jedan od tri ulaza u gorepomenutoj Ive Kurjačkog br. 35, novogradnju useljenu mahom mlađim porodicama. Dok stojim u prizemlju i popisujem potrošnju u devet stanova, izlazi iz stana mlađi muškarac i gleda šta radim, iščekujući da mu objasnim svoje prisustvo.
– Izvinite, a šta vi tu radite? – upita proćelavi momak svetlosmeđe kose.
– Ehm… popisujem struju – odgovorih kratko, sa prstohvatom banalne ironije, nadajući se da će ga sam ton odgovora poslati nazad u stan. Ćuteći ode.
Već sledećeg meseca, identičan scenario na istom mestu, sa istim čovekom, doduše u popodnevnim časovima. Ovoga puta je u društvu supruge koja gura kolica s bebom.
– Izvinite, šta radite tu? – pita me ovaj zaštitnik u pokušaju, kandidat za muškarca.
– Pitao si me to i prošlog meseca. Popisujem struju. Zar nije očigledno? – rekoh mu.
– Ali zar ne biste trebali da imate neku legitimaciju? – upita njegova mlada žena, očito jednako neobaveštena da neko osim stanara zgrade može, i ima pravo da fizički uđe u tu istu zgradu, koja zacelo nije njihov privatan prostor. Mada oni možda misle da jeste.
– Ako nešto sumnjate, zovite policiju – dadoh svoj omiljeni odgovor u ovakvim situacijama.
Ruku na srce, legitimacije su nekad zaista delili epsovcima, pa čak i neprijavljenim honorarcima. Pa iako je ta praksa kaput, ovo bi dvoje paranoika mogli malo da upamte lica, i ostave poštene ljude da rade na miru. Braćala, ako se bojiš komunalaca-vehabija, jebote idi živi u Kajtasovo.
A onda dolazimo do nama i poštarima, vekovnih arhineprijatelja: pasa! Na Margiti ima džukaca koliko i domaćinstava, reklo bi se i više. Dobro sam upoznao naravi svakog od njih, u strahu da ne završim kao Hadžikarić u Kako je propao rokenrol. Ima tu svega: retrivera, vučjaka, mastifa, običnih džumara i jazavičara. Jedan primerak ovih poslednjih zaskočio me iznenada, baš u onom dvorištu gde sam jeo tikvice, i progrizao mi nove najke koje sam kupio samo mesec dana ranije. Ugriz dobrodošlice dočekao me i u Mihajla Pupina, ali taj mi je poslao više kao opomenu. Mog kolegu, recimo, jedan je ujeo za dupe.
Kao i danas, i nekada davno se u Ulicu Marka Kulića moglo isključivo doći iz pravca Uroša Predića. Taj se sokak pri samom njegovom kraju čudno sužavao, da bi konačno fasada kuće bila u istoj vertikali sa strmom liticom. Onda je ta kuća srušena, a plac očišćen, pa iza sagrađena nova hacijenda a plac ograđen žicom, tako da je jedini način da se prebaciš u tako blisku, a tako daleku Pupinovu – bio da ideš skroz okolo. Ili da uradiš ono što sam ja uradio (jer me mrzelo): da se pridržavaš za šipku od ograde, i kao alpinista prebaciš na drugu stranu, dok ti noge jedva dodiruju strmu obalu, i onih par stepenika ispod koji vode pravo u Tamiš. Onda sam krenuo u potragu za brojem 76 koji je po svemu sudeći bio poslednji, ali ga nije bilo nigde jer se ulica završavala na 74. I danas postoje satovi koje nikada nisam uspeo da pronađem, ali tu je proradio inat. Onda je negde iza tog metalnog uporišta dopro lavež dobermana. Nisam se obazirao, već usmerio pravo ka kutiji sa brojilima koju sam spazio malo dalje, ali ga po registarskim brojevima, nisam pronašao. Ali je zato mene pronašao neki vrlo opasni, namršteni silos spečene face, koji je u klompama izašao iz tog gvozdeno-betonskog zabrana da vidi šta je.
– Je li, a šta bi bilo da su psi preskočili ogradu i rastrgli te, a!?
– Nisam ušao u tvoje dvorište – rekoh mirno, dok je odvezana životinja njuškala asfalt.
– Mnogo se vi iz Elektrodistribucije pravite pametni! – reče zajebani tip, i ode.
Ulazak u privatan prostor, tzv. trespassing što bi rekli Anglosaksonci, neizostavna je lutrija. Vremenom spoznaš sve pse i domaćine, i njihove naravi; ko je uvek kod kuće, ko nije nikad; ko ostavlja ceduljicu, a ko nikada nije zapisao stanje. Tridesetak ljudi sam zbog toga prebacio na viber, kako ne bih gubio vreme uzalud. Zapamtiš sve do te mere, da su adrese momentalne asocijacije na odgovarajuća prezimena, i stanja na terenu. Drugačije ne može, jer bi onda taj posao trajao doveka, i niko ga ne bi radio. A komične neprijatnosti sastavni su njegov deo. Kao onda kad je u Vojlovici jedan upao u dvorište, a tamo neka baba digla suknju, i sere usred bašte.
Nije ni svuda brzo i lagano. Kažu da su one zgrade iznad bivše robne kuće u Vojvode Radomira Putnika, pravi horor. Prvo treba da se popneš na najviši sprat gde živi predsednik kućnog saveta koji jedini ima ključeve, a nakon popisa da odeš da mu ih vratiš nazad. Dobro je bar dok lift radi.
Kraj popisivača označio je da će od sada popis vršiti isključivo zaposleni u ED, i to samo svakog trećeg meseca. Ne treba dvaput istaći koliko to smrdi na još jednu besprizornu pljačku u najavi, jer mnogi tu sumu kilovata potroše na mesečnom nivou, uz evidentan problem kod starijih ljudi sa instalacijom aplikacije, i slanjem stanja putem mejla. Moraju nekako da se naplate nakon studentskih protesta, i dignu još koji milion pre nego što odu u ropotarnicu istorije.
Telefon i ključeve zauvek sam vratio. Posle šest godina i kusur meseci pešačenja, stavio sam tačku na još jednu epizodu. Treći izvor prihoda nikada nisam uspeo sebi da obezbedim, a sada sam ostao i bez drugog. Pri svemu, ipak sumnjam da bih za to imao psihofizičku sposobnost i dovoljno slobodnog vremena. Vratio sam se glavnom poslu, svom jedinom osloncu. Ali egzistencijalna jeza ostaje tu. Jer ako je nešto na Balkanu izvesno, to je neizvesnost. Uvek postoji zebnja da ćemo svi jednoga dana otići u crveno.
