Kako bi promovisali svoj drugi album „Lešnici divlji 2”, beogradski psihodelični shoegaze sastav Bitipatibi nastupio je po prvi put pred pančevačkom publikom početkom marta u dvorani „Apolo” Doma omladine. Tom prilikom bend je u novoj postavi svirao i svoje stare pesme, ali i nove singlove koji najavljuju treći album. Za Pančevo Si Ti govori Una Gašić, klavijaturistkinja, frontmenka i vokal, čiji je glas glavno obeležje ovog benda.
PANČEVO SI TI: Prvi album „Lešnici divlji” snimili ste 2012. godine, nakon čega je usledila četvorogodišnja pauza u pripremi novog materijala. Kako je to uticalo na rad benda?
UNA GAŠIĆ: Mi smo se na samom početku cele priče spontano našli i krenuli da sviramo i snimamo. Nismo na to ozbiljno gledali. Uopšte tada nisam imala predstavu o tome koliko bend zahteva i vremena i novca. Samo snimanje spota, albuma, kao i reklama za koncerte, potom štampanje plakata i ulaznica – sve to je veoma skupo. E sad, zašto nismo svirali – prosto nismo ulagali u sve to, ni u reklamu, ni u koncerte, ni u šta. Samo smo snimili album i to je bilo to. Onda se ništa nije dešavalo, bukvalno nismo ni svirali. Napravili smo jednogodišnju pauzu, da bismo konačno odlučili da se ozbiljnije posvetimo bendu. Kasnije je došlo i do promene članova benda, Ivan Skopulović je prešao u grupu Artan Lili, a nama se pridružio mladi gitarista Todor Živković.
PST: Kako se nova postava uklopila u bend?
GAŠIĆ: Ivan je super svirao sa nama i hvala mu na svim notama. Međutim, nije to toliko teško da se nauči, stvar je samo volje. Todor je mlad, studira i prava, ima brzo pamćenje. On je najpre ušao kao basista u bend, a, budući da smo imali zakazane koncerte, Kraka je uskočio da pomogne kada je Ivan prešao u drugu grupu. Nakon te turneje nas je i Kraka napustio, pa je Todor prešao na gitaru, a Srđan Popov, koji ima i svoj projekat Sergio Lounge, postao je basista.
PST: Koliko se žanrovski razlikuju „Lešnici divlji” i „Lešnici divlji 2”?
GAŠIĆ: „Lešnici 2” imaju najstariju numeru Bitipatibija, koja je nastala na klaviru i to je pesma „Lešnici divlji”. Meni je jako drago što sam ubacila ovog puta i elektronski bubanj u pesme. Naš gost na ovom albumu je džez saksofonista Dušan Petrović. Zapravo, on nije samo džez muzičar već bih pre mogla da kažem da vešto spaja džez i rokenrol. Svirao je sa bendom Playboy, a sada je basista u Presingu. On svira saksofon kao ritmički instrument. Na početku smo sa njim sarađivali na tri pesme da bi potom nastavio sa nama na koncertima. Sada sa njim snimamo novi album i njegov rad je uneo neko osveženje. On je odličan muzičar, a ja sam uvek volela taj Morphine zvuk, uvek mi je to falilo. Super mi je shoegaze, volim ga i u trenutku kada smo počeli da pravimo pesme idoli su nam bili Slowdive, Mazzy Star i slično. Sad svašta slušamo.
PST: Koga bi sada izdvojila kao muzičkog idola?
GAŠIĆ: Pa, idol mi je King Krule već nekoliko godina unazad. Sad smo bili u Kino Šišci, kao njegova predgrupa. Ja sam čula za koncert u Ljubljani i pomislila hajde da napišem na eventu da budemo njegova predgrupa. Pošaljem mail i tri dana pred koncert je tek stigao poziv za to. Pre tri godine sam išla da slušam King Krula u Francuskoj. Baš sam bila oduševljena i jako sam bila dosadna, non-stop sam ga šerovala na Facebook-u, pa je dosta ljudi saznalo za njega preko mene. Skoro sam čula i za jedan ruski bend, Glintshake se zove, i jako su zanimljivi. Volim kada bendovi imaju taj neki vajb, to nešto dečije, iz kraja, pa da steknem osećaj da sviraju sa ortacima. Ja ne sviram sa ortacima, ali opet se nekako kapiramo.
PST: U jednom intervjuu si navela da bi volela da ubaciš hip hop zvuk u bend. Da li će biti toga na sledećem albumu?
GAŠIĆ: Ja bih to volela, ali za hip hop je potrebno mnogo više reči. Kroz pesmu „Okean” i „Mali betmeni”, gde postoji taj sempler, klavijatura i ritam koji se vrti, pokušala sam da ubacim malo tog zvuka. Sa drugaricama Anom Ćurčin, Marinom Milošević i Anom Avramov obradila sam pesmu „Ako humrem danas bebo”, hip hop sastava Bekfleš. Obrada ima više pregleda nego naše autorske pesme. Upoznala sam se i sa Mladenom iz Bekfleša i bio je gost na koncertu u Novom Sadu. On je bio oduševljen kada je čuo za Bitibatibi, tako da slobodno mogu da kažem da su sipmatije obostrane.
PST: Koliko će treći album biti drugačiji od prethodna dva? Da li će izaći i album „Lešnici divlji 3”?
GAŠIĆ: Biće „Lešnici divlji 3”, to je nešto što je nezaustavljivo. Pesme se prave, nema kontrole uopšte. U jednom trenutku ću se zaustaviti. Planski uvodim malo više ambijentalnog, više džeza, tu je Dule, pa će da nas nauči nekim novim akordima. Videćemo, možda naredni album bude malo više arti. Ja baš volim bendove poput Tuxedomoon, tako da mi nedostaje te neke elegancije u umetničkom izrazu.
PST: Kako si odlučila da „Dođi u moj san” bude prvi singl za predstojeći album?
GAŠIĆ: Tu odluku je doneo Todor, to je taj njegov fanki rif. Prvo sam razmišljala kako bi to zvučalo na klavijaturama, pa tek onda u tekstu. Rekla sam basisti da probamo da ta pesma ima malo grublji ritam. Gaga je to odsvirao, a Todor je onako, na keca, ubacio taj rif. Ja sam bila u fazonu: „Todore, mora da si ukrao ovo, nema šanse da si ti smislio”, čak smo posle puštali na Shazam-u. Na basu malo liči na jednu stvar od The Clash, ali gitara je stvarno neverovatna, baš je zarazna.
PST: Koja je tvoja najdraža pesma Bitipatibija?
GAŠIĆ: Jedno vreme je to bila numera „Gluposti”. To je pesma o bivšem gitaristi Ivanu i njegovoj devojci Ivi. Sviđa mi se ritmika u toj numeri, nekako je najbliža onome kako bih želela da bend zvuči.
PST: Ranije si za sebe govorila da si tremaroš. Da li se to vremenom promenilo?
GAŠIĆ: To je zapravo prokletstvo svih nas koji pevamo jako tiho. Dakle, kad pevam tiho ti ne čuješ da ja muku mučim. Kada nemaš kontrolu nad svojim instrumentom, onda nastaje panika. Ne osećam se ugodno, jer ne čujem monitore i imam osećaj da se nešto čudno dešava. Meni su monitori uši. Nekada imam osećaj kao da gluva pevam na koncertima i kreće panika. Kada je sve okej i sve super čujem, onda imam više samopouzdanja i nema tih problema. Na velikim binama nemam tremu. Tu su svetla tako jaka da i ne vidiš publiku. Verovatno glumci nemaju tremu jer ti jaki reflektori naprave neki vakuum.
PST: Da li bendu više odgovaraju veće bine ili manji i intimniji prostori?
GAŠIĆ: Velike bine. Mada one mogu nekad da budu i problem, jer su instrumenti udaljeni, a ja nisam navikla na to. Meni je sve to uvek nekako ušuškano, pola benda čujem kroz svoj mikrofon. Ja bih volela velike bine, jer su to veliki gigovi, festivali i spolja dobar zvuk.
PST: Primetila sam da Bitipatibi nema puno spotova, samo za „Andriju” i „Mi smo od šećera”. Zašto više snimate lajv nastupe?
GAŠIĆ: I dalje nemam toliko novca da uradim spot kakav se meni sviđa. Lajv nikako ne može da bude promašen. Tu smo mi koji sviramo, tu je neko ko je to kvalitetno snimio i montirao. Od domaćih bendova, stvarno ne znam čiji mi se spotovi dopadaju. Recimo, volim spotove Playboy-a i dopada mi se spot za pesmu „Baobab” od Darkwood Dub-a. Ne znam, zahtevna sam jako. Imam malo prijatelja iz tog sveta da uradimo nešto godinama planirano. Imamo i scenario i režisera za numeru „Okean”, ali, kada smo izračunali koliko bi nas to koštalo, ispostavilo se da ne bismo morali da damo dvadeset hiljada evra.
PST: Za tebe važi da si perfekcionista. Koliko ti to pomaže, a koliko odmaže u radu sa bendom?
GAŠIĆ: Dokle god čujem da nešto nije kako valja, dotle idem. Nekada gubim dosta vremena. Poslednji album smo miksali dve godine i snimali smo ga čak ponovo u nekom trenutku, ali super je ispao. Nalazi se na listi pet najboljih albuma u regionu. Kada se uradi presek svih portala, ispao je čak prvi. To nam je donelo nešto poput gostovanja u Ljubljani kao predgrupa King Krule-u. Nije to tek tako.
PST: Zapravo, vi ste i pre Kina „Šiška” svirali u Ljubljani?
GAŠIĆ: Jesmo, u Grand hali, negde 2016. godine. Nije uopšte lako da se probiješ na slovenačko tržište. U Hrvatskoj je lakše jer oni vole melodiju i more. Prosto imaju takvu kulturu koja je naklonjena ovakvoj muzici, a meni se čini da u Sloveniji prolaze tvrđi rokenrol i pank. Planiramo uskoro da oept održimo koncert u Ljubljani. U martu sviramo u Koperu, Rijeci, Sarajevu, Zadru i Šibeniku. Jedva čekamo da se družimo sa publikom!
