Rok bend RAMPA broji šestoro članova. Mladi muzičari, osim što su evidentno talentovani za muziku, studenti su prve godine raznih fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Nikoleta Nedeljković (prateći vokal) studira na Muzičkoj akademiji; Branimir Kolocka – Bane (pevač i tekstopisac) student je meteorologije na Fizičkom fakultetu; Mihailo Đorđević – Mićko (gitarista i prateći vokal) studira elektrotehniku; Nikola Vlahović (basista) student je Arhitektonskog fakulteta; Aleksandar Simić (gitarista) studira ekonomiju, dok najmlađi član, Ivan Solomun (bubnjar) i dalje ide u srednju školu, međutim, kolege za njega kažu da uprkos tome što ima 16, svira kao da mu je 36 godina.
Sleva – Ivan, Mihailo, Branimir, Nikoleta, Aleksandar i Nikola (Foto: Luka Ivanović)
Intervju je otvoren pričom o njihovom početku.
PANČEVO SI TI: Kako ste oformili bend?
– U najkraćem, leta 2016. smo se često viđali na keju Aleksandar i ja, s obzirom na to da obojica sviramo gitaru i da smo se poznavali od ranije, pa smo tako i na obali Tamiša malo svirali. Nakon nekoliko meseci, već u oktobru, pojavila se želja da napravimo bend, jer smo se nas dvojica baš dobro razumeli. Razmišljali smo koga bismo još mogli da pozovemo. Basistu Nikolu sam poznavao još od ranije, bubnjara Ivana takođe, jer su bili u školskom horu pa smo njih dvojicu odabrali – govori na početku intervjua gitarista u bendu, popularni Mićko, i objašnjava oko čega su imali najviše nedoumica:
– Oko pevača! Nismo znali koga da odaberemo, dok se nije pojavio Bane, čiji glas nam se najviše dopao i tako je izbor pao na njega.
– Prva zajednička proba nam je bila krajem decembra te godine, ali se zvanično vodimo da postojimo od januara 2017. Šesti i jedini ženski član, Nikoleta Nedeljković, naš prateći vokal, pridružila nam se u septembru posle naše svirke ispred Kulturnog centra. Ona svira klavir, a i Bane svira violinu, pa imamo mogućnost da ubacimo u pesme i te novije zvučne efekte – nadovezuje se na Mićkovu priču pančevački Džimi Hendriks, momak na čiji se račun kolege šale da je staromodan, Aleksandar Simić.
PST: Gde ste prvi put zvanično nastupili?
– U „Apolu”, na Festivalu nauke. Pozvali su nas da sviramo takoreći „u pozadini”. Nastupali smo tačno u podne, i to je bilo baš čudno, budući da je opšte poznato da su muzičke svirke uglavnom uveče, ali naravno, jako pozitivno iskustvo.
PST: Da li ste od početka počeli sa autorskim radom?
– Ne, prvo smo počeli sa obradama pesama. Prva autorska pesma nastala je maja 2017, a preko leta smo vežbali svakog dana po šest sati dnevno, ali iskreno, i to nam je bilo malo. Vežbali bismo mi još, da nas nisu druge obaveze prekidale.
PST: Šta smatrate prelomnim trenutkom dosad otkad postojite?
– Krajem avgusta 2017. održan je događaj„Dani pančevačkog rokenrola”, i mi to svakako smatramo prekretnicom, jer smo tada prvi put predstavili svoje pesme. Tada nas je dosta ljudi čulo, svideli smo im se, i to nas je motivisalo da radimo još više – u dahu prepričava basista Nikola, koji kaže da od muzike sluša samo pesme svog benda.
RAMPA na događaju „Dani pančevačkog rokenrola”
PST: Da li imate finansijsku podršku od grada? Nekoga da vam pomogne da snimite album, da finansira ostale troškove…
– Za sada ne, najviše nas roditelji finansiraju. Imamo podršku u drugom smislu od ljudi koji su u ovom poslu – ponekad nas pozovu da sviramo negde, pozajme opremu, žele da nas nauče nešto novo ili objasne kako da napredujemo… Budući da smo i dalje novi, podrška koju nam pružaju prijatelji, roditelji, kolege i ostali, zaista nam je neophodna.
PST: Da li je rokenrol popularan u Pančevu? Utisak je da nema popularnog „otorinorokenrologa“, Branislava Đekovića – Đeke, da bi ova muzika bila zapostavljena u gradu…
– Pančevo je oduvek važilo za rokenrol grad. Ima nekoliko rok bendova u gradu, ali to nije veliki broj, niko nije uspeo da traje još uvek, mnogo ih se raspalo. Iz ove perspektive, ne mislimo da ćemo ikada prestati sa radom!
PST: Koliko je mladima teško da se probiju u ovom poslu u Pančevu?
– Konkretno u našem slučaju, svesni smo da je sve to proces, ali smo ubeđeni da možemo da napravimo nešto pozitivno od naše priče, bitna je želja, da se mnogo vežba i radi, a naš entuzijazam je sada još veći nego kad smo tek počeli.
PST: Da li vam konkurencija zavidi ili vas kritikuje?
– U suštini ne, uglavnom se međusobno pomažemo, javljamo kom događaju fali bend da nastupa, kolegijalnost je na nivou. Zasad smo dobijali najvećim delom pozitivne komentare.
PST: Koji su vaši predstojeći planovi?
– Trenutno snimamo dve nove pesme, najverovatnije ćemo snimati i spot nakon toga, ali osnovni cilj nam je da konstantno snimamo, da ne stajemo sa radom, kako ne bismo ostali samo „mlade nade”, već bend koji će biti aktivan i tražen. Potrudićemo se da na otprilike dva meseca objavljujemo novu pesmu!
PST: Da li ste svirali samo u Pančevu ili još negde u Srbiji?
– Svirali smo u Vršcu, Novom Sadu, u Beogradu se često pojavljujemo… Planiramo tokom leta da putujemo, da nastupimo gde god možemo po Srbiji.
A onda je na red došla i priča o pesmi „Sam“, za koju su pre nekoliko dana objavili spot koji možete videti na linku.
– Pesma „Sam” definitivno nije naša najbolja pesma! Ona ima najmoderniji zvuk, najviše je ljudi zapamte, najviše smo je navežbali, pa smo zato prvi spot napravili baš za tu pesmu. Njom se uvek predstavljamo publici i prvu je izvodimo na nastupima.
PST: Kako je proteklo snimanje spota?
– Pre svega, želimo da se zahvalimo pančevačkom Kulturnom centru „Nebojša Glogovac“ što nam je dopustio snimanje određenog dela spota u svom prostoru. Snimali smo i u zapuštenom objektu građenom za Univerzijadu 2009. godine, i to na -15stepeni, bukvalno smo se zaledili, ali jasno nam je da je sve to sastavni deo snimanja spota. Jako lepo iskustvo, i jedva čekamo da ponovo snimimo spot za novu pesmu na kojoj trenutno radimo.
Snimanje spota u Kulturnom centru (Foto: Luka Ivanović)
Pesma je ovih dana apsolutni hit u gradu, što dokazuju i pregledi na Jutjubu za samo nekoliko dana. Lako se pamti i zainteresuje čak i one osobe koje možda ne vole rok muziku, da ponovo odslušaju zarazni refren „Ne želim više da budem sam, dosta mi je čekanja…”
PST: Koliko ste bili optimistični na početku rada da ćete godinu dana nakon što ste se oformili, izbaciti spot za pesmu i toliko napredovati?
– Na početku, nismo razmišljali o tome i imali baš tolike ambicije, ali je vremenom to sve došlo samo od sebe… Imamo konstantnu inspiraciju, što je najvažnije za stvaranje novih pesama – a sada ne da imamo ideje za nove pesme, nego nemamo vremena da ih sve obradimo!
PST: Hoćete li proširivati broj članova u bendu?
– Pre svega, zajednički utisak je da nas šestoro delujemo baš moćno i samouvereno na bini! Smatramo se homogenom grupom i ne želimo da proširujemo broj članova, ali ne isključujemo mogućnost da odradimo recimo duet sa nekim u budućnosti.
PST: Da li preslušavate svoje nastupe i analizirate sa snimaka šta je moglo bolje?
– Mi smo uglavnom uvek uvežbani, ne dešavaju nam se veliki kiksevi – kao „iz topa” odgovorio je pevač i tekstopisac, Branimir Kolocka, kod kog je primetna pozitivna trema i osmeh kada god priča o bendu – ali da, uvek iz grešaka učimo i težimo da budemo što bolji – rekao je Bane, koji je završio dve srednje škole (elektrotehničku i muzičku), a za kog kolege duhovito kažu da je „pokupio sav kajmak” što se tiče popularnosti, jer je pevač.
RAMPA žari i pali grad
PST: Ističu posebnu zahvalnost dvojici ljudi što im pomažu oko raznih situacija.
– Ranko Petković je „kum” našeg benda, on nam je dao naziv i napravio logo. Često nam pomaže oko tekstova, motiviše nas, prati nas na svakom nastupu… Drugi je Luka Ivanović, koji je snimao i montirao naš spot, i mislimo da je uradio baš dobar posao. Naravno, zahvaljujemo i svim ostalim ljudima koji su na bilo koji način doprineli našoj grupi.
PST: Pančevački mladi muzičari iskazali su žaljenje što grad ne obezbeđuje prostor u kom bi mogli da vežbaju, jer su ovako prinuđeni da svoje probe održavaju na mestima koja moraju da iznajme na određeno vreme a pritom i plate.
– Kad bismo imali neki sopstveni prostor gde ne bismo imali ograničeno trajanje probe, to bi bilo stvarno odlično! U nazivu imamo ime grada, promovišemo ga stalno, pa eto, mogli bi oni nama da uzvrate time što bi otvorili neko mesto gde bi svi muzičari, ne samo mi, mogli da vežbaju – kroz osmeh usaglašeno govore raspoloženi članovi najmlađeg rokenrol benda u našem gradu.
Poslednje pitanje bilo je vezano za zaradu od muzike.
PST: Da li može da se živi od rokenrola u Srbiji?
– Može… – skeptično je počeo rečenicu basista u bendu, Nikola Vlahović – ali mora da se svira i radi baš mnogo! Mislim da ako budemo istrajni, da ćemo možda jednog dana moći da zarađujemo od muzike. Međutim, za sada je naš osnovni cilj da nas što više ljudi čuje, da znaju ko smo, a novac će doći jednog dana kao satisfakcija.
Ovi mladi ljudi deluju zaista motivisano, posvećeno i vredno u onome što rade. Ako tako nastave, ko zna, možda Pančevo bude jednog dana najpoznatije upravo po bendu RAMPA, a sajt Pančevo Si Ti im svakako želi da u budućnosti budu u rangu sa najpoznatijim rok grupama ikada. Srećno!
