Primio sam Tvoje pismo. Čitam ga naglas: „Svi znamo da Ti Predrag Stojšin dolazi na vrata i donosi o čemu da pišeš, i to službenim kolima, koja ne pominješ. a i u tekstu si napravio grešku… Nije direktor Predrag Jeremić”.
Dalje pišeš: „Nek prenoći neka vest, ispitaj to nekad malo bolje, nemoj uvek na vrat, na nos da pišeš o koječemu i da iznosiš lažne dokaze koje ti falsifikator donosi na noge”.
Pismo je poslato posle članka objavljenog na sajtu Pančevo Si Ti u kategoriji Kovin Si Ti, pod naslovom Blagoju Bogdanoviću, predsedniku svega i svačega ćefnulo se da putuje o trošku i na račun „Kovinskog komunalca”. I evo ja ti otpisujem. Tekstopisac sam ja. „Malo govance”, kako me od milja zove, kako kažu, i predsednik Nadzornog odbora „Komunalca”. I drugi mi se rugaju. Šta ću, malen sam. Takva mi sorta. Eto, zajebava me i taj Predrag Stojšin, tehnički direktor „Komunalca”, što se vata za moju kvaku. Samo da znaš, mnogima se od njega tresu gaće…
Da, da. Dolazi on na moja vrata. Kolima. Belim i crnim. Možda su ta bela službena. Crna su njegova. Polovnjak, ali dobra mašina. Otkud on na vratima doma moga? Ne begeniše on baš mene. Pamti da sam ga ga vijao po novinama. I kad je dopao zatvora. I posle u aferi nezakonitih otkaza u „Komunalcu”. E sad je on, dragi moj Pero, uzbunjivač u preduzeću. Sve sa službenom ćitabom. I još mi kaže „slobodno napišite da sam vaš insajder”. Dodaje: upozoravam javnost i nadležne na nezakonitosti i zloupotrebe. Kao takvog bi ga primio i da mi sleti padobranom u dvorište. Veliš falsifikator? Lažov? Prevarant? Hmm… Ne znam brate Pero „bogu mi!”. Ima takvih u „Komunalcu”. Ne odričem. Za te rabote se ide u ćuzu. I još da ti velim: Uvažavaju ga kao uzbunjivača i tužioci što stoluju u Beogradu. Pa ako laže mene, laže i njih. Šta znam? Još se ne nazire kraj tim pizdarijama u „Komunalcu”. Možda mu, ipak, namaknu na šiju „svilen gajtan”.
Nego znaš šta Blažo, ovaj Pero. Izvini, stalno mi u tintari ona urbana kovinska priča o tom Blaži koga zovu još i Mister deset posto. Jope i joše bi ja udario na tog Stojšina, kad bi mi dični Blaža, predsednik Nadzornog „Komunalčevog” odbora, koji još ni dupe na stolici ne zagreje, a primi po 18.000 dinara, šanuo nešto o tom „falsifikatoru”, kako ga ti zoveš. Daj nešto Ti mrsno da ga „slavim” po novinama.
Nemoj Pero da grešiš dušu da pišem na vrat, na nos. Eto onomad sam pisao predsedniku Nadzornog odbora da se oglasi o tvrdnjama da je o trošku javnog preduzeća išao – znaš, pročitao si – na sednicu Pokrajinskog SUBNOR-a u Novi Sad. Umesto odgovora, njegov intimus, slavljen i uvažavan kao heroj, zapoveda mi: NE PIŠI! Posle toga taman sam mislio da odmorim pero od kojekakvih pizdarija kad stiže aber da su obojica lane putovali na isto odredište, istim povodom. I dok se šofer mrtav gladan mrznuo u kolima tog 16. decembra, oni su ručkali dok su se ljuljuškali na lepom plavom Dunavu. Ogladnelo im dupe od teškog sastančenja.
Pero moj rođeni. Pišu ljudi svašta na društvenim mrežama. Tako posle mog javljanja o fraj putovanju predsednika Nadzornog odbora „Komunalca” i pominjanja heroja kome je ovaj plakao na ramenu, na fejsbuk stranici Kovinko Kovinić vidim prenesen moj tekst. Reakcije. Javlja se porodica bicikliste na koga je kolima naleteo heroj. Pišu udario ga kolima. Odvezao ga i onako krvavog i ranjenog ostavio ispred kuće. Nije udes prijavio policiji. Nije mu pružio pomoć. Zovem porodicu oštećenog koji je u međuvremenu umro. Potvrđuju priču. Pisao sam Policijskoj upravi u Pančevu da provere taj podatak. Zvaću i pukovnika heroja. Koji je u međuvremenu postao poslanik. Narod zaslužuje istinu, kaže naš predsednik.
Žuta dunja, zelen bor, molim brzi odgovor. Tvoj Pera Prašinar
