Kuća porodice Hajzer u Pančevu

Nekoga ko gleda staru kuću na uglu ulica Nemanjine i Svetog Save možda će zbuniti ukras na kom su prikazana dva medveda povezana lancem provučenim kroz njuške. To je kuća familije Hajzer, familije moje majke, a medvedi su simbol restorana moga pradede, koji se nalazio na samom uglu kuće.

Moja majka je često pričala o svom detinjstvu i mladosti provedenim u Pančevu, koje su mi meni bile jako zanimljive, pa su mi ostale u živom sećanju. Nikada se nije vratila u svoj rodni grad, iako ju je vukla nostalgija. Nakon smrti moga oca, moj brat i ja smo joj predložili da otputuje u Jugoslaviju, ali tada je u počeo rat i ta prilika je bila propuštena. Ona je preminula nedugo nakon svog 80-og rođendana, meni su ostale njene fotografije i uspomene. Konačno, u junu 2011, moja supruga Mihaela i ja smo odlučili da izvedemo turneju obilaska kuća naših predaka. Prvo smo otišli u Češku da po prvi put vidimo dom njene bake i deke u Sudetskoj oblasti. Preko Beča, u kome živi Mihaelina sestra, i Segedina, gde smo se sreli sa još nekim rođacima, stigli smo do Kikinde, rodnog grada moga oca. Ušli smo u neki kafić da se osvežimo i da se raspitamo za putni pravac. Na odlasku smo bili iznenađeni kada smo, na zahtev da platimo račun, dobili odgovor: „Vi ste u Kikindi prvi put, ne treba ništa da platite!” Zaista prijateljska i krajnje neočekivana dobrodošlica! U Pančevu smo odmah našli kuću moje bake i deke, ne baš u najboljem stanju, ali manje-više nepromenjenu. Jedan meštanin se sećao posete mog rođaka od pre 45 godina. U nekadašnjoj sobi moje majke sada je kafić i bio je zaista čudan osećaj piti kafu u tom prostoru.

Hajzeri su bili porodica koja je sa mnogim drugim doselila u današnju Vojvodinu i zapadnu Rumuniju nakon što su Turci odavde oterani u 17. veku. Prvi Hajzer koji je došao je bio Karl (1751–1800), mesar i gostioničar iz Rajhenverga, iz današnjeg Libereca u Češkoj. Bio je veoma uspešan u Pančevu i tri generacije kasnije Jozef Hajzer (1840–1899) i njegova supruga Katarina su preuzeli svratište „Kod razigranih medveda”.

I oni su veoma uspešno poslovali i u porodičnoj istoriji su ostali zabeleženi kao oni koji su posadili prve čokote vinove loze. Jozef je postao komandir Vatrogasne brigade i bio je član upravnog odbora Poljoprivrednog udruženja. U podrumu njihove kuće je bilo ogromno bure vina s njihovim imenima izrezbarenim u drvetu.

Jedno od njihove dece je bio Aleksandar (1874-1945), moj deda, koji je preuzeo i proširio biznis kao proizvođač i trgovac vinom. Za 3.000 guldena u gotovini je kupio vagon vina i uskoro je zaradio toliko da je mogao da isplati dug od 20.000 guldena koji je ostao od njegovog pokojnog oca. Bilo je to vreme kada je filoksera nanela veliku štetu vinogradarstvu u Banatu i Aleksandar je taj problem rešio tako što je zasadio otpornije vrste vinove loze dopremljene iz Amerike. On je proširio vinograd na Bavaništanskom putu i podigao vikendicu na toj lokaciji, ali izgleda da je taj objekat ne postoji više. Godine 1914. stara gostionica je srušena i na njenom mestu je podignut moderan stambeni spratni objekat s centralnim grejanjem, kupatilima i – metalnim medvedima pričvršćenim za pročelje.

U narednim godinama moji preci su podigli poljoprivrednu farmu na putu za Dolovo, nad kojom kasnije upravljanje preuzeo Aleksandrov stariji sin Robert (1907-1992). Tu su se proizvodile žitarice, kukuruz, povrće i uzgajana stoka. Jedna zgrada još uvek stoji, na sada veoma proširenoj farmi. Aleksandrov mlađi sin Vilhelm (1910-1989) je preuzeo posao s vinom i unapredio ga proizvodnjom šampanjca. On je takođe podigao voćnjak s 862 stabla. Moja majka Hildegard (1923-2013) rođena je mnogo kasnije i nju su veoma voleli i o njoj se brinuli roditelji i znatno starija braća. U svojim adolescentskim godinama radila je u administraciji firme.

Ovo je bilo vreme kada su se prilike pogoršale u Evropi zbog delovanja nacističke vlade u Nemačkoj, koja je takođe impresionirala nemačku manjinu u Jugoslaviji. Kada su Nemačke trupe zauzele zemlju, domaći Nemci su ih dočekali s toplom dobrodošlicom, za razliku od srpskog dela populacije u Vojvodini. U Pančevu je nakon jednog oružanog incidenta nemačka vojska streljala veliki broj Srba i Jevreja. Dobro je poznata fotografija streljanja talaca ispred zida Pravoslavnog groblja. Moji ujaci su regrutovani i Vilhelm je postao komandir policije u Pančevu, a Robert je bio raspoređen u službu rekvizicije konja za vojsku. Kada je Ruski front počeo da se približava u septembru 1944. godine, moja majka je uspela da pobegne u Austriju vozom, a moji ujaci su otišli sa nemačkom vojskom. Veliki broj folksdojčera je u konjskim zapregama pratio jedinice Vermahta u povlačenju, njima, civilima, raniji odlazak je bio zabranjen. Moji baba i deda su odbili da odu i ostali su u Pančevu. Kada su ruska i jugoslovenska vojska zauzele grad, oni su isterani iz svoje kuće, pa su ih primili i zbrinuli njihovi srpski prijatelji. Godine 1945, pošto više nisu bili sposobni za rad, nisu deportovani u Rusiju kao mnogi drugi, nego su na osnovu naloga nove jugoslovenske vlade bili odvedeni u logor Knićanin, zajedno sa hiljadama etničkih Nemaca. Moj deda je umro tamo, dok je moja baka preživela logor, koji je raspušten 1948. godine, nakon pritisaka iz inostranstva. Umrla je naredne godine, pre nego što je došla u priliku da napusti zemlju i da se pridruži ostatku familije.

Moji roditelji su se upoznali nakon rata i venčali 1949. godine. Dobili su dva sina – mog brata i mene – i dobro su prošli kroz nedaće posleratne Nemačke, uspeli su da izgrade pristojan život, prvo u okolini Hanovera, a kasnije u Bavarskoj. Imali su blizak odnos sa širom porodicom i sa ljudima iz svojih domovina.

Sa svojom suprugom sam tri puta posetio Pančevo, poslednji put i sa rođacima koji su otisli odavde kada su bili mladi. Uspeo sam i da restauriram grobnicu Hajzera. Nadam se da će Srbija postati članica Evropske unije i da zajednička istorija u ovoj multietničkoj zemlji neće biti zaboravljena, kao što je to već slučaj u Češkoj, u šta smo i sami mogli da se uverimo.