Pančevci ga pamte po nastupima sa grupama „Sivi”, „RH Group” i „Cactus Jack”, sa Banetom Gluvakovim, Filipom Krumesom, Vasilom Hadžimanovim… Jožef je moderan džez violinista i muzički pedagog. Od ranog detinjstva bio je posvećen muzici. Prošao je kroz klasično muzičko obrazovanje, a u ranim tinejdžerskim danima ušao je i u svet džeza i bluza, tražeći nešto drugačiji izraz. Nakon studija na muzičkim akademijama u Mađarskoj i Srbiji (Budimpešta, Niš) postaje stipendista Berkli koledža, gde je razvio dublje razumevanje harmonije, džez kompozicije i improvizacije, što mu je pomoglo da dalje neguje svoj talenat i ustanovi sopstveni stil pod uticajem velikih imena kao što su Majls Dejvis, Džimi Hendriks, Džon Koltrejn, Majkl Breker, Džo Satrijani, Stivi Rej Von, Džo Farel, Majkl Džekson…
Među brojnim muzičarima sa kojima je Jožef delio binu nalaze se Bili Kobam, Najdžel Kenedi, Džejms Montgomeri, Geri Čeron, Dejvid Hal, Kristijan Hauz, Džoi Defrančesko, Brus Gerc i Livingston Tejlor. Nađ je izdao dva solo albuma i gostovao je na nekoliko albuma drugih umetnika kao violinista, kompozitor i aranžer. Svirao je na turnejama u Evropi i SAD. Poznat je i po tome što aktivno drži muzičke „klinike” pod nazivom „Kako elektrifikovati svoju violinu”, gde demonstrira upotrebu magneta, pojačala i efekata na gudačkim instrumentima.
Jedna od najboljih džez akademija na svetu, a svakako najpopularnija, jeste Berklee College of Music. Šta te je kvalifikovalo za posao profesora na ovoj prestižnoj muzičkoj školi?
– Poslednjih nekoliko godina bliže sam povezan sa koledžom na raznim projektima. Berkli je uvek bio prisutan – otkako sam stigao ovde, do danas. Mi muzičari stvaramo i nadamo se da će se nekome svideti. S vremenom ne osećaš da stvaraš jer je to deo tvog života. Oni su pratili moj rad proteklih godina; održao sam nekoliko master-klasova na temu efekata i improvizacije i dobio poziv od šefa gudačkog odseka da im se pridružim. Trebalo mi je nekoliko dana da shvatim da je to zaista realnost. I dalje sam pod utiskom, jer to je najveće priznanje u mojoj dosadašnjoj karijeri.
Fascinantno je da si zelenu kartu u Americi dobio kao „Alien with Extraordinary Abilities” – stranac izvanrednih sposobnosti…
– Takvu vrstu boravišne dozvole izuzetno je teško dobiti danas kada je imigracija vruća tema. Ta kategorija je napravljena za osobe koje će natprosečnim talentom i uspehom doprineti državi na raznim poljima, uključujući i umetnost. Podršku za zahtev su mi, između ostalih, potpisali i Džimi Kob – džez bubnjar koji je nastupao sa svim legendama, uključujući i Majlsa Dejvisa, Nuno Betenkort – gitarista benda „Extreme” i Robin Dijaz – bubnjar Kortni Lav i benda „Bauhas”. Posle deceniju i po neću morati da čekam u redu za vizu, neverovatno.
Smatraš da u muzici uvek ima mesta za eksperimentisanje, dodavanje i oduzimanje. Može li se reći da si pionir „gitarskog” zvuka violine u svetu?
– Često čujem od ljudi da sam zvučao kao Hendriks ili neki drugi gitarski heroj. Volim gitaru i slažem se da su ti muzičari imali veliki uticaj na moj zvuk. Oduvek sam težio ka tome da budem drugačiji, zato mi Mocart i društvo nisu nikada „legli” jer slušao sam ih po školama od jutra do mraka. Previše je to zahtevalo perfekcionizma za hranjenje tuđih ušiju. Želeo sam da muzika koju sviram bude „moja”, da dam svoj pečat, pa makar uz pentatonske rifove ili kroz gitarski efekat. Da je Mocart svirao tuđu muziku, nikada ne bi postao Mocart kojeg danas poznajemo. Muzika je umetnost, a umetnost je stvorena i bazirana na eksperimentima. Prema tome – izvol’te!
Na tvom prvom solo albumu „Digital World” zvučnom slikom dominiraju elektronske sekvence. Aktuelni album „Deep Green Yet Blue” odsviran je na „živim instrumentima”. Otkuda taj zaokret?
– Mislim da sam sazreo u smislu jezika džez muzike, a ona zahteva vreme, posvećenost, dublju analizu i razumevanje. „Digital World” je sjajan i meni veoma drag – prati trend elektronske muzike, koja je u tom trenutku postala popularna preko noći. „Dark, Green Yet Blue” je „živ”, surov, emotivan, bezobrazan i elegantno odsviran; sadrži veoma prijemčiv autentični zvuk violine koji nije mocartovski, a ipak je prihvatljiv za slušaoca. Jedan od retkih džez violinskih albuma na kome se mogu čuti efekti što smo ih pomenuli. Veoma sam ponosan na album, dobio sam sjajne kritike i uvek ga sviram sa velikim zadovoljstvom.
U januaru si učestvovao na godišnjem sajmu muzičke opreme i instrumenata NAMM u Kaliforniji, gde si nastupao sa značajnim muzičkim imenima. Kakvo je bilo to iskustvo?
– Prvi put sam posetio NAMM sajam i bilo je sjajno. Zamislite sajam automobila u Beogradu na tri puta većem prostoru koji sadrži isključivo muzičku opremu i instrumente. Do njega sam stigao preko sponzorstva kompanija „Fishman” i „Mooer Audio”, sa kojima sarađujem dve godine. Delio sam binu sa Dženifer Baten, Tosinom Abasijem i Devinom Taunsendom – oni takođe promovišu pomenute kompanije. Imao sam priliku da upoznam mnogo muzičara iz „industrije”, kao što su Gilbi Klark ex „Guns and Roses”, DJ Ashba (SixxAM), Džordan Rudes („Dream Theater”), ali i nedavno preminuli Alan Holdsvort. To je specifično iskustvo i pamtiću ga za ceo život.
Kao neko ko živi za nastupe uživo, uvek si angažovan u nekoliko projekata.
– Pored nastupa sa svojim bendom, sviram i Gypsy Jazz, a povremeno sviram i bas sa jednim irskim bendom koji nastupa dvadeset godina u najpoznatijem bostonskom irskom klubu „The Black Rose”. Sviram i violinu i gitaru sa Brianom Grejs; njena muzika bazirana je na kantri-rok zvuku. Tu su još i fank bend „Lestah Polyestah”, a povremeno nastupam i sa gudačkim kvartetom koji smo osnovali moja supruga Margerita i ja. Izvodimo popularne kompozicije od klasike do modernije muzike; lepo je sarađivati sa nekim ko te razume u potpunosti. Kada svirate toliko stilski različitih stvari u razmaku od nekoliko dana, morate biti zahvalni i zadovoljni. Ukoliko tome dodamo i predavanja, na momenat pomislim da živim u raju, a ne na zemlji.
Na tvoj autentični svirački potpis uticali su umetnička muzika, džez, tvrdi rok, ali i fank. Margeritina i tvoja omiljena grupa je „Red Hot Chilli Peppers”. Čak ste i sinu dali ime Entoni po pevaču ovog benda…
– RHCP su jedan od bendova koji su ostavili dubok trag u našim životima. Entoni je dobio ime i po pevaču RHCP, ali ime Toni ima istoriju i u Ritinoj i mojoj familiji. „Blood, Sugar Sex Magik” je fantastičan, jedan od deset najboljih albuma na mojoj listi. Od svake pesme se naježim. Takav album ne izlazi svaki dan.
Rastao si u muzičkom okruženju. Otac, brat i stričevi su muzičari. Iz porodice si poneo nekoliko važnih mantri tipa „rad, rad i samo rad!”, „uvek može bolje”, „talenat ne pravi cipelu”…
– Uvek sam imao podršku porodice, mada to baš i nije bilo lako. Ovaj posao zahteva mnogo odricanja i truda. Dete to ne razume i zato je uloga roditelja velika. Otac je stalno govorio da vežbam više jer „uvek može bolje”, što me je katkad i odvraćalo od vežbanja. Ipak, zahvalan sam što sam kraj sebe imao njih koji su dali sve što su mogli da me podrže, a ja sam kasnije iskoristio pruženu šansu. Više ne pitaju da li sam, šta i koliko vežbao. Sada su njihova pitanja drugačija, i dalje su roditelji. ☺
Upornost je tvoje najjače oružje i kucaš na vrata više puta ako treba. Da li je to jedna od tvojih poruka?
– Kakav god talenat posedovali, uvek se suočavamo sa preprekama. Stvar se postavlja na mesto pitanjem koliko zaista želite da dođete do cilja. Ako treba kucati na vrata nekoliko puta, samo napred, jednom će neko otvoriti. Ovo možemo uporediti sa video-igrama. Prelazite razne nivoe da biste stigli do kraja. U životu ne pratite dešavanja na ekranu, već ste glavni glumac u svom scenariju. Potrudite se da se film svidi prvenstveno vama, a posle i publici, i bićete zadovoljni nakon premijere.
