Budemo li uporno pokušavali, da objasnimo, i definišemo neopipljive stvari, poput duše i ljubavi, kao da su matematičke jednačine, zakoni fizike, i hemijske reakcije, više neće biti potrebe da sprečavamo glad, ratove koji su buknuli,

Hoću da me vodi samo melodija tvog glasa Promuklog ili blagog Stišanog ili povišenog Drhtavog ili mirnog I da me, umesto vetra, miluje tvoj osmeh Da budeš sve što mi je preostalo kada vrhunska mudrost

Od Tihuane do Alepa muškarci završavaju kao ratnohuškačke i homofobične pičke gledajući u cijevi pištolja i tuđe krevete a žene završe kao Suzanne Verdal tužne i ogorčene Plaše se ljubavi starosti godina Plaše se izbjeglica

dok sam se jednom prilikom iskradavala iz ludnice u kojoj su svi nosili sive haljine i lica do poda i mokre sive klompe jedno derle me je pratilo pa povuklo za moju haljinu reklo mi

u astrološki paralelnom životu početkom svakog meseca boljem, izvesnijem raspoloženom za nove pokušaje piše: ljubav beskompromisna raskrinkati sve velike reči i prevelika osećanja dokazivanja sve svoje nerealnosti i kuda sa strahom? u marginalizaciji sebe gubljenju

Kljukali su nas epskom poezijom, patriotizmom, mitovima pričali o „bogatoj”, „ponosnoj” i „hrabroj” istoriji naših naroda svim tim sabljama i mačevima puškama i krstovima svim tim zastavama planski brisali svaki poriv za ljubavlju prema ženi

Kažu, lišće će uskoro sasvim opasti. Ujutru čak dovde miriše tvoj umešeni hljeb, iako iz njega izvlačim samo ono lj kao božansku sredinu, da ga u pesmi stigne i druga i treća simbolika. Belina tela,

jezivo kada sanjaš sebe jeste to da i u snu spavaš i sanjaš kako želiš da se probudiš pa počneš da stenješ i ispuštaš nečujne krike grebeš po zidu češeš se po licu stiskaš oči

Nemam mnogo strpljenja za ljude koji nisu Ti Ove redove u pesmama još nekako i tolerišem Kada se tvoje telo moje telo naša nebeska tela dodirnu—— nečujan prasak! Obrušavanje zvezda padalica Ta retka Halejeva kometa

Možda je to – to: susretati se, uvek u statusu stranaca, uvek na nepoznatim mestima, daleko od bliskosti, koitirati u tišini, s potrebnim kricima svršetaka, i razilaziti nazad u samosvojne živote. Možda je tako –