strepiš da tvoje pretakanje problemi sa unutrašnjim vremenskim zonama ne eskaliraju dok bleskaš neočekivano zaogrnut nežnošću uljuljkan šumom ta tvoja neprekidna putovanja od mene, do mene doći će ti glave jer nema izbavljenja od ove

sanjam ljude koji odlaze ovi što ostaju služe me mlakim čajevima u snu si mi s mora doneo poeziju hrapavim glasom propovedala sam je noćnim pticama na promuklim trgovima grlila te voštanim rukama u sebi

Večiti sam dečak. I dalje ljude u srednjim godinama u sebi nazivam odraslima. Kada prođem kraj igrališta, osećam se kažnjeno jer ne mogu samo da se igram. U gomili mi je teško da dišem jer

Gorko buđenje. Elementarna nepogoda – kažu. Koliko dugo ona traje? Da li je misao o kraju samo imaginacija? Verovati, ali ne činiti ništa. Groteska. Sve bi ovo mogao biti dobar komad dobrom reditelju. I nominacije

Žile mi nikada nisu bile samostalne Leptira nisam dotakao Žene su znale kao da me ne podnose Imao sam zrno sebe za Poslednju kapljicu srca. A onda ode i sve to U gnoj, nezadovoljstvo, i

te noći sve se obrušilo na ova dva plućna krila i slomljene čaše i neprospavane noći i gužve u kojima usamljenost nikada nije bila bistrija sećanja dobijaju boju mastila ali ovo nije film noir moj

Na božićnih -15 stepeni na ulici u centru posle zadimljene partije bilijara nije bilo ni mrtvog psa. Samo ja i taksi vozila koja kruziraju niz te okićene kolovoze. Neko ko voli poeziju zapitao bi se

Mart je najgori mesec, molim te da se složiš sa mnom barem oko toga, ali bez prateće šansone iz bezbrižnih vremena koje ne pamtimo. Probudi te kad se ne nadaš, ostavi te u čudu, je

Trajanje u svitanju je hod sa svetlom u prozoru. Tamo se stiču senke jutra. Blede Jezicima ljubavi i troše se u zagrljajima Sutrašnjih razočaranja. U tamošnjem granju ustanovili smo upotrebu Novih dana. Gde nam je

donela sam je sa gomilom ploča koje su iz očeve mladosti dospele pravo u moje ruke Melanie bosih stopala pleše vilinsko kolo ne znam da li je bila jesen ili zima ali znam da je