Svi smo na dnu jer je dan kad se sjećamo velike smrti Zamućeno svjetlo šanka jasno je oslikavalo privid žene iznenadne čiste žene Stari grčevi strašno su nas izobličili Zarili nam crne pikado strijele u

sinoć smo jakim crnim vinom zalili sjećanje na kruh i grubim šalama osmudili cipele od štavljene kože da mirišu na pečenku sinoć smo uskrsnuli kosove i proljeće bez blata pjesmom i gitarom mrtvoga cigana koji

Gutaju bele pilule zgusnute u korici velikog mozga dok berem breskve Spavaju snom pravednika udišem miris čempresa i Čitam dugu Na velikom platnu Projektuje se život na drugom kraju sveta dok brišeš ožiljke i uploaduješ

Na dušeku sva mokra leži pospana žena ubijena budilnikom

biciklom se možeš voziti kroz jednosmernu ulicu u suprotnom smeru i možeš prelaziti na crveno voziti bez ruku zviždati okolo možeš imati nekog na paktregeru ko ti drži torbu ili te štipka dok voziš možeš

zagrlimo poslednji dan leta ne rastajući se u njegovoj poznosti, ne raspirujući mu muk. preteću stvarnost ukinućemo obostranim nežnostima, glavi što počiva na trbuhu. ne u ispitivanju krajnjih granica. i svi ti nesrećni završeci što

Kraj je marta otoplilo je sve ponovo diše i kreće se sem izgleda mog grada napaćenog s kojim sam navikao da ostajem nasamo noću sa psima lutalicama taksistima i policijom s kojima desi se i

moja samoća nosi crveni džemper i uvek sedi kraj prozora noću kada ne može da spava ona sumnja u beskonačnost jutrom ogrnuta tišinom hraneći ptice odlaže dan sa šoljom čaja u rukama pobegne u knjige

U autobus 37 prema Trgu ušao je, naizgled prostodušan sredovečni čovek nosio je torbe i nekakav naivni, glupi osmeh pun entuzijazma poput onog koji nose brucoši na svojim svežim, lepim licima kad pomisle da su

hodao sam brzim korakom kroz grad, i odjednom zastadoh na obali luke, načičkane jahtama i brodićima, kad opazih jednog pavijana dugačkog nosa kako se šepuri dok drži čašu vina, na palubi broda što se lagano