Pukotine na dlanu Tjeraju te da često ostaješ noću budan Trgaju ti miran san I čujem ti svaki uzdah i zveket kovanica što ih znojiš rukama Povisiš ton po potrebi i još ponekad Maze me

pitat ću te jednom ne sada ne sada sanjao sam naranče bez kore kako rastu na stablu pored same kuće od bijele cigle i travnatog prilaznog puta svi moji mrtvi susreću žive za buđenje treba

Parabola Gomila tela gomila tela I crva Brkovi, naočare, brkovi, naočare I brada Žena sa brkovima žena sa brkovima Se smeši Žena sa bradom nosi Maramu Naočare su pukle Paramparčad reči I slova Gomila gomila

Nije li ti jasno: Štap ima dva kraja, polomljen – četiri, ali naša ljubav nema kraja. Ljubiš me kao ružu od hartije Bojim se – nekada ćeš doći i izgužvaćeš me. Zar opet iznad nas

nekad si se molila pred spavanje i rekla si ti ne moraš samo ćuti i žmuri i ja bih osećala da sam deo nečeg dobrog neke slobode volela sam da spavam s tobom u krevetu

Yul Brynner junior u mojoj sobi ćelav, naravno Ti si tako draga i mila Ja dajem sve Ali sada nemam ništa Pazi da me ne iznevjeriš Vrati se nakon nekog vremena Ostavit ću ti košulju

za početak razgovarao bih s tobom o važnosti treperavih svjetala uz cestu koja od prigradskih naselja i sela stvaraju noćne rivijere i ako zastaneš u zaustavnom traku ugasiš motor automobila i dovoljno jako naćuliš uši

Da kupim poeziju Samlevenu od buta Malo krvavu Pogled žulja Žena ne postoji Žena se postaje Žena sedi u autobusu I pravi se Da ne gleda Dok Beskućnik Sa velikim tovarom Žulja ga kesa I

U medijskoj tišini naokolo reči su prinuđene na šum u saksijskom cveću naša tela od reklamnih bilborda ne muči ništa kao prazni zagrljaji naša domovina je tamo gde je istorija krenula pogrešnim putem gde je

možda sam već rekla da sam imala tri druga jedan je voleo ruse drugi amerikance treći je bio onako nije znao da l’ će levo ili desno i danas je takav u svakom slučaju jednom