Nema više vremenau ovim danimapunim bukezvuci marširajui nose pobedunad potrošenim godinamakoje čeznuza mirnom smrćuali ulice su ih rastrglei ponovo ćedok se krugovi ne zaustavei vazduh ne postane lepljiv i težaktada će vetrovi statikao bedemikoji najavljuju novo doba.

kad sam s tobomsmrt nije velika paukova senkakoja se prikrada iz ćoškai narasta do plafonasmrt je prošlost kojupresipam u teglu ispuštam na policusmrt je frizijski konjna prostranoj livadisvilena grivauz koju prislanjam obrazi vijorim do planinskih

Ono što nisam znaoteško da će me proganjatisad kada sam, uljuljkanu svoju stvarnost,boga mudrostiuhvatio za muda.Svaki dan je dar – ako nije takoonda je križanje crticana zidu po kojem sebrzo kreće gušterica.Svjestan sam slučajnih potezakoji

ne može žena da odlučuje hoćeli da rađa ili neima da rodi troje petoroako neće mlatneš je po ustimazvizneš jeili dovedeš drugui kraj priče (Iz knjige „Femicid i druge pesme”, KCNS, 2020)

dve su porodice zavijene u crnoza pavla, žandarma, i njegovu familijusvi imaju samo reči hvalei za marinu, vaspitačicu, i njezinu porodicusvi imaju samo reči hvale –javljaju reporteri s lica mesta pavle je – kako je

ovaj grad ima preširok zagrljaj i slabe rukeniko me nikada tako hladno nije grlio došla sam da bih bila samasama u sporim tramvajimasama na ulici među turistimasama u krcatim klubovima iza zatvorenih vratamislim na jug

Eno jenaslonjenaškure je raširilai pogledala u duboku voduispred sebeisti prizorsa vencem oko njene kućebio je to njen bedemkojim se branilaiza nemih kamenih zidovašuštale su mreže ribarskezvuk talasakoji se sudaraju o barkekao tiho odbrojavanjesudbinom uvezanih ljudi

pod nogamaosunčano, oštro kamenjekome užurbano izmičeš još samo koraki preplavljuje teosećaj sjedinjenostiisti jezik kojim govoriteiste priče koje pričate postojanost i neminovnostkoju ne preispituješ ta prvobitna vodakojoj se predaješjeste dompripadnostjeste mirzahvaćen skupljenim dlanomsa nešto svilenkastih školjkii