Grad se otvara pred nama. Rajner spava na sedištu. Voz prelazi reku. Prvi put vidim ovaj grad. S leve strane mosta, reklamni mural za pivo. Od pivske flaše ne vidim građevine. Izgaženo zelenilo. Lica lutalica.

Sanjam policija se topi na snegu. Iznenada, svi policajci veselo nestaju u belim tragovima neznanaca. Ostaje samo crna uniforma, razliva se, topi sneg ili bi sneg nju istopio. („09:99 ujutru”, Kontrast izdavaštvo, 2016)

Rajner i ja bili smo i u tom vozu. Noćna vožnja. Trebalo je kupiti karte. Stanica, žbun ljudi. Dolazim iz Nigerije. Avganistan. Pakistan. Idem u Francusku. Zašto niko nije iz Izraela? Zato što govorim francuski.

Ja sam bio na keju sa ženom i dva psa. Bilo je sunce i potreba da se spava. Da se ne bude pijan u ovom okruženju. Nisam imao živaca, a gaće su mi sintetičke I

Ona od dvadeset, živim negde. Postojim sa mladostima drugih ljudi. Jer iz godine u godinu mladosti se pakuju. Skladište se promenjeni polovi mladosti za starosti. Iz godine u godinu ne mogu da nestanem, ona pobegla

Tog jutra izašao je bez doručka. Nekoliko sati kasnije Oko jedan po podne Čula sam njegov poslednji krik. Nisam ga prepoznala. Nisam znala da mačka tako zvuči kada umire. Boli me Vikao je iz malog