– Daj mi, molim te taj tipl – reče otac sinu tinejdžeru stojeći na vrhu merdevina i pokazujući mu prstom jedini predmet koji je stajao na podu. – Misliš ekser. – Ne, taj tipl ispred

Sa nadom sam krenuo na taj put. Ili bolje reći sa velikim očekivanjima. Stvaralačka blokada traje već izvesno vreme i ne nazire joj se kraj. Nisam veliki pisac, tek neko čije se knjige prodaju, čime

Ne moraš ti da budeš u ratu, onako izistinski da se puca i gine, al’ taman da si rođen deset pa i petnaest godina posle, ne možeš da prođeš neoštećen. Neki ostanu bez imanja, drugi

Bližilo se podne. Lenjo sam se vukao već posustao od prepodnevnog obilaska prodavnica auto-delova po pregrejanim solunskim ulicama. A baš je pržilo. Buka automobilskih motora se stapala sa žamorom prolaznika i uzvicima prodavaca u svojevrsnu

Kupola transportera sa treskom se otvorila i kroz otvor prvo uletela torbica, a odmah zatim i Pišta uz snažan udar jezivo hladnog olujnog vetra. Brzo je zatvorio vratanca i seo na drugo sedište. Iz torbice

„Zvone…”, pokaza glavom prema mojim potkovanim čizmama medicinski tehničar, čije su patike prozvodile mnogo tiši cijukavi zvuk, nalik ulovljenom mišu i široko se osmehne. I sam se osmehnuh i slegoh ramenima šarajući pogledom po uglačanom

Povratak iz škole nije bio lak. Trebalo je izvesti sve te nestašluke, jurcanje za devojčicama, cimanje za kike i bacanje torbe u blato, povremene tuče i upad u komšijske bašte, a na kraju puta čekao

Bilo je devet sati te zimske večeri kad je pokriven preko glave dečak doneo odluku. Otići će od kuće. Bio je uplakan i povređen. Misli su mu i dalje bile zbrkane, ali odluka je bila

Kad je Svēta umro pola sela je došlo da ga isprati. Voleli su ga i poštovali kao čoveka i oca, rođaka, komšiju i majstora… malo je bilo ljudi koji se nisu prekrstili i skinuli šešir

Kafana je na ćošku. Ispred nje nekoliko lipa i pod njima stolovi prekriveni kariranim čaršavima. Red bi bilo da se zove „Pod lipom”. Nisam uspeo da pročitam naziv, utrčao sam utekavši pred prvim, krupnim, kapima