Čituckam tu i tamo razne vesti pa mi jedna baš zapade za oko: „Naučnici su izvršili prvu transplantaciju glave na lešu i spremni su da isti zahvat izvrše na živoj osobi…”
Da sam kojim slučajem iz neke Italije ili Nemačke, ili neke udaljene boguizanogu Amerike, zinula bih od čuda na ovu vest, prolajala: „Vaauu” ili slično. Ali ja sam ti burazeru i sestro slatka, na ovo pisanije ‘ladna k’o špricer! Ozbiljno. Hvali se taj italijanski neurohirurg, izvesni Serđo Kanavero, kako je njegov tim prvo izveo transplantaciju na miševima i majmunima vrlo uspešno. Doduše, pacijenti nisu živeli duže od dvadeset dana, ali niko nije savršen nećemo da cepidlačimo. Čovek tvrdi kako će mu se najugledniji svetski hirurzi pridružiti u ovom epohalnom poduhvatu. Neki novinar, Švaba naravno (znamo kakve su te Švabe), nazvao ga je ludakom. Doduše, više u formi pitanja nego tvrdnje. Ali čovek je možda malo frik, ko to danas nije, svakako pionir i treba ga shvatiti ozbiljno. Želi da piše istoriju. I on?!! Planira da glavu neizlečivo bolesnog čoveka, ili maloumnog čoveka ili glavu nekog psihopate – presadi na telo moždano mrtvog donora. To je zapravo, koliko sam shvatila, jednostavan postupak: dobro ohladiš (kaže: ekstremno!) oba organizma, razdvojiš od kičme i posle toga više sedmica držiš telo u veštačkoj komi, za to vreme elektrodice simuliraju nervna vlakna i glava srasta i tako…
Dobro. Ne mogu više. Vidi ovako: Srđo prijatelju (to ja njemu tepam na našem), znam da želiš i ti da uđeš u istoriju, da postaneš slavan i zaslužan, da stvoriš nov život od mrtvaKa, ne volim, veruj mi što moram ovo da ti kažem, ali te molim da me razumeš. Ipak smo komšije u neku ruku, a i obožavam njoke i lazanje i Anu Oksu… Nisi ti prvi Srđo, ON te je pretekao odavno! Razumem, teško ti je da poveruješ, ali moraš znati da smo mi ovaj proces prošli mnogo pre tvojih miševa i majmuna! I živi smo i skoro sasvim zdravi i dalje. Prošlo ne dvadeset dana, nego nekoliko o-ho-ho-godina, a mi i dalje živimo normalno sa našim transplantiranim glavama. To ti je Srđo kod nas k’o masovna proizvodnja. Ne čekamo mi da neko capne pa da ga zamrzavamo onako dubinski pa da montiramo elektrode i trt-mrt, šta ti ja znam šta sve… Mi to onako, u hodu, što bi rekli usput, sa živog na živo, ne gleda se kod nas ni ko je koja krvna grupa, svi smo mi naši, aman Srđo. Kako misliš, gde smo našli tolike glave? Bože Srđo, pa snalazili smo se: što od volova, što od štuka, što od svinja i ovaca, magaraca, čavki, ćurki, pacova – šta je kome zapalo. Nije sad to stvar lepote i prestiža pa da se modiramo. To je stvar opšteg dobra. Za našu Državu, za sve ono što nas u budućnosti čeka jer su naše oči uvek uprte tamo – ka budućnosti! Kod nas jedino političari nisu prošli proces transplantacije zato što su oni napredni i njima to nije potrebno. Kad na pr. našoj Maji prođu modrice što se drmnula negde, ona nam lepo kaže kako su nam izbori potrebni jer nas očekuju važne odluke i nama je, sa našim novim, transplantiranim glavama nekako lako da prihvatimo to kao zdravo za gotovo. Kod nas se, Srđo, zna red i ko kosi i ko vodu nosi. Ko ima svoju rođenu glavu, on je zadužen za razmišljanje i odlučivanje. Mi ostali ne moramo da se bavimo umnim radom.
Nego, hajde ti sad, pošto smo se malo ispričali, pođi kući pa radi nešto korisno što si i do sad radio: vadi slepa creva i ostalo, mani se ćorava posla sa tuđim glavama, nit’ si originalan, niti, bre umeš!
