Da smo lideri u regionu svakako dokazuje i činjenica da kod nas novogodišnji praznici stižu četiri meseca ranije. Prestonica se danima uredno kiti budućom rasvetom koja će biti jača i bolja, a definitivno i brže okićena nego prethodnih godina. Horde turista već su pojurile da zauzmu što bolje mesto pod najskupljom jelkom, samo još i sneg da padne, divan septembarski, i eto nama čarolije i radosti.
U jeku novogodišnjeg ludila, sinoć na donjem Kalemegdanu (znači plato, nema kale, dakle brda), priređen je i „prigodan” novogodišnji doček uz makedonsku Filharmoniju i afrički ritam. Čuveni nigerijski muzičar Femi Kuti, njegov bend i makedonska Filharmonija, pružili su spektakularni doček uz ozarene osmehe na svakom licu.
Zanimljiv je odabir dovesti muzičara ovakvog kalibra na gradsku manifestaciju pod okriljem CEBEF-a (Centra gradskih manifestacija).
Zanimljiv odabir i prilično apsurdan, zbog toga što je Femi Kuti (kao uostalom i dobar deo Kuti familije) sinonim pobune i otpora. Njegovi tekstovi izrazito su angažovani i kritički nastrojeni prema političkom sistemu zemlje i njenom režimu.
I da na čelu organizacije CEBEF-a nije „renomirani” turbo-umetnik, čije ime nećemo namerno navesti, dovođenje Kutija, koji je priredio besplatan beogradski koncert moglo bi da se doživi i kao svojevrsna provokacija, iako zapravo nije. Upravo taj prilično neuspeli eklektički miks Filharmonije i „afrobita”, Kutijevu sirovu, dinamičnu, živu, divlju i divnu muziku nekako je razvodnjilo, ublažilo, sputalo i pokvarilo. I da se razumemo, svi su oni zvučali, manje-više vrlo pristojno, ali posle sjajnog Kutijevog koncerta održanog prošle godine u bašti SKC-a, i još sjajnijeg, održanog, sada već davne 2002. godine na Tašmajdanu, sinoćni je bio najslabiji.
Mada najslabiji deo „dočeka” odnosio se ipak na „Femi Kuti wanna be” predgrupu, koja bi zvučala sasvim pristojno kada bi „isključili” taj loš vokal, izgubljen i nesnađen u muzičkom svetu. Taj transfer blama, falša, sladunjavih i jeftinih reči, ničim izazvanog obnaženog torza, učinili su da kućne karaoke običnih amatera zvuče bolje i kvalitetnije od ovog sirotanka, po imenu Igor Vince.
Doček je propraćen svetlećim dronovima, pratećim/pretećim reklamama koje glorifikuju jedan šund tabloid i šund televiziju Kozima Medičija juniora, a završen spektaklom u vidu vatrometa Bang, bang, bang!
„As we never get the sense
Sorry sorry O
I sorry for…
(But with these kind of leaders
Africa no get hope.)”
Gligorije
Žalosno je kada neko sa očitim talentom za pisanje pobrka umetnost sa politikom i izbljuje se nad nečijim trudom.