Ti si žena, ali neki muškarci smatraju se pozvanim i prozvanim da komentarišu tvoja reproduktivna prava; ti si žena, ali oni više od žena znaju i razumeju menstrualne probleme, a abortus i feminizam su reči na koje se njihove crvene moždane lampice posebno aktiviraju u želji da diskvalifikuju i „stave na mesto” dotičnu sagovornicu, jer oni sto posto znaju bolje.
Maskulinisti često negiraju postojanje sistemskog seksizma, oni insistiraju na zaštiti prava muškaraca uz neobilazno „da, postoji nasilje prema ženama, ALI šta ćemo sa nasiljem prema nama muškarcima”, ne priznaju femicid, iako statistike ubijenih žena svake godine govore suprotno.
Aktivistkinje koje se bore za ženska prava, nazivaju pogrdnim imenima, a najpopularnija među njima su: lezbo-neroditeljka, radikalna lezbo-fašistkinja, kao i svakakve definicije koje objašnjavaju da su feministički stavovi posledica ženske histerije i nadasve ružnoće, jer feministkinje su ružne lezbejke, zar ne?
Maskulinisti i mizogini digitalni nasilnici „hrabro” sakriveni iza svojih tastatura jedva će dočekati da verbalno ponize žensko pravo na sopstveni stav, često „duhovitim” dosetkama o povratku u kuhinju, gde je svakoj ženi jedino i mesto, jer: „kuvarice, manje zbori, da ti ručak ne izgori”.
Sasvim je legitimno u virtuelnom svetu vređati ženu i nazivati je fuksom, droljom, kurvom, sponzorušom… Obratite pažnju sa kolikom količinom strasti se (pogotovo) digitalno mrze žene, jer sve frustracije i svi kompleksi mizoginih maskulinista dolaze do izražaja u bezbednoj zoni interneta, dok bi u stvarnosti ogoljeni, malo sutra tako „hrabro” istupili u prve redove odbrane svog „maskulinog prava” na mržnju.
Digitalno nasilje je takođe rodno obojeno. Žene i devojčice najčešće su žrtve nasilja na internetu. Najčešći vidovi digitalnog nasilja su proganjanje i seksualno uznemiravanje. Takođe su ženske osobe glavne žrtve „osvetničke pornografije”.
Govor mržnje, seksizam, pretnje silovanjem, smrću i mučenjem često se upućuju svim ženama, a posebno „ružnim feministkinjama, sto posto lezbejkama”.
Digitalno nasilje samo je odraz svakodnevne mizoginije koje naše društvo revnosno neguje i gaji.
U javnom prostoru normalizovano je vređanje svih, ali kreativnost uvreda usmerenih prema ženama prednjači u odnosu na uvrede namenjene muškarcima.
Patrijarhat glorifikuje potčinjenu ženu, onu koja ćuti, sluša, ne misli i rađa, ženu koja se ne usuđuje da iznosi sopstveni stav.
Digitalno nasilje preuzima patrijarhalni model zastrašivanja i potčinjavanja žene, a svako nasilje, bilo fizičko, psihičko ili digitalno, posledica je nemoći i kukavičluka nasilnika.
