Nedelja, 26. april 2020. godine
Dan je počeo prihvatanjem da vodim ovaj dnevnik. Nije mi baš bila primamljiva misao da zapisujem i da pred širokim auditorijumom ogoljavam sopstvene misli i događaje iz privatnog života. Pošto je ponudu da vodi dnevnik ove nedelje prihvatila moja sestra Milica, odlučujem da ipak pokušam. A nije ni fer prema svima onima čije sam dnevnike ja do sada čitala, red je da uzvratim pisanijem.
Tonem u san razmišljajući o sreći da ne živimo u vreme okupacije, u smislu one kao za vreme Velikog i Drugog svetskog rata. Juče se u Italiji, mojoj drugoj domovini, obeležavao Dan oslobođenja i da sam mogla, otišla bih da u Nacionalnom spomeniku, najposećenijem tršćanskom muzeju, Risiera di San Sabba, odam počast žrtvama nacifašizma. Bilo je to jedno grozno mesto, fabrika za preradu pirinča koja je od 1943. do 1945. Nemcima služila kao tranzitni kamp za Jevreje, zatvor za partizane i radni kamp za one koji su imali sreću da ne budu ubijeni na licu mesta, a njihova tela spaljena u krematorijumu koji je bio u funkciji nekih godinu dana.
Jutro je donelo kišu, poradovala sam joj se jer je ovo proleće za sada veoma suvo. Nedeljni ručak (supe, sosa i krompira, a šta drugo?) i uz jelo priča kako je Rindfleisch bilo jedno od omiljenih jela Franca Jozefa, a devojčice me brže bolje pitaju šta je najviše volela da jede Sisi. I dalje su potpuno fascinirane njome.
Ostatak dana provodimo igrajući društvene igre i ja manje nego inače obraćam pažnju na društvene mreže. Veče je rezervisano za aplauz u 20 h i lupanje u šta stigneš pet minuta kasnije. Naravno, moje raspoloženje diktira i muzički izbor, Bella ciao.
Ponedeljak, 27. april 2020. godine
Trudim se da iz prilika, bile one dobre ili loše, izvučem najbolje; da nešto naučim, da shvatim gde se sledeći put treba bolje snaći, ali i da uživam u njima. Najbolje u celoj ovoj (ne)prilici je jutarnje maženje sa našim devojčicama što inače ne uspevam preterano da praktikujem. Kad je redovno stanje, u toku nedelje se žuri u školu, vikendom uglavnom radim, pa onda ja žurim. Zato, sad bahato koristim celu situaciju da što duže ostanemo u krevetu, da pričamo, mazimo se i golicamo.
Jutro obećava dobro jer mi stiže knjiga Grad bola. Autor je mladi Rom iz Niša koji u svom prvencu opisuje život na margini, stasavanje na ulici, borbu da se pojedinac uzdigne iznad situacije u kojoj i nije baš birao da se nađe. Raduje me Metijeva posveta, jedva čekam da se bacim na čitanje.
Za ručak konačno mladi krompirići, deca neće ni da probaju sos od mirođije, mada ga zagledaju, mirišu, raspituju se kakva je to biljka… ali jedna od njih radoznalo proba paprikaš od puževa. Naravno, nisu znale da su puževi bili jedno od omiljenih jela rimskih nobilis. Jedva čekam da im u Akvileji pokažem podni mozaik iz rimskog doba sa prikazom puževa od kojih su dva pobegla iz posude u koju su sakupljeni.
Popodne kratka šetnja po keju, grupni video poziv sa ostalim ženskinjama iz porodice, glupiranje sa Eli i Dimi, divljenje našoj Mari, koju jedva čekamo da upoznamo i ugnjavimo. I vratimo je mami i tati kad počne da plače… Ubija nas sve ta razdvojenost, koja nam je, izgleda, sudbina.
Aplauz, buka i EKV. Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude… Bravo, komšije!
Utorak, 28. april 2020. godine
Alarm na mobilnom telefonu me podseća da je danas trebalo da radim ceo dan: obilazak Trsta, zamak Miramare, Risiera di San Sabba i Foiba (jama) u mestu Basovizza. Jedan od onih ludačkih dana kada vodiš trku sa vremenom da ispoštuješ program koji je preobiman, kada se ruča u piceriji sa minimum 50 bučnih tinejdžera i njihovih nastavnika. Sanjarim ko bi mi bio kolega/koleginica jer u zamku moramo da podelimo grupu na dva dela, kako s nogu pijemo kafu (tršćanski „nero” ili „capo in b”) pre nego što stigne grupa… Oh da, nedostaju mi moj posao i moje kolege. U mislima vidim decu i odrasle opčinjene parkom oko Miramare-a, osećam morski vazduh pomešan sa mirisom borova, šetam ulicama mog Trsta po sunčanom danu, u prolazu pozdravljam ostale kolege lokalce i za kraj radim na lokaciji koju zbog njene kontraverznosti najviše ne volim da objašnjavam. Zamišljam umor i zadovoljstvo dobro urađenog posla na kraju dana. Sve izgleda tako stvarno…
A u stvarnosti online časovi za stariju ćerku, aktivnosti koje mi WhatsApp-om šalju vaspitačice za mlađu ćerku. Ručak, šetnja pored Tamiša uz nenadano društvo i susrete sa dragim ljudima, pao je i jedan selfie iz šetnje u doba korone. Već standardni Đurin i moj ritual ispijanja kafe na terasi dok sunce polako zalazi i pravljenje kiflica sa devojčicama. Uživamo u jelu uz jednu od legendi o nastanku ovog specijaliteta, da je testo savijeno u oblik polumeseca omaž odupiranju carske Viene napadima turske vojske. Koliko je tek to carski, odoleti napadima moćnog neprijatelja i u čast tome napraviti kulinarsku poslasticu?
Aplauz i buka, čini mi se jača i duža nego prethodnih večeri.
Sreda, 29. april 2020. godine
Ovo je 70. dan otkako smo u Pančevu.
Sticajem okolnosti danas sam više razmišljala o svojoj primarnoj delatnosti i prvoj ljubavi, istoriji umetnosti. Lamberto Pignotti, umetnik koga sam intervjuisala za potrebe specijalističkog rada, napunio je pre par dana 94 godine. Na čestitku je, sasvim razumljivo, odgovorio danas uz iskreno raspitivanje kako sam i šta radim u ovom periodu. Jedan je od najvećih živih italijanskih umetnika a posebno zadovoljstvo mi je da smo se prošle godine videli u Rimu i da su ga upoznale i moje devojčice. Bio je to zanimljiv susret, uz njih dve koje ne mogu da sede mirno jer je Lambertov i Fernandin stan nešto između biblioteke i muzeja, pa poziva na razgledanje i brojna pitanja.
Stigao je i predlog za pisanje jednog stručnog teksta o dva dela iz kolekcije Muzeja Revoltella, mog drugog doma u Trstu, gde sam stasala i kao istoričar umetnosti i kao vodič.
Deca su insistirala da siđemo do reke, da nahranimo divlje patke, činimo to u trenutku kad je kej već prazan i uživamo u lepoti reke i ovih divnih ptica koje rado posmatramo i u Trstu. Pričam deci o njihovim karakteristikama, bar neka vajda od činjenice da im je majka mesecima bila odsutna od kuće pripremajući se da postane i vodič po prirodi.
Za večeru špargle koje nam je nabavila Beka, kome sa testeninom, kome u obliku frittate.
Aplauz slabiji, ali zato buka duga i jaka.
Pred spavanje saznajem da je od Covid-19 preminuo Germano Celant, istoričar umetnosti i kustos, teoretičar Arte povera, poslednje velike umetničke ideje i pokreta koji je potekao iz Italije. Tužna sam, ovaj virus nam neminovno menja živote.
Četvrtak, 30. april 2020. godine
Imam sreću da mi osim članova porodice dobro jutro (i to svako jutro) požele i članice jednog eksluzivnog ženskog Viber kružoka. Rođene Pančevke, neke u belom svetu, neke Pančevke i dalje, jedna postala Beograđanka. Svaki dan se pretresaju jelovnici, modni trendovi, tračevi, razmenjuju informacije, iskustva, problemi, saveti. I slike naše dece, najbolji dokaz da vreme prolazi a da mi više nismo male već velike žene. Dobro… male, velike žene. Volem ih do Toronta, Soluna, Monce, Beograda i nazad!
A imam i sreću da moja mašta može svašta pa u trenucima koje provodim kao nezaposleni turistički vodič privid neke aktivnosti daju tzv. webinari. Nije to to, uživo su predavanja mnogo bolja i poslednjih pola sata webinara o verskom turizmu spavam pred ekranom. Ono baš baš. Videćemo sledeće nedelje kako će biti, tema je Slobodna teritorija Trst, onaj period kad se mislilo da ,,Trst je naš”. E pa nije bio, barem ne u tom trenutku. Tek kada su vlasnici tezgi i prodavnica oko trga Ponte rosso živeli svoj trgovački raj, prisustvo Jugoslovena je bilo više nego dobrodošlo. Na stranu svo ono nasleđe ilirskih porodica koje su živele u svom raju, slododnoj luci Trst. To je neka druga priča, a opet se sve prepliće. Pričaću vam jednom, kad dođete u Trst.
Preskačem i aplauz i buku, sa devojčicama vodim jedan vaspitni razgovor o obraćanju pažnje na to što roditelji govore i o važnosti nepribližavanja ogradi terase koju je otac upravo ofarbao. Može kosa da strada.
Petak, 1. maj 2020. godine
Čini mi se da sam juče radila u mestu Premariacco, vodeći znatiželjnike kroz dom dvoje arhitekata koji žive u apsolutnom raju. Prvi maj prošle godine je bio zaista poseban. La cappana sul fiume je dom mojih snova, sinergija prirode i arhitekture, nešto najbliže Rajtovoj Kući na vodopadu što sam ja videla. Nema vodopad ali ima reku, i ima ljude koji ovom mestu daju dušu. Zovu se Robby i Francesca, imali su viziju i zato je pre godinu dana bio veliki red da se poseti njihov dom u okviru manifestacije Ville aperte. Razmenjujem par poruka sa Robby-jem, dobro su. To je jedino bitno u ovom trenutku. Biće još Otvorenih vila.
Godinama unazad Prvi maj je uvek bio radan. Imam veliku sreću da mogu sama da biram kada ću, gde i koliko raditi, naravno ta sreća dolazi i iz činjenice da Đura radi od kuće i da ima ko da bude sa devojčicama dok sam ja odsutna. Puno znači ta podrška. Posle ručka pokazujemo ćerkama našu prvu zajedničku fotografiju, nastalu na današnji dan, pre 18 godina.
Dan je počeo sa muzičkim željama dve radoznalnice da čuju i vide Mariu Callas, prešlo se, opet po njihovoj želji, na Ninu Simone, a završilo se sa ABBA-om.
Dok pripremam večeru deca putuju do Meksika i u virtuelnoj šetnji posećuju dom Fride Kahlo. I ja sam isto uradila čim smo njih smestili na spavanje.
Sa prozora naše kuhinje učestvujem u „prvom srpskom balkonskom ratu”. Nas je više, ali oni imaju razglas. I baklje. Shvatam da nema svrhe nastaviti nadvikivanje, pogotovo što u stanu do našeg žive dve bebe od tri meseca. Dobro se sećam koliko je teško roditeljima kad se bebe uznemire.
Subota, 2. maj 2020. godine
Kiša, konačno. I dugo spavanje po sivom danu. Devojčice gledaju Vukov video bukvar, to im je uz epizode Nevena, Priča iz nepričave i pozorišnih predstava na internetu maltene jedino što gledaju na malom ekranu, jer televiziju ovde nemamo. Inače je slabo gledamo, poneki kviz, emisija o životinjama ili lokalne vesti iz naše regije, zbog mog posla. Ja imam moj mali ritual: peglanje nedeljom uveče uz Utisak nedelje, u ovim okolnostima ne peglam nedeljom već kada epizodu objave na Youtube-u.
Danas završavam preslaganje svojih fotografija u nove albume. Onda me čekaju mamine, tatine, bakine i dekine… moja, naša veza sa onima koje volimo a kojih više nema. Zbog toga mi je stalo da deca što više vremena provode u Pančevu, sa našim porodicama, pogotovo sa Đurinim roditeljima. Time grade sebe kao ličnosti i ugrađuju u sebe ono što niko neće moći da im oduzme: sećanja na detinjstvo i osećaj pripadnosti.
Popodne razgovori sa rodbinom i mojim kumama, od kojih jedna prihvata da uz kaficu lektoriše ovaj tekst. Jedva čekam da se ponovo družimo uživo!
Stiže i neprijatna vest, jedan moj ujak nažalost nije dobio bitku sa kancerom. Puno je loših vesti u poslednje vreme i ja sam opet tužna…
Taman pred zalazak, sunce se užarilo i obojilo naš stan zlatnom svetlošću koju toliko volim. Rosso di sera, bel tempo si spera, rekli bi Italijani. Videćemo da li će se sutra obistiniti ova izreka.
Posmatram zalazak sunca sa kuhinjskog prozora. Konačno je stan, koji nam je do sada bio usputna stanica i neka vrsta skladišta, postao dom u kojem uživamo u ovoj prinudnoj izolaciji i vanrednoj situaciji. Razmšljam o tome da mi prija ovaj život na jednom koloseku. Kad smo u Trstu imam osećaj da živim dva paralelna života. Situacija u kojoj se nalazimo učinila je da smo tu gde jesmo i konačno sam malo mirnija. Barem nema žongliranja sa vremenom i obavezama i, za mene, vrlo iscrpljujućih pakovanja i putovanja.
Aplauz i buka. Ovaj put bez bakljade i navijačkog skandiranja preko razglasa. Drago mi je zbog toga.
Autorka je uverena da su tri najveća bogatstva u životu raditi posao koji voliš, biti u kontaktu sa ljudima koje voliš i imati slobodnog vremena da ga provodiš sa tim ljudima
