Nedelja, 26. mart 2023. godine
Od danas ću prema ljubaznoj ponudi redakcije Pančevo Si Ti sedam dana moći javno da pišem o svojoj svakodnevici, o posmatranjima, utiscima, razmišljanjima, o onome što znam, pretpostavljam, slutim i osećam i, naravno, o stvarima koje se opiru zaboravu. Ovo je, dakle, pisanja dan prvi. Toliko bi se toga interesantnog moglo reći, ali je danas, eto, nedelja, koju sam započeo opuštenim razvlačenjem po stanu u kraljevski lantarajućem kućnom mantilu kao svaki neprikosnoveni gospodar svog vremena. Znam da to nije posebno originalno. Originalnija je u tome moja divna lepša polovina kojoj nedeljom ne pripada samo vreme već i sam svet; takvim bar izrazom lica pevuši i potezima balerine odmerava prostor uz zamišljenu muziku. Za to vreme sam ja skuvao kafu, a zatim smo seli u fotelje da danu osmislimo lik. No, da napokon krenem sa pisanjem uzimajući „utisak” od gornjih pojmova kao smernicu. Sunce nas tanano miluje sa prozora dok prigušeno dopire zov crkvenih zvona upućen onoj šačici vernika koja se ponekad viđa pred crkvenim ulazom. „Čuješ?”, kaže mi Belica. „Glasnija su nego kod nas”. „Jesu, ali uzalud, ne pomaže.” Prošle smo nedelje u prolazu primetili da švajcarske crkve odaju sliku staračkih domova u kojima se o grupici penzionera stara nekoliko mlađih ljudi. „Kod nas je to malo drugačije”, doda ona, „i mladi odlaze u crkvu, ali više spontano i po svom nahođenju, a ne isključivo na liturgiju.” „Da, i ja imam taj utisak. Kod nas vera slobodnije provejava kroz ljude, a crkva kao da je tu da ih sa njom jače spoji. Ovde su polovi vernika i onih koji to nisu (ili bar misle da nisu) znatno udaljeniji.” „Aha, razumem”, odgovori Belica, „inače, još sam umorna od sinoć.” Jučerašnje veče je baš potrajalo. Sven i Dana su svratili i opširnije pričali o predstojećoj selidbi u francuski deo Švajcarske na godinu dana. Sele se sa dvoje male dece kako bi promenili atmosferu. Za to vreme im posao ovde miruje i dobijaće deo plate tako što se trenutna raspodeljuje na dve godine. Nije loša ideja. Možda bih i ja mogao razmisliti o tome…
– – – (Kraj prvog dana) – – –
Ponedeljak, 27. mart 2023. godine – pisanja dan drugi
O čemu pisati danas, 27. marta? Sećanja. Datum mi se vrzma po glavi, meni – koji sam u Jugoslaviji proveo detinjstvo i prve studije, u sećanju je, naravno, čas istorije i 1941. godina: protesti u Beogradu, „Bolje grob nego rob” itd. A onda vidim podsećanja na društvenim mrežama i belešku u Vikipedijinoj hronici: 58 godina kasnije isti taj prkos i pomalo sličnu konstelaciju: ovaj put je prkos u ironičnom „izvinjenju” novom nekom agresoru zbog pogađanja njegovog nevidljivog aviona F-117 Nighthawk. Čudan je datum taj 27. 3. U kakvu vezu da stavim ono sa časa sa onim iz 1999. i oboje sa današnjim dešavanjima u Ukrajini? Jesu li ta dešavanja zaista tako nepovezana kao što se to naizgled čini?
– – – (Kraj drugog dana) – – –
Utorak, 28. mart 2023. godine – pisanja dan treći
Utorak je ovaj opušten, umesto nastave postoje zadaci o romanu Čik koje će studenti pripremiti za razgovor na seminaru iduće nedelje. Da samo objasnim o čemu je reč – današnja vodilja će biti „znanje i pazmišljanje”. U romanu Čik glavni lik je Majk, petnaestogodišnjak, nesiguran, zaljubljen, iz rasturene porodice, majka mu je alkoholičarka, a otac preduzetnik. Dok je majka na lečenju, otac je sa mladom sekretaricom na poslovnom putovanju, a Majk je sam kod kuće, usamljen i pomalo nesrećan, ne znajući šta će sa sobom iako su tek prvi dani raspusta. Odjednom iskrsava nametljivo i gotovo neizbežno Čik, mladi Rus koga su svi u razredu, pa i Majk, izbegavali i ignorisali. Oni se brzo zbližavaju i kreću, zaneseni pomalo ludom zamisli, na putovanje ukradenim automobilom koji je ukrao Čik. Gde će? U Moldaviju, predlaže Čik, tamo mu živi deda. Ali gde to beše Moldavija, u kom pravcu? Voze oni, misleći da će naći put. U stvari, ne dospevaju dalje od šireg područja Berlina. Međutim, i već tu nailaze na neslućenu raznovrsnost i predela i ljudi. Upoznaju Izu, mladu drsku beskućnicu koja ih iznenađuje snalažljivošću, izuzetno ljubaznu i predusretljivu gospođu logopedicu i poremećenog Horsta Frikea čija se sećanja iz rata i percepcija stvarnosti nerazdvojivo prepliću. Cela se priča razvija u retrospektivi i započinje saslušanjem u policiji nakon saobraćajne nesreće kojom je putovanje završeno.
Majk iz svega izlazi zreliji, sigurniji, samopouzdaniji i znatno promenjen za razliku od odraslih oko njega koji su ostali isti. Majk u celoj knjizi naivnim pogledom oštro i pronicljivo prozire u svom okruženju površne razgovore, otuđene odnose i nerešivosti pitanja života kroz polemičnost i psihologizam. Na svoje iznenađenje nailazi na putovanju na pomalo lude osobe i skoro uvek na onih jedan posto dobrih ljudi, a gotovo ni na koga od onih 99 posto loših o kojima mu je otac stalno govorio. Iskustvo putovanja i svih tih dogodovština mu prija i prožeto je smislom kroz pogled najlepše devojke na svetu, Tatjane iz njegovog razreda, njemu nedostižne kako misli, a za koju stalno zamišlja šta bi rekla kada bi videla ono što upravo doživljava za vreme putovanja. Tatjana, devojka odnekud sa Balkana, ne zna tačno odakle. Odande, to sada ja govorim, odakle su najlepše žene u Evropi, a možda i na svetu, kako kažu mnogi. Izgovorivši ovo odmah sam se prisetio prijatelja Svena, jednog od onih ljudi koji ne polažu pažnju na izgled, ali koji je došavši prvi put u Beograd nakon samo nekoliko sati šetnje, sam od sebe izgovorio: „Što ovde ima puno lepih ljudi, i muškaraca i žena.” Ja to inače dobro znam otkad decenijama živim na zapadu i mnogo putujem, ali me je Sven iznenadio, iako ne i sadržaj rečenog.
– – – (Kraj trećeg dana) – – –
Sreda 29. mart 2023. godine – pisanja dan četvrti
Danas dolazeći s posla, srećem slučajno Danijela (ovde se on piše bez ”j”). Obradovali smo se susretu i umesto da po ovdašnjoj navici obećamo razmenu poruka radi dogovora da se za nedelju, dve ili tri vidimo i popijemo kafu, ja ga u našem stilu pozvah da smesta odemo do mene na kafu i on pristade – ipak je sin Šokice iz Vojvodine pa ima te spontanosti u sebi. Žali se on na celu ovu nastalu atmosferu od korone naovamo – odavno se nismo videli. Slutnje mu nisu vesele. Kaže „ljudi su prestali da razmišljaju sopstvenom glavom ako su to ikada i činili. Oko korone su se stalno pozivali na veru u nauku kao da smo u religioznom, a ne naučnom kontekstu. Nije li se nauka svojevremeno upravo time legitimisala da se ne oslanja na veru već na iskustvene dokaze koji treba da budu svim upućenima pristupačni? Danas eksperti legitimišu postupke slutnjama, pretpostavkama i, tobože, bojazni ovakve ili onakve. Upravo su danas oni koji sebe smatraju „prosvećenima” postali slepi vernici tzv. naučnosti koja se za sve vreme korone sastojala iz upitne statistike i matematičkih predviđanja – dakle neke vrste naučne fantastike, a ne nauke. Ionako je nauka danas sve manje mudra spoznaja, a sve više formalni „metodizam”. A da ne govorim o tome da na medicinu gledamo kao na religioznu ustanovu sa anđelima u belom, ne shvatajući da je već odavno reč o jednoj od najprofitibilnijih industrija”, kaže Danijel. Razumem te Danijele, tebe su sva ta pitanja žestoko ponela. Ja se uzdam u to da će nam se stvari same kazati i to će biti verovatno tek onda kada sebe dovedemo u ćorsokak, a dotle će važiti kako Rilke lepo kaže Jade još spoznali nismo / nit ljubav naučili šta je / te kako smrću razdvojeni bismo / za zagonetku nam veo tajne daje.
– – – (Kraj četvrtog dana) – – –
Četvrtak, 30. mart 2023. godine – pisanja dan peti
Danas ću se kratko osvrnuti na nešto o jednoj drugoj knjizi za mlade koja je takođe tema jednog mog seminara. Krabat je naslov knjige i glavnog junaka koji sa 14 godina čudnim snovima biva dozvan u mlin u kome se uče crne veštine čarobnjaštva. Došavši tamo, Krabat je prezadovoljan jer je spasen sudbine da se kao siroče prosjačenjem i povremenim poslićima probija kroz život. Ovde ima, doduše, i mnogo napornog posla, ali i krov nad glavom i siguran obrok. Uskoro, međutim, otkriva o kakvom se mlinu radi i da je u nekoj vrsti zamke moćnog čarobnjaka koji je u vezi sa jednim još moćnijim koji se sa plamenim perom na šeširu pojavljuje kad je god mlad mesec. Ništa neobično ni posebno u priči ove knjige, osim – i u tome je poenta moje priče – što se ključni motivi ovog fantastičnog romana napisanom po legendi Lužičkih Srba poklapaju sa motivima iz naše bajke Đavo i njegov Šegrt. Interesantna podudarnost ovih i onih Srba.
– – – (Kraj petog dana) – – –
Petak, 31. mart 2023. godine – pisanja dan šesti
I danas ću ispričati nešto iz sfere svojih interesovanja. Već za vreme Drugog svetskog rata su Adorno i Horkhajmer izdali svoju istorijsko-filozofsko-sociološku studiju Dijalektika prosvetiteljstva čime su doveli u pitanje i doseg i mogućnosti prosvetiteljstva, ukazujući na njegovu zloupotrebu i pervertiranje od strane nacista. Do danas nije potpuno jasno da li je proces prosvetiteljstva i uloga znanja uspostavljena emancipacije radi ili je ono u stvari moderni oblik vladavine. Fuko u svojim istorijskim studijama pokazuje da se kroz prosvetiteljstvo i racionalizaciju društva kao i dominacijom znanja ostvaruje pre svega izvestan oblik vladavine. Pri čemu nije problem u „moći” koja je imanentna sistemima odnosa, već u „vladavini” koja se odlikuje fiksiranjem odnosa moći. Time se dakle postavlja pitanje čemu služe službe informisanja? Pol Valeri bi verovatno rekao da one, kao i politika, postoje zato da bi se ljudi odvraćali od onoga što ih se zaista tiče. A obojica, i Valeri i Fuko, kao da potvrđuju Kantovu definiciju prosvetiteljstva u kojoj Kant kaže da za izlazak iz nezrelosti treba imati „hrabrosti” da se služiš sopstvenim razumom. Time je pokazao da poenta nije niti u znanju, niti u sistemu mišljenja, već u „hrabrosti” koja odlučujuće definiše naš odnos prema životu i svetu.
– – – (Kraj šestog dana) – – –
Subota, 1. april 2023. godine – pisanja dan sedmi
Danas će definitivno biti reči o „utisku i osećanju”. Kao prevodilac, bio sam danas na venčanju dvoje ne tako mladih ljudi koji su se u drugom krugu našli i poželeli da sklope brak. Samo nekoliko njih, mladoženja sa Kosova sam, od rodbine nigde nikog, a mladoj je bila samo majka tu. Kumovi su bili Nemci, mladi par sa kojim se znaju sa posla. Venčanje je održano u svečano uređenoj sali, ali svečane atmosfere jedva da je bilo, kao ni one lepršave veselosti koja oživljava i ljude i prostor. Od toga je samo pokoja iskra izvirala iz osmeha mladenaca i iz njihovih poljubaca. Koliko je svečana atmosfera upućena na prisustvo dragih ljudi, pomislih, i osetih kako taj svečani trenutak prožima blaga nit tuge.
– – – (Kraj sedmog dana) – – –
Autor je rođen u seocetu ispod kule Marka Kraljevića, deo detinjstva proveo u selu pored Pančeva, a deo u mestu nedaleko od Hanovera. Spletom životnih okolnosti, ponovo se obreo u Srbiji gde je završio fakultet, a zatim se pozdravio, teška srca, sa svojom domovinom i već više od trideset godina živi i radi van nje kao profesor nemačke književnosti
