Nedelja, 19. januar 2020. godine
Pre alarma bude me vriska i piska. Mama se sprema da bude domaćica svoje prve Taperver prezentacije. Nivo panike: maksimalan. Ubrzo stižu silne žene, mahom rodbina. Silazim niz stepenice, nužno praveći paralelu sa Zonom Zamfirovom, osim što se današnji sabor žena ne saziva radi mojih ljubavnih prospekata. Krijem Dušana u sobi da ga tetke/strine/ujne ne bi smoždile. Kuku lele, Zone, begaj si odavde…
Popodne mi dolazi učenica, treba joj pomoć u vezi sa Dnevnikom Ane Frank. Opet pravim paralelu, takav je dan. Trinaestogodišnja i tridesetogodišnja devojčica. Jedna koja je rigorozno pisala dnevnik, druga koja je od tog poduhvata odustala 2012. godine (sad sam proverila). Prvi dnevnik počela sam da vodim u petom razredu, kad sam bila u prvoj „vezi”. Otvaram ga kako bih se smejala dvanaestogodišnjoj sebi i žargonu ranih dvehiljaditih: išli smo na „sportać” da jedemo „sulju” i odgovaramo na pitanje „Na koga se pališ?”. Naročito mi je smešan zaključak koji sam iznela na kraju te prve ljubavne priče: „Bili smo u vezi od 2. 2. 2002. 18h do 12. 7. 2002. 20h, tačno šest meseci/pola godine, deset dana i dva sata, a poljubili smo se samo preko 26 puta. Ta veza nije ni bila veza.” Upotreba kvantitativnih faktora u određivanju nivoa kvaliteta međuljudskih odnosa – ovo bi ’ladno mogla da bude tema doktorske disertacije nekog od naših političara.
Ponedeljak, 20. januar 2020. godine
Nemam časove do sedam uveče, pa mogu da budem lenja. Zato berem detelinu, sadim ruže, sakupljam školjke i obavljam prekookeansku trgovinu kako bih… sašila gaće. Kada bih u stvarnom životu bila toliko vredna kao u video-igrama, ne znam gde bi mi bio kraj. Raspust me je skroz razmazio, pa umesto da se bavim praktičnim stvarima, ja dane provodim virtuelno rintajući. Ali stiže me loša karma u vidu prehlade, a časovi tek dolaze.
Na prvom menjam Jecu i jednoj Nemici držim srpski kao strani. Mali je svet Nemaca u Pančevu, saznajem da zna drugu Nemicu kojoj držim isti tip časova. Haotično pokušavam da izađem na kraj sa tim šta je već naučila, a šta nije. Imam utisak da je moj jedini bitni doprinos ovom času to što sam joj objasnila da „ž” postoji i u engleskom, u reči vision. Moja Nemica uporno piše „muš” umesto „muž”, izgleda je to zeznuto slovo.
Drugi čas još je haotičniji, jer radim ono zbog čega sam se posle otvorenih vrata pred upis na Filološki opredelila za opštu umesto srpske književnosti – žitija. Ovom prilikom želim javno da zahvalim sastaviteljima (daviteljima?) i sastaviteljicama (daviteljicama?) programa za književnost u osnovnim i srednjim školama što su uključivanjem abnormalne količine tekstova o svetom Savi u program uspeli nepovratno da odbiju mlade od knjige. Slava vama prepodobnima!
Utorak, 21. januar 2020. godine
Stigla me je temperatura, ali su mi stigle i knjige! Dok jedva prelazim iz ležećeg u sedeći položaj, razmišljam o putu koji su one prešle: iz Amerike su poslate u Dablin, zatim prenete u Amsterdam, odakle su konačno donete u Pančevo. Naputovale su se za prvih nekoliko nedelja ove godine više nego što ću ja za celu. Samo se nadam da nisu razočarane svojim konačnim odredištem. Bar im je obezbeđeno da izbegnu srpsku poštu. Obećavam da ću ih maziti, paziti i zvati ih Đole. Evo, da ih uverim, pričam im o jednom od mojih mesečarenja: malo drvo je šetalo po plafonu i krenulo ka ćošku iznad police sa knjigama, da se tu posadi i obraste policu tako da knjige ostanu zauvek zarobljene, ali sam ja na vreme iskočila iz kreveta i gađala drvce jorganom. Ako ih ne uverava moja svesna briga, neka ih uveri nesvesna.
Dok ovo pišem pomišljam da je papir na kom su knjige štampane možda samo hteo da se vrati u svoj originalni oblik u mom polusnu. Ni to svojim knjigama, zapravo, ne uskraćujem, jer svake godine pravim jelku od knjiga. Ovogodišnju još nisam raskitila, zato što hoću sa Dušanom da napravim stop-motion (animaciju spajanja fotografija). Možda ga danas pozovem, pa dok on radi sav fizički posao, ja klikćem dugme na foto-aparatu iz kreveta. Toliko sam, valjda, sposobna trenutno.
Sreda, 22. januar 2020. godine
Temperatura: dan drugi.
Količina unetih koldreksa u organizam: nedovoljna.
Časovi: otkazani.
Otkazan je i plan da konačno odem da vidim Ivaninu galeriju koja je otvorena pre mesec dana. U to vreme su i njene debelice dobile ime – Tvigi. Većina će pomisliti da je kao izvor inspiracije poslužila mršava, dugovrata manekenka, ali istina je prilično oprečna. U pitanju je pedesetogodišnja slonica iz beogradskog zoološkog vrta.
Pomisao na Beo zoo-vrt me uvek rastuži. Imam utisak da je slika koja ga sumira onaj jadan vuk koji u malom kavezu ide ukrug kao perpetuum mobile. Ali ima tu i sjajnih priča, poput aligatora Muje koji je verovatno najstariji aligator na svetu, možda i jedan od najstarijih stanovnika Beograda, a preživeo je dva bombardovanja zoo-vrta. Čitav ovaj tok misli podstiče me da konačno pogledam dokumentarnu seriju Planeta Zemlja 2, na šta me David nagovara već dugo (P. S. Srećan rođendan, Davide!).
Koliko utisaka! Odakle početi? Od vrste albatrosa koji se sparuju za ceo život a viđaju jednom polugodišnje, izigravajući Marine Abramović među pticama? Ili od beba iguana koje u prvim minutima života moraju da se izbore sa hordama zmija koje gledaju da se najedu kao da ne mogu biti pozvane na više od jedne slave godišnje? Samo što mi srce iz grudi nije iskočilo! Neka sam bolesna, bar se nisam rodila kao morska iguana…
Četvrtak, 23. januar 2020. godine
Pade temperatura, pa pade i jedan čas. Dolazi mi učenik kog sam poslednji put videla u oktobru, kada sam u Sinhru držala radionicu programiranja robota. Padeži su sigurno manje zabavni od toga da zakucaš robo-kuglu u zid i navedeš je da pocrveni i zaplače. Baš mi nedostaju radionice. Mesec dana već nikoga nisam pitala u čemu je razlika između veš-mašine i traktora. Čudi me kako niko do sada nije odgovorio da je razlika u tome što veš-mašina živi duže uz Kalgon, a trakor ne. Ima nade, nastaviće se radionice u februaru, a na jednoj ću možda konačno videti Pirot. Već je pola Pančeva poručilo kačkavalj i kobasice. Kaže mi brat da tamo kugla sladoleda košta deset dinara. Kad sam to rekla Dušanovom tati, čovek se zgranuo – zar nije pet?! Samo grlo da me prođe, i saznaćemo.
Posle časa ponovo ne mrdam, ali ne zato što sam bolešljiva. Pokušavam da održim dnevnik vedrim, samo je to teško kada iz života meni dragih ljudi ode njima draga osoba. Zato me misli i vode ka Pirotu, odakle njihova i moja priča počinju. Ove godine prvi put nisam čula nebrojeno puta ponovljeno „Hristos se rodi, i Tanja se rodi!” propraćeno suzama, od čoveka koji me je uvek grdio kada plačem. Za svoj poslednji rođendan bio je iznenađen što se to slavi svake godine, reče nam da smo se prešle, da mu je rođendan bio trideset druge. Bar sam njegovu sklonost ka pravljenju hristos-se-rodi fora demonstrirala kod Nataše na Prvom palačinjku.
„Palačinjak se rodi!“ – za nove stare tradicije.
Petak, 24. januar 2020. godine
Dan započinjem časom, a čas stavljanjem toalet papira nasred stola. Učenik i ja u tandemu duvamo nos, pa to izgleda otprilike ovako: ko/šta? Pffft! koga/čega? Pffft! kome/čemu? Pffft! Nekada sam volela januar.
Ova polovina januara je i vreme kada se serije vraćaju sa višenedeljne pauze. Danas je naročito tužan dan, jer je izašla i epizoda Uvoda u anatomiju. Anđela i ja verovatno jedine to gledamo još uvek, pošto smo više od pola života uložile u nešto što je vremenom preraslo u potpuno đubre. Dok je Lana još gledala, pričale smo kako ćemo otvoriti šampanjac kad se serija završi. Bez Lane sada nema ko da otvori flašu.
Ipak, dobra stvar je što se Anđela i ja često dopisujemo dok gledamo. Jedan od redovnih likova je na operacionom stolu, bore se za njen život, a mi priželjkujemo da svi pocrkaju. Drugi lik objavljuje kako nema ni trideset godina, što smatramo jako uvredljivim (mlađi je od nas), pa mislimo da je to dovoljan razlog da crkne. Fantaziramo o apokalipsi u seriji, gde Meredit Grej kao ultimativna velikomučenica ostaje jedini čovek na Zemlji. Međutim, serija se nastavlja još deset sezona, u kojima gledamo kako se Meredit snalazi u postapokalipsi. I dalje je u pitanju medicinska drama, jer svako malo operiše samu sebe. Otkriva i lek za rak, samo više niko ne boluje od raka. Na kraju je stiže genetska predispozicija i dobija Alchajmerovu bolest. Pronalaze je vanzemaljci, ali se ona ne seća da je ljudski rod ikada postojao.
Nego, večeras je bio PlayUK u KC Gradu. Mrzim januar.
Subota, 25. januar 2020. godine
Prvih šest sati subotom provodim u Prepoznaj u sebi, gde držim časove srpskog i engleskog, tako da konačno izlazim iz kuće. Još uvek moj nos „visi” sa toalet papirom (tako mi je učenica danas prevela hang out), a ni tuberkulozni kašalj ne prestaje. Neočekivano, časovi prolaze brzo i prilično sam u elementu. Vesna čak ulazi da vidi da li je sve u redu, jer ja ne prestajem da pričam, ali zatiče decu koja se smeju. Učenik mi kaže kako je šteta što ne radim u školi. Naglas mislim: „Da radim u školi, sada bih mrzela svu decu”. Učenici se na to gigolje, a ja se prisećam mima koji je Goga napravila posle jedne radionice sa robotićima. Kada bi prenaseljene zemlje svakog građanina zaposlile kao nastavnika na bar tri meseca, problem bi im bio rešen. Šaaalim se, deca su divna. Poneka. Ponekad.
Dopisujem se sa drugom sa Malte, tražim mu fotografiju koju sam uslikala njegovim aparatom, da je pošaljem uz ovaj tekst – moja soba reflektovana u prozoru koji gleda na ulicu. Pita me da li putujem. Izašla sam iz kuće, to je trenutno ravno odlasku u Tunguziju. Večeras možda otputujem u Klub ljubitelja igara i fantastike d20. Valjalo bi ponovo legati jaja, sretati ljude-ribe u podzemnim pećinama i izvlačiti majmunima grane pod repovima.
Samo prvo maaalo da prilegnem.
Autorka se nada da vam nije prenela prehladu
