Nedelja, 9. april 2023. godine
Stiže proleće i žao mi je svih kojima to nije važno! Duško Radović
Danas počinje da liči kao da konačno stiže… Videćemo da li nas opet zavarava, kao mnogo što-šta u životu ili će ovoga puta stići sa njim i laste, ljubičice, zelena trava i krošnje pune cvetova, a konačno otići ovo promenljivo vreme koje me je prethodnih dana teralo da se pitam da li treba da kupujem farbu za jaja ili orahe za česnicu…
Nedelja dan za koji se kaže da je stvoren da bi se malo odmorili, predahnuli, bili u krugu porodice i dragih ljudi. Ova nedelja posebno važna svima onima koji slave Uskrs, pa sam s tim u vezi po buđenju to prvo i uradila, čestitala dragim ljudima ovaj dan sa željom da imaju mir u glavi, zdravlje u telu i spokoj u duši…
Ne volim one grupne „prosleđujuće” čestitke (kao ni bilo koje poruke te vrste koje idu dalje klikom na opciju forward), volim poruke sa dušom, sa značenjem, volim sagovornika da pogledam u oči kada ga pitam kako je i pažljivo saslušam njegov odgovor i ako vidim u pogledu da očekuje repliku, nastavim razgovor.
Sinoć sam čula na jednoj našoj psihološkoj radionici (koju organizujemo za nas pacijente i njihovu podršku u okviru Udruženja obolelih od multiplog mijeloma u saradnji sa Predragom Starčevićem) onaj čuveni vic: Sretnu se dva prijatelja na ulici, prvi upita drugoga kako je, na šta on očajnim glasom odgovori „Osećam se baš loše u poslednje vreme, ništa mi ne ide u životu, evo rešio sam konačno, idem da se obesim i prekratim muke”, a ovaj drugi odgovori „Super, ej žurim, ajde čujemo se od nedelje i idemo na kaficu”…
Ne znam… ove nedelje razmišljam o tome kakvi smo ljudi to postali? Ali ne drži me dugo, jer se ubrzo trgnem ponešena emocijom sa pomenute radionice i bliskošću koju osećam sa tim HRABRIM ljudima (kako nas je Peđa nazvao u svom postu) i u glavi počnu da mi odzvanjaju stihovi „Jedan mali krug nama dovoljno velik to je samo naš svijet naš privatni svemir sazviježđe smo kad se spojimo”, puštam Massima i nastavljam ovu nedelju u tom ritmu…
… Jer ipak ZAHVALNA SAM što…
imam mali krug
VELIKIH ljudi
s kojima sanjam
za koje se trudim,
uz koje znam
tko sa zapravo ja
Ponedeljak, 10. april 2023. godine
Neverovatna priča, izašao mi je za vikend članak u Blic Ženi (vezano za moju ličnu borbu, kako ja to nosim prihvatam i usput motivišem svojim stavom druge…), na taj članak kao i uvek krenu neki komentari, uglavnom pozitivni, koje inače nemam običaj da čitam, ali mi jedan privuče pažnju. Napisala ga je izvesna Marija Tepurić Ivošević, naravno da me zaintrigira jer me komentarom bocne u srž i otkrije me kao da me zna 100 godina, moram da je izguglam. Psihoterapeut 25 godina… hmmm pažnju mi privuče podkast koji je Radioaktivni komarac uradio sa njom. Jako neobično, nesvakidašnje – totalno NE u stilu psihoterapeuta, kao neka blaža verzija gospođe Rudan možda… ako želite da preskočite ili poslušate samo deo preporučujem „Balkansku društvenu proceduru” (negde pred kraj 52. minuta) ili pre toga „Balkanska porodičnu proceduru” (51. minut) – upozorenje da je sadržaj eksplicitan i nemojte ga slušati sa decom…. a to su delovi njene knjige, koja ne deluje (barem na prvi pogled) kao mnoge druge psihološke knjige s obzirom na to da je pisana, po njenom priznanju u ovom podkastu, iz ličnog ugla na primeru sopstvene porodice. Uskoro ću krenuti da je čitam pa ću imati kompletan sud…
Popodne provodim u društvu ljudi koji slično razmišljaju… koji žele da ovaj grad učine makar malo boljim za život, svako iz svog ugla – info sesija Lokalne fondacije Pančevo (ako imate neku korisnu ideju trk na sajt pa pogledajte da li možete sa njom nešto učiniti uz pomoć ovog sjajnog tima entuzijasta). Razmenjujemo ideje, dolazimo do novih… Sve u svemu veoma korisno popodne.
Ležem umorna, jer me sutra očekuje naporan dan…
Utorak, 11. april 2023. godine
Ustala naspavana.
Jutarnji rituali – čaj, knjiga i sve redom osim doručka… idem na UZ na kontrolu…
Preispitujem se: da li strepim?
Možda malo… porodica (čitaj suprug, jer pilići spavaju uveliko i ko zna do kada, jer – raspust je) više. Ja ih uvek opomenem kada su takve situacije u pitanju „Briga je molitva za neželjeno” trgnu se…
Da li prestanu da brinu? Ja to ne znam.
Sedam da odgovorim na mailove uz čaj, koji su preostali od prethodnog dana, zatiče me i dirljiva poruka jedne gospođe iz udruženja povodom održanih radionica za vikend, koliko joj znače… Zahvalnost se oseti i kroz ovu tehniku, srce se ispuni ljubavlju i kontrazahvalnošću što sam u mogućnosti da činim ovakve i slične stvari – potvrda da sam na dobrom putu.
Zatvaram računar. Sada mogu da krenem dalje u dan…
Rezime:
Pregled je prošao dobro.
Odahnula.
Sad smirena mogu da krenem sa pripremama za transplataciju. 😊
Zvuči kao da se nekome drugome dešava, ali dešava se meni. No bolje je da je tako jer osećam da imam snage da pokrenem planine u ovoj borbi, pa to i činim svakodnevno.
Nakon kontrole uputila sam se u prostorije Medija centra na panel diskusiju „Zajedno za pacijente” koju je organizovao Norbs.
Skupili smo se sa različitih strana, iz raznih udruženja, čula sam mnogo korisnih informacija, zaključak da moramo da delujemo i #KoračamoZajedno (što je slogan našeg Udruženja) svi mi retki, kako bismo uspeli u svojim zajedničkim ciljevima – a to je obezbeđivanje prava na normalan život svim pacijentima sa retkim bolestima (pravo na zdravstvenu zaštitu, na dijagnozu i lečenje su samo neki od njih).
U glavi su mi stihovi Uspavanke za dečaka:
Brojao sam ljude s krsta
pravila i izuzetke
posvud promašena vrsta
samo retki nađu retke…
A nekako udruženi, iako svako sa bremenom svog problema, koliko god vodili donkihotovske borbe mi smo ipak HRABRI LJUDI i kako Peđa onomad na radionici reče, i ovo je naša himna:
Sreda, 12. april 2023. godine
Od jutros akcija. Dispanzer, komisija, pošta, pop već stigao da sveti vodicu za Uskrs…
Alo ljudi lagano, tek sam se probudila u 6h, popila čaj i obavila svoje male rituale i od 7 svi „napadaju”.
Posao da i ne pominjem… znam, žuri im se, idu praznici, posle ja idem u bolnicu… pa ko vele „da me iskoriste dok sam još tu, posle ću mesec dana da lenčarim”. 😊
Danas je dan miks obaveza za firmu i Udruženje, tako do kasno u veče. Pa da krenem, ponovo…
E da nisam rekla da mi je stigla knjiga koju sam pomenula pre neki dan Dekoder porodičnih odnosa sa posvetom. Piše Marija meni: „Želim ti da od sada živiš slušajući svoju desnu hemisferu”… UPS… Idemo ovaj dan na reset, prema savetima psihoterapeuta.
… Ali na kraju dana konstatujem – džabe, moramo još raditi na toj desnoj hemisferi tj. komunikaciji sa njom. Današnji dan kada bih probala da opišem kroz dnevnik, mislim da bi se svi koji čitaju pogubili već kod prve kafe (koja je BTW danas bila u 11.30h?!? mislim da to dovoljno govori o tempu koji je danas bio). U tri reči: Kao na traci! Barem sam odradila fin trening trčeći po lokacijama: dispanzer-komisija-pošta-banka-APR-prodavnica-laboratorija-taxiraj decu-posao jedan-posao drugi… i tako, UPS, evo veče stiglo.
Ali imamo jednu lepu vest za kraj dana, prijem u bolnicu se pomera za početak maja (imaju ljudi neki kongres na koji su zaboravili, pa nema ko da prima pacijente ☹), tako da mogu da planiram put u Dubrovnik za kraj aprila (posao zove, ne bih ja majke mi 😊).
Eto toliko od mene za danas, zaslužila sam da maštam malo o Dubrovniku. 😉
Četvrtak, 13. april 2023. godine
Danas mi je mantra uz jutarnji čaj – Živi u sadašnjem trenutku.
Podsećam sebe kad mi se ovako ubrzaju dani i izgledaju kao da me neko ubacio u centrifuga mod. Da se ne lažemo, tj. da vas ne lažem (jer sebe ne mogu i da hoću, suviše sam vremena provela sa sobom i upoznala sve svoje fore i forice kojima sam ranije pokušavala sebe da obmanem, a i ne ide kume da se laže u ovim godinama). negde i volim to, tj. to sam ja i ne ide mi da stvari radim po laloški natanane, ali daj bar u tom svom ritmu da osvestim svaki momenat.
Pročitah skoro negde sledeće: „Probaj da sa prošlosti i budućnosti budeš na Ti. Odredi vreme za budućnost, obično nedelja. Tada nemoj da radiš ništa… Sedni uz reku, negde u prirodu, u svoju sobu ili dvorište i izvadi notes i piši planove…” Isto to sa prošlošću uradi. Svako ima svoj dan. Odredi i sat za sekiraciju: Sreda od 2 do 3. Sekiram se i to je to. Da li me ponekad napadnu između ovih termina? O da. Ali se ja tada ne borim protiv njih. Samo im ljubazno kažem: „Bićete uvaženi u vašem teminu”.
Lepo zvuči, lepo čovek napisao, al’ ajde ti primeni to. Evo danas ću da se potrudim… Daću sve od sebe. Idem kroz prepun dan, ali oprezno, u svakom delu dana da budem prisutna, da ne razmatram šta ću posle, šta ću sutra, šta prekosutra, a šta je bilo juče, šta je zaboravljeno od prekjuče i tako dalje i tako bliže…
Na prstiće ulazim u krcat obavezama četvrtak, ali sa punom pažnjom.
Odlazim u komisiju da podignem uput, primećujem nervoznu službenicu i svesno joj se osmehnem, ona uzvrati (ej pa ovo radi). Dok vozim kola ka Beogradu ne žurim, ispoštujem svako nadolazeće žuto svetlo, smeškam se i uživam u gužvi jer promatram ljude u susednim kolima, slušam svesno pesmu na radiju, neko trubi – i njemu se osmehnem i mahnem – uzvrati (hmmm i dalje radi, OK). Jedan sastanak, drugi sastanak, svesno učestvujem, pravimo planove za predstojeći period (poštujemo onaj deo sa budućnošću, OK, nije nedelja, ali je u zakazano vreme…) Ide mi odlično za sada… Posle ručka malo smanjim gas (otkazala neke obaveze), sada malo uživanja, pedikir, kafica, vreme za opet neke planove, ideje i razmenu koja puni energijom uz popodnevnu kaficu.
Sjajno mi ide.
Na tren, pred kraj dana pogledam TO DO listu, blago me uhvati panika šta sam sebi zadala kao zadatak u narednim „prazničnim” danima, ali onda se setim i kažem sebi „Ne upadaj u zamku, pročitaj šta je čovek rekao na početku današnjeg teksta, iskuliraj, biće svega dok je nama nas”.
Ajmo sad jednu veselu za kraj dana… u ritmu laloškog kantautora (opet, šta ću kad ga volEm) sa akcentom na taj osmeh koji se provlači ko lajt motiv celoga dana… „Nacrtaj smajlija na svaki turobni lik”
Petak, 14. april 2023. godine
Današnji dan počinje pesmom iz Lepa sela, lepo gore, ko zna nasmejaće se, ko ne zna nek izgugla.
Elem danas bi trebalo da se malo odmara, ofarbaju jaja i lagano ubaci menjač u praznični mod.
Kod mene praznični mod izgleda drugačije, toliko sam sebi odloženih stvari ubacila u ovaj vikend (članak za Politiku, istrživanje za MPE, pripreme za projekat u junu, organizacija ovoga, završavanje onoga… i tako do kasnih popodnevnih sati kada sam rešila da je dosta).
Jedna lepa vest me je oraspoložila – odobren grant iz inostranstva za planirane psihološke radionice do kraja godine.
Jedna ne baš tako lepa vest me je izvela iz takta – koliko puta vam se u životu desilo da se sretnete sa „aktivistima iz fotelje”, kako volim da ih nazovem, menjaju svet iz svog udobnog skloništa u najboljem slučaju na internetu… prozivkama, kritikama sistema, glasnogovorništvom, zamerkama, a kada treba da se sprovede akcija, prione na posao „svi junaci nikom ponikoše…” eeee, sa tim se ja srećem i poslednjih dana (ne računam ono kada smo mladi, pa mislimo da zaista možemo promeniti SVE(t)) – radi se o životima tih ljudi koje se ja, iz petnih žila, trudim da pokrenem – neke samo da pokrenu prstiće i glasaju za anketu koju sam im u viber grupi postavila, da bi kasnije 99% sama sve organizovala za njih (između ostalog), efekat ankete (SEEN 54, VOTE 33)?!?!? Neke stvari nikad neću razumeti… ali ajde, idemo dalje, borac u meni nastavlja jer znam šta mi je cilj, i odustajanje nije opcija… u životu neke bitke vodiš sam, neke sa nekolicinom ljudi oko sebe, a retke sa masom.
Veče provodim uz TV (poslednji put je to bilo devedesetih, dok je to imalo smisla 😊), tražeći bezuspešno film da odgledam, na kraju ipak košarka spasava situaciju, ne toliko igra (naročito u prvoj i drugoj četvrtini), koliko atmosfera… podigne raspoloženje…
Subota, 15. april 2023. godine
Pokušaću danas da uradim što više od zapisanih obaveza i da zaista naredna dva dana ne radim ništa, osim da uživam sa porodicom i prijateljima…
Dobro nisam obećala, nego sam rekla da ću pokušati, ne budimo formalisti.
Odoh do pijace, da završim nabavku i onda videćemo… i da, nisam rekla ranije čini mi se – obožavam pančevačku (ma i bilo koju drugu) pijacu u proleće…
… I tako… završavam ovu nedelju kako sam i počela:
Stiže proleće i žao mi je svih kojima to nije važno! Duško Radović
Ovoga puta STVARNO je stiglo, šapnule mi laste pod prozorom. 😉
Autorka je majka, supruga, ćerka, prijateljica, zaljubljenik u prirodu i zdrav život, poslovna žena i odnedavno predsednica Udruženja obolelih od multiplog mijeloma, a i sama višestruki onkološki pacijent koji se odlično nosi sa tim 😉
