Nedelja, 1. oktobar 2017. godine
Kakav radostan dan, ptice pevaju aleluja… Da, konačno kontinuirani boravak sa one strane realnosti duži od pet sati! Nešto sam sanjao. Hmmm… Znam da je bilo fenomenalno, ali nema šanse da se setim šta. Idem na Dunav da razbistrim misli, možda ću se setiti. Stizem u Pančevo i vidim da je Ulica Moše Pijade otvorena za saobracaj. Divno, pomislih. Nailazim na jednu rupu, pa drugu, pa treću, i uhvatim sebe kako više ni ne gledam u saobraćajne znakove i semafore, već samo kako da izbegnem da me sopstveni točkovi ne preteknu ako pootpadaju sa kola. Koliki idiot na skali od 1 do 10 bi trebalo da budeš da ulicu držiš mesecima zatvorenu zbog nekakvih radova, a onda je otvoriš za saobraćaj u još lošijem stanju nego što je bila? Verovatno 11! Nisam iznenađen nimalo. Ako u Beogradu neki kompletni idioti ruše čitave ulice, u Pančevu ih neki drugi, još kompletniji, popravljaju. Dunav mi je pomogao da privremeno zaboravim idiote, ali mi nije pomogao da se setim sna koji je učinio da se tako lepo osećam danas.
Ponedeljak, 2. oktobar 2017. godine
04:53 – Treći alarm u nizu čini svoje. Ustajem kao i svakog ponedeljka – kao podvojena ličnost. Jedan deo mene prezire sve oko mene: hronični nedostatak sna, ustajanje, jutarnju rutinu, prljave ulice, GSP, posao… Međutim, onaj drugi deo mene je radostan i zahvalan sto ću videti još jedno svitanje, što imam privilegiju (da, u Srbiji je to privilegija) da sam zaposlen i što od svog posla mogu pristojno da živim. Ulazim u autobus broj 95. Njega doživljavam kao Srbiju u malom. Ima tu svega, likova za Pink reality bljutavštine, šibicara, sređenih gospođi, običnog radnog sveta, Roma, intelektualaca, silikonskih spodoba… I svi izgledaju kao neka prebijena armija koja ide u jos jednu bitku, u nadi da će to biti njihova poslednja bitka posle koje ce dotaći carstvo nebesko. Sve kao dolikuje nebeskom narodu. Na poslu uživam. Slušam „Mentalno razgibavanje” i projektujem najveći rečni kruzer u Evropi. Ali posla je previše, i TIME IS NOT OM MY SIDE, NO IT IS NOT!!! Bodrim sebe kako ću danas leći ranije pa ću sutra raditi duže i biće sve kako zakon struke zapoveda. Ali zakon raskopanog Beograda zapoveda drugačije. Opet 95-ica, samo u drugom smeru. Scenografija minimalno izmenjena, likovi slični (primetno više tupave balavurdije i školaraca uz ponekog brate-tebrate lika) a režija horror sa primesama parodije. Ne ležem ranije.
Utorak, 3. oktobar 2017. godine
Pade mi na pamet Moša Pijade. Komunista, narodni heroj, slikar, likovni kritičar, prevodilac… i Titov ortak. Kakva je to ekipa bila. Zamišljam kako Tile postrojava ovog današnjeg i pita ga: Majku ti poljubim balavu, zašto ulica druga Moše tako izgleda? Onomad kada sam boravio u Antverpenu, ulicu Nationalestraat su uspeli da kompletno renoviraju za 2 (slovima: dva) dana, sa sve sa zamenom tamvajskih šina. I eno je i dan danas, jednako je savršena. I nema potrebe da se gradonačelnik u „špicu” vozi kolima i objašnjava kako nema gužve. Kako? Možda odgovor leži u Marksovom „Kapitalu”, baš onom koji je gorepomenuti Moša Pijade preveo na jezik naroda i narodnosti. Radim kraće nego što sam planirao, ali sa ispunjenim ciljem za taj dan. Konačno, spokojan, mogu kao pravi tata da čitam priču za laku noć.
Sreda, 4. oktobar 2017. godine
Sinoć sam toliko dobro čitao priču da sam prvi zaspao, i tako lepo spavao, da sam se uspavao. Srećom, šef mi je carina, pa se solidarisao da kasni zajedno sa mnom, ne bi li me dovezao do posla. Retko ispravan čovek, zadovoljstvo je deliti vreme sa njim, nebitno da li je poslovno ili privatno. Pričamo o kreditima. Konkretno, priča mi sopstvena iskustva stambenog kredita. Primamljivo je, u neku ruku i logično. Plaćam ratu kredita umesto rente stana. Već neko vreme razmišljam na tu stranu, a danas, kao nikad do sada sam zagrejan za tu ideju. Naravno, kao za inat, danas sam prvi put video one reklame za neku banku gde poručuju preko bilborda da oni ne jašu, ne čerupaju, ne deru (svinjokolj nisu pominjali)… Ako sam dobro shvatio, ako odem u neku drugu banku onda sam konj, pernata živuljka i sitnija ili krupnija stoka. Ali kod njih… sve je drugačije. Pitam suprugu da li je to danas počela ta kampanja? Kaže da je počela pre par nedelja. A ja sam je baš danas video. Znak sa nebesa ili tek slučajnost, ali mi se čini da će kredit morati da sačeka neku bolju reklamu.
Četvrtak, 5. oktobar 2017. godine
Kako volim četvrtak! Ja više volim da mu tepam „mali petak”. Nedelja je konačno počela da se kotrlja nizbrdo i stvari se dešavaju bez preteranog ulaganja energije. Osim ako su u pitanju kontrolori BUS Plusa. Tu je potrebno malo „pogurati”. Maltretiraju jednu devojčicu. Ona vidno uzbuđena pokušava da se opravda da nema, da joj roditelji još uvek nisu poslali novac, da je student, da je, eto, samo dve stanice u pitanju, a dva mamlaza predvođena nekom odvratnom matorom vešticom su je okružila i kao besni kerovi, samo se utrkuju ko će da zada smrtonosniji ujed. Samo pre desetak sekundi su tri devojčure obučene po poslednjoj Red Light District modi, koje zajedno nemaju dva minuta pameti, takođe bez karti, pustili i samo im tiho rekli da siđu na sledećoj. A ovu nesretnicu razvlače kao da im je lično kuće opljačkala i popalila. Ne mogu više da gledam, ustajem, prilazim i započinjem kavgu. Toliko sam popizdeo, da sam spreman da ih bijem. Shvatili su da sam pomračio, a shvataju takođe da smo na pola puta do sledeće stanice. Cirka tri minuta vožnje po ovakvoj gužvi. Dovoljno da ostanu bez zuba. Mamlazi su se povukli i gunđaju sebi u bradu kako će da zovu policiju. Matora veštica ne odustaje i dalje laje iza naših leđa. Ne kapira da je danas 5. oktobar i da sam danas posebno osetljiv. Na sledećoj stanici mamlazi i veštica izlaze besni i postiđeni. Putnici likuju. Ja prezirem putnike i pitam se što meni sve to treba…
Petak, 6. oktobar 2017. godine
Konačno. Svaki petak dočekujem kao neki jadnik koji nakon brodoloma, na pustom ostrvu pronalazi vode i hrane dovoljno da produži iluziju da će ipak preživeti dok ga ne pronađu. Možda će se i opozicija tako osećati kada se okupi večeras na protestu. Želeo sam da odem i da ih podržim, na žalost ne mogu. Večeras idem na svadbu. Šta da poručim mladencima? Da se vole, da imaju razumevanja, da budu spremni na kompromise. Kompromis? U ljubavi da. U politici ne. Beskompromisna borba protiv zla koje nam izjeda društvo je jedini put ka ozdravljenju. Zamislite bolesnika kome neko nudi „kompromis”: da se izleči od kancera, ali zauzvrat da oboli od AIDS-a? Ne ide, je l’ da… U to ime: ŽIVELIII!!!
Subota, 7. oktobar 2017. godine
Sinoćni alkohol nije ostavio posledice. Naspavao sam se i spreman sam za današnje izazove. Prvo klinca na trening, pa kod familije na rođendanski ručak, pa onda jedno veliko i toliko željeno NIŠTA! Dok klinac trenira, ja pijem kafu i čitam vesti. Krećem od sportskih i saznajem da su naši izgubili od Austrije?! I da je bilo toliko Srba na tribinama da je atmosfera bila kao da igramo na domaćem terenu. Kako bi tek bilo da smo igrali u atmosferi kao na gostujućem terenu. Zabili bi nam bar pet komada. Prestajem da čitam novine, dosta mi je vesti za danas. Odlazim na ručak. Preobiman je i predivan. Ali ga ne fotografišem i ne stavljam na društvene mreže. Setio sam se konačno sna – onog od pre nedelju dana. Sanjao sam da 6. oktobar, a posle njega i 7. Ali malo drugačiji nego što je ovaj današnji.
Autor je inspektor za olujna vremena. Inspektor Blizzard.
