Rođendanski poklon

Nedelja, 17. oktobar 2021. godine

Kako sam se probudio, pogledao sam u prozor… nije sunčano, ali ne pada kiša.

Proleće u Melburnu je prevrtljivo… hm, inače je vreme ovde veoma promenljivo. Drži me na oprezu; ako trenutni uslovi dozvoljavaju neku aktivnost napolju, mora se odmah iskoristiti. Ko zna kako će biti kasnije! Časkom dune vetar sa juga, pa ohladi… ili onaj sa severa, pa se skuvamo… nikad nije monotono.

Moguće da ćemo moći da igramo tenis. Do pre dve nedelje klub je bio zatvoren i nekako imam potrebu da nadoknadim propuštena dva meseca igranja. Kako Yan mora nekud kolima, idem biciklom. Jutro je i dalje prohladno – strujanje hladnog vazduha me razbuđuje. Mirno je. Gotovo nikoga nema na ulicama. Tek kada sam stigao do magistrale, primetio sam da je zapravo saobraćaj gust. Uvek se pitam kuda svi ti ljudi idu i onda pomislim da i ja eto nekud idem, pa se možda neko isto tako pita. Smejem se sâm sebi dok čekam na zeleno. Posle petnaestak minuta biciklarenja kroz naselja, stižem u klub. Na igralištu je živo – od šest terena, na tri su treneri sa svojim učenicima. Poznata lica. Treneri me svi poznaju jer često dolazim a i nemam pojma, pa mi dele savete. Najstariji, John, uvek vickast, pozdravlja me i pita šta ima. Nema ništa, odgovaram i obojica se smejemo. Proveram nebo – oblaci su se malo rasklonili. Šaljem poruku svom tenis partneru i prijatelju – super je vreme, kad stižeš? Za 22 minuta, stiže odgovor. I on je vickast.

Dva i po sata smo vežbali, igrali, zezali se… u 13 sam morao da krenem kući, inače ko zna koliko bih ostao. Da, izgubio sam ponovo, ali sam uspeo da dobijem tri gema… dobar napredak od nula prošle nedelje.

Yan se dogovorila sa prijateljicom da posle podne idemo u obližnji park na piknik. Lockdown je još na snazi, te nisu dozvoljene kućne posete, ali barem možemo da se srećemo u parku. Dugo se nismo videli, ima sigurno već tri meseca.

Njena ćerka ide u istu školu kao i naša Anna. Upoznale su se pre par godina u kafeu ispred škole, u kojem roditelji, uglavnom mame, sede dok čekaju decu. Yan je nju čula kako priča na srpskom i to joj je bio povod da započne razgovor. Ispostavilo se da je njen muž Kinez a ona Srpkinja. Kako je Yan Kineskinja, a ja, je l’ te, Srbin, bilo je neophodno da se upoznamo. Ispostavilo se da i ona igra tenis i baš je, kao i ja tražila partnera za igru. Tako smo nas dvoje počeli da se družimo.

Kad sam stigao kući, Yan je već završavala pripreme i rekla mi da će ona i Anna krenuti u park, a ja ću im se ubrzo pridružiti.

Nakon tuširanja i par telefonskih poziva sa dodatnim željama i instrukcijama svoje drage, krenuo sam do parka. Uzeo sam slamnati šešir i stavio ga na glavu, da ga ne zgužvam u torbi. Park nije daleko, na kraju naše ulice. Dok pešačim pored naše ograde, prijateljica prolazi kolima i dobacuje mi – lep ti šešir! Nudi da me poveze do parka, na šta ja odmahnem sa osmehom.

U parku grupice ljudi na sve strane – svako je našao neko mesto, postavio prostirku i eto piknika! Ljudi su se, kao i mi, uželeli društva. Lockdown možda efikasno zaustavlja širenje virusa, ali isto stavlja tačku i na društveni život. Verujem da mnogi to ne podnose baš tako lako…

Vreme nas je zaista dobro poslužilo – oblaci su se razišli i sunce je odradilo svoje. Rezultati su vidljivi na mom crvenom licu…

Rastali smo se posle par sati uživanja u društvu, pričama, voću, sušiju, krofnama i flaši rozea. U jednom trenutku Anna dolazi iz šetnje, sva bleda u licu… nije joj dobro. Ima ponekad tako trenutak da joj se smrači i mora da legne. Tako i njen tata… Yan je odvede kući i vrati se posle petnaestek minuta… Kaže da je Anna legla u krevet da se povrati.

Na rastanku smo se dogovorili da sutra igramo tenis– posle pauze od sigurno pola godine. Jedva čekam da pokažem šta sam naučio u međuvremenu!

Kad smo stigli kući, Anna je izašla iz svoje sobe i sve je opet bilo u najboljem redu. Bilo je još bolje jer su stigle neke specijalne lutkice – likovi iz njene omiljene igrice Genshen – koje smo naručili pre tri meseca – dve za nju, a jednu da pokloni svojoj najboljoj drugarici. Epizoda iz parka odavno je već zaboravljena. Kako to brzo ide kad si tinejdžer…

Za večeru sam ja bio zadužen. Otvorio sam sezonu roštiljanja u bašti – izgleda da je ispalo sasvim dobro jer je sve otišlo.

Pošto se bliži rođendan moje drage, u planu mi je da joj napravim pesmu. Juče sam osmislio kako bi trebalo da izgleda i napravio sam grubu strukturu i hteo sam danas da nastavim. Nema veze, nastaviću sutra, ima još 12 dana, biće dovoljno. Ovaj dan je bio i ovako sasvim odličan.

Ponedeljak, 18. oktobar 2021. godine

Slobodan dan. To mi je bila prva misao kad sam se probudio. Hteo sam da završim knjigu dok sam još u krevetu. Kazuo Ishiguro, Nocturnes, priče o muzici, ali zapravo o životu. Volim osećaj da nisam u žurbi.

U podne sam otišao na tenis, kao što smo se juče dogovorili. S obzirom na to koliko dugo nismo igrali, super nam je išlo. Bilo je baš dobrih relija. Takođe i dobrih pauza sa pričom. Sreo sam nekoliko ljudi sa kojima igram dublove sredom uveče. Zbog mera zaštite od pandemije ne možemo da nastavimo sezonu barem do novembra. Malo nam je svima više dojadilo… Bilo je protesta i sukoba sa policijom u gradu tim povodom. Razumem frustraciju, ali ne opravdavam sredstva ni policije niti demonstranata. Kao da mene iko pita…

U dvorištu imamo palme koje su pošteno izdžikljale. Zapravo i volim da je malo džunglovito, ali par njih je počelo opasno da se naginje i vreme je da budu uklonjene. Moram jednu po jednu da bih mogao da je bacim u zelenu kantu. Uzeo sam merdevine i testeru i krenuo od vrha naniže. Život u kući ima svojih prednosti i gomilu domaćih zadataka. Dok sklanjam komade posečenog stabla, čujem prvo dva para šarenih papagaja (rainbow lorikeet), a zatim čitavo jato belih velikih papagaja (yellow crested cockatoo) preleti visoko iznad mene.

Sestra mi se javlja sa puta, stiže u Pančevo. Barem u Americi nemaju ograničenje putovanja. Drago mi je zbog nje, a i zbog tate. Ove godine neću moći da im se pridružim.

Za kraj dana sjajna vest od moje divne drugarice Jelene da stiže knjiga njene prijateljice Sandre Pekić.

Ništa od nastavka komponovanja danas.

Utorak, 19. oktobar 2021. godine

Ako se po jutru dan poznaje, ovaj bi se mogao nazvati „mestimično sa kišom”. Svako malo pada neka kišica…

Ulazim u svoju kancelariju, koja je juče bila studio. Mnogo je zgodno da ne moram da se vozim do posla. Ovako sam mnogo fleksibilniji i opušteniji.

Kao i inače, posle slobodnog dana nakupi se malo više mejlova…

Dobre vesti – u četvrtak u ponoć biće ukinut lockdown! Razmenjujem poruke i pozive sa prijateljima dogovaramo se šta ćemo za vikend.

Pošto je najzad sunčano veče, posle večere odlazim do plaže da gledam zalazak. Najbolja serija! Seo sam na jednu manju plažu da ispratim dešavanje. Talasići, galebovi i kormorani proleću, male jedrilice vraćaju se u marinu, ogroman tanker na horizontu i sunce koje se lagano spušta. U talasima primetim neko gibanje i pomislim da je morska trava koja se valja. Međutim pažnju mi privuče pljeskanje, kao da neka ribica uskače. Izgleda kao da ima tri peraja koja idu u „s”. Priđem kako bih pokušao da odgonetnem o čemu se radi. Odsjaj zalazećeg sunca čini da voda izgleda kao da je metalna. Pratim i dalje, pokušam da snimim… pomislim da izgleda kao rep nekog malog zmaja i samom se sebi smejem zbog takve ideje. Ne znam, verovatno su bile neke ribice.

Do kasno u noć sam na vezi sa sestrom, tatom, drugarom… sestra mi saopštava da se udaje. Radujem se zbog nje.

Sreda, 20. oktobar 2021. godine

Jutro izgleda kao da se proleće, koje je ove godine više puta počinjalo, najzad vratilo. Posle čitanja prvih mejlova, otišli smo u šetnju. Tokom lockdowna svakog dana smo redovno išlu u šetnju. Dobro nam dođe da se razmrdamo i ispričamo.

Oko podneva oboje smo sa laptopovima izašli u dvorište i to nam je bila kancelarija narednih sati.

Tokom pauze uzeo sam gitaru i svirao neki svoj bluz. To me je lepo osvežilo, te sam nastavio s poslom punom parom.

Drugar me je sinoć u razgovoru podsetio na akciju sečenja grana u dvorištu stare kuće. Onda mi je palo na pamet da zapravo imam električnu testeru i da ne moram ručno da sečem palme. Uspeo sam još dve da sredim. To mi je oduzelo dovoljno vremena i energije da nisam više bio raspoložen da idem i na tenis.

Najzad sam odradio strukturu pesme i dodao još neke ideje… imam osećaj da će ispasti dobro.

Četvrtak, 21. oktobar 2021. godine

Jutros nije sunčano kao juče, ali je baš prijatno. Najzad. Nekako je celo prepodne prošlo u onlajn sastancima, te ne stigosmo da odemo u šetnju. Na pauzi sam malo svirao i potom nastavio sa poslom.

Sve troje smo se zavukli, svako u svoj ćošak i nismo se ni videli…

Nakon poslednjeg sastanka, otišao sam na tenis. U kolima na putu slušam poruke grupe iz teniskog kluba – nastavljamo prekinutu sezonu za dve nedelje.

Raste uzbuđenje zbog povratka u život! Neki moji drugari napravili su i čet za planiranje izlazaka. Jedva čekam da se malo promuvam i vidim sa ekipom!

Plan mi je bio da malo vežbam servis i da idem nazad. Život nikad ne ide po planu. Pojavila se Hong i ostadosmo dva i po sata. Umoran sam, ali mi je prijalo da se istrčim i izudaram one nesretne loptice.

Kada sam prošle godine pravio muziku na tekstove svog druga Kristijana, jedna od pesama bila je i Mr. Rodrigez.

Kad je Hong čula, pitala me je „a gde je za mene – ja sam Mrs. Rodrigez”. Nacrtala je Kristijanov portet a on je njoj napisao pesmu. Ja sam uradio muziku.

Nakon večere i sređivanja kuhinje (to je moj deo posla, kad već ne umem da kuvam), seo sam da snimam, ali mi jednostavno nije išlo. Svirao sam samom sebi i posle završio još neke sitnice. Vreme je za spavanje. Dug je bio dan.

Petak, 22. oktobar 2021. godine

Danas Anna ponovo ide u školu, pa me je zamolila da je odvezem. Na putu do tamo mnogo đaka u uniformama, roditelja, gužva na ulicama oko škole. Najzad sve deluje živo!

Sinoć sam se dogovorio sa jednom poznanicom iz kluba da igramo tenis ujutru. Čim mi je rekla da predviđaju kišu posle podne, pomislio sam da je to odlična ideja. Zato sam ustao malo ranije da bih završio što više mogu pre nego što odem.

Primetio sam na putu da ljudi voze agresivnije, manje imaju strpljenja, lošije reaguju nego obično. Verovatno razlog leži u tome što su retko vozili u prethodnih godinu i po, baš kao i ja. Kao vozač na putu i ja sam sigurno najgora moguća verzija sebe, nema razloga da sa drugima nije slično.

Iako smo imali veliku želju da idemo u provod, realnost je da je sve bukirano, da pada kiša, kao i to da smo zapravo umorni za muvanje po gradu. Izlazak će sačekati neki naredni dan.

Moj dugar Igor postavio je danas na YouTube bluz koji sam snimio u sredu.

Tu Igor postavlja moje snimke, koje bih mogao nazvati „dnevnički zapisi”. Nisam mislio da bi to trebalo deliti, ali ako se nekom svidi, onda zapravo jeste vredelo.

Kada sam pitao Annu kako je bilo u školi posle toliko vremena, samo je rekla da je bilo čudno.

Subota, 23. oktobar 2021. godine

Kada dan počne kao danas, kišom i vetrom, jedino što mi pada na pamet jeste da lenčarim. Znam da nema ništa od tenisa, tako da mogu da se posvetim sviranju.

Pre nego što sam nastavio da radim na rođendanskoj numeri za dragu, napravio sam sebi saundtrek za večerašnji izlazak.

Dogovorimo se da se nađemo kod Queen Victoria Market, izgleda samo nas četvorica.

Kad sam završio snimanje instrumentalnog dela pesme, hteo sam da čujem šta će Anna, oštra muzička kritičarka, da mi kaže. Gledam u nju dok sluša i klima glavom odobravajući. „Hej, nije loše!” Ako to tinejdžerka kaže svom ocu, znači da je ceo kosmos u ravnoteži!

Krećem da se nađem sa drugarima i naručujem uber. Međutim, ništa se ne dešava. Ne znam da li je aplikacija u redu, uglavnom ne mogu da naručim vožnju. Pozovem taksi, koji stiže za pet minuta. Taksista odlično raspoložen za razgovor dovozi me u grad i jedva pušta napolje, jer mu je baš bilo interesantno da sazna kako mi to pravimo automobile.

Prvi izlazak posle lockdowna, najzad!

Autor je otac, muž, pasionirani muzičar, zapravo inženjer za motorna vozila i neko koga će sve izneveriti osim sopstvene radoznalosti. Trenutno živi i radi u Melburnu.