Nedelja, 5. maj 2019. godine
Budim se u 3 sata! Kiša. Posle kupatila se vraćam u krevet i vrtim jedno sat vremena u pokušaju da zaspim, ali bez uspeha. Ustajem, pravim kafu i ustanovljavam da sam ostala bez cigareta. Činim ono što sam mislila da nikad neću: nabacujem krpice i jaknu sa kapuljačom zbog kiše, odlazim do kioska iza ugla gde budim čoveka za razmenu dobara. Dobro nije nikako, samo navika koja mi ne smeta, o kojoj se nikad nisam zaustavila da bolje razmislim, odlučim… Rano buđenje je karakteristika onih koji već zađu u neke godine, a još sam i meteoropata. Pogledam neki zakasneli film i vesti, na svim kanalima su sadržaji od kojih je već svima muka, razglabanja dnevno-politickih tema i show-business (da, to je sada naziv za estradu).
Ne bih znala ni gde su mesare u gradu da nemam azil za mačke kojima je meso potrebno zdravlja radi, pa se tako zaputim u „Matijevi”, pa onda tegli sve to, obrađuj… Nedavno je Tanjug objavio kratak „osvrt” na azil. Veoma sam nezadovoljna, jer su pitanja bila ista ili slična kao kada je sniman ranije u raznim verzijama u nekoliko navrata u proteklih skoro 20 godina; bez šire slike. I ništa se nije promenilo svih ovih godina u njihovom zbrinjavanju i zaštiti. „Osvrt” ispade površan, amaterski, uz manjak profesionalnosti. Komentari su još očajniji, pa me ne čudi što Velika Britanija uvodi u osnovne škole predmet „osvešćenost”.
Opšti osećaj nezadovoljstva, čak tuge, tinja već mesec dana, počev od vremenskih prilika jer nas je proleće napustilo u korist zime, ništa mi ne ide glatko, rata za nova kola (kola neophodna) me stavlja u tezi položaj, jednog dana mi je svašta nešto ispadalo iz ruku, najbliža komšinica mi se seli u Beograd, a ne volim ni r od rastanak, a kamoli odlazak, pomoćnica u azilu ne može više da pomaže (sem, kaže – povremeno), eutanazija par mačaka, silni pozivi/tužne priče o napuštenim, bačenim, nađenim nevinim malim bićima kao da su stvari, potrošna roba, a od pre dva dana napipavam neku bolnu kvržicu na ivici brade (moguća upala pljuvačne žljezde), bezvoljnost – ni sudovi mi se ne peru, komšija samoinicijativno posklanjao ono što sam ja postavila, sa razlogom, ispred moje garaže… Drugar iz Gimnazije kojeg vidim u društvu još nekolicine na prijavi za skorašnju proslavu godišnjice mature, a koji najverovatnije pati od Parkinsonove bolesti, danas i rođendan moje prijateljice iz generacije koja se nedavno izvukla iz teže i duže životno-zdravstvene ugroženosti itd, itd. Ipak, generacija koja je imala sreću da odrasta u vreme „pre nego što su pravnici i vlada počeli da regulišu naš život”.
Pokušavam da ne zaboravim Montenja: „Najveca mudrost je dobro raspoloženje”. Teško kad su negativnosti i loše vesti na svakom koraku.
Ponedeljak, 6. maj 2019. godine
Opet ustajem rano. Mračno je, kiša, hladno, kao kraj jeseni. I tiho, ljudi se zavukli, izišao ko mora. Hranim golubove i vrapce. Ja volim kišu, tera me na akciju, ali ne bi trebalo da preteruje kad joj vreme nije. Pokušavam da gledam film, sedam za kompjuter ali ni na jedno, ni na drugo nisam koncentrisana. Od jutros dva poziva u vezi sa ugroženim mačkama, mačićima – tužne priče.
Ručam, poslednje pripreme za azil i na putu sam da se družim sa predivnim stvorenjima; kaže DaVinči da je i najmanje mače remek-delo. Slažem se, ko ih ne poznaje ne može ovo ni da zna. A mnogi ne znaju da je vođenje azila kao da vodite preduzeće i to neprofitno. Mnogo je tu posla i fizičkog, i emocionalnog i finansijskog, čitav menadžment.
U kolima slušam Joy Division („Eternal”), a kad mogu Coil, Innocent Moon, Thievery Corporation, Imagine Dragons… preporučujem.
U azilu – posla koliko voliš.
Utorak, 7. maj 2019. godine
Sumorno. Sitna kupovina. Fiksni telefoni nam sada služe da nas razne „agencije” zovu na marketinške kampanje, instant dijagnoze i slično. Poslužio mi je u par navrata i da se zovem kada ne mogu da nađem mobilni. Pre dve godine me je moj inostrani prijatelj začuđeno pitao: „Ti još uvek imaš fiksni?”
Umesto da čitam, skoro celo prepodne sam na kompjuteru. I to je čitanje, ali je više informisanje nego saznavanje i uživanje u nečijoj veštini, umeću, trudu; ne hrani dušu.
A na ormariću stoje knjige i čekaju: Sali Runi „Razgovori s prijateljima”, Elena Ferante „Moja genijalna prijateljica”, a vratila bih se Ljubici Arsić: „Mango”, Dubravki Ugrešić: „Forsiranje romana reke” i Biljani Jovanović: „Pada Avala” i mnogim drugim autorima koji strpljivo čekaju na mojim policama za knjige. Znam, uhvatiće me raspoloženje kada, kao i prošle godine, za deset dana pročitam četiri knjige. Sada mi je vreme iscepkano, a ja volim da ne prekidam, već da se posvetim.
Na pitanje postavljeno Dalaj Lami šta će nas u životu spasiti od besmisla života odgovorio je: „Rutina”. Odgovor ide u prilog tvrdnji da „život čine male stvari”, ali je pitanje da li nas to uvek zadovoljava. A kaže i: „Ako mislite da ste premali i nevažni da išta promenite, setite se kako je teško prespavati noć sa jednim jedinim komarcem”.
Propustih nedavno gostovanje „Dalaj mame” u „Dvorištu”.
Sreda, 8. maj 2019. godine
Vedro, sunčano, hladno jutro. Ali suvo i odlična prilika za „Lagana šetnja, gledanje u Sunce, povezivanje sa anđelima prirode… Može svako.” Sve danas ima svoje ime, ali ovo ne mora da se zove reiki, ovo je zdrav razum.
Istovremeno jača moja potreba za osećajem bliskosti sa partnerom, ali ipak postoji neka odvojenost, figurativna ili bukvalna. Uvek potrebna umerenost i odmerenost.
Javlja se moj prijatelj Miroslav i žali se na silne alergije koje ga spopadaju, pa deli i savete u vidu lekova, a oni, ispostavi se – vitamini. Mnogo je neznanja.
Dolazi mi moja prijateljica Danka i smejemo se na teme mlađeg starijeg doba, ali svesne da je „Vreme da se pokreneš i učiniš svoj život još boljim. Vreme je da zavoliš sebe i prihvatiš svoju nesavršenost. Vreme je da uživaš u radu i svojim rezultatima. Vreme je na našoj strani, ako ga znamo dobro koristiti… Svi smo tu samo u prolazu, pa zašto onda o tome brinuti? Do tad ima još dosta vremena… za prave stvari…”
Neopisivo sam umorna po povratku iz azila.
Četvrtak, 9. maj 2019. godine
Kazu da je četvrtak najdosadniji dan u nedelji. Ne znam, kako kome, zato – organizuj se i učini ga zanimljivim, ma koliko te natapajuća kiša ometala u tome. Pri obavljanju sitnih poslova po gradu srećem dve osobe sa kojima nikad kraja priči i razmeni iskustava, dok stojimo i zurimo u suprotnim pravcima. Pričajte sa svojim prijateljima o različitim temama, shvatićete koliko ih u stvari – ne poznajete!
Još uvek ima onih bezobzirnih. Takvi, mislim, da ne znaju ni gde su u prostoru, a kamoli u vremenu. Komšija pušta glasno muziku, u nevreme. Sitnica, ali koliko smo puta bili svedoci ili čuli za mnogo veća zla i nedela – radi ko šta hoće, i nigde sankcionisanih, nigde građanske svesti. Ko prođe nekažnjeno budite sigurni da će nedelo ponoviti. Isto važi i za istorijska nedela. Jesam ja za „građanske patrole”, a čak sam još pre nekoliko godina predlagala i posebne patrole za životinje. Ne moraju se tako zvati, čini se da se nama ne sviđa reč patrola, ali ona baš opisuje ono što bi trebalo da rade – patroliraju. „Cena koju dobri ljudi plaćaju za to što ne učestvuju u javnim zbivanjima je to da njima vladaju pokvareni ljudi” (Platon).
Petak, 10. maj 2019. godine
Svakog petka mi dolazi prijateljica koja jedva sastavlja kraj sa krajem sa svojom minimalnom invalidskom penzijom. Uvek joj dajem hranu. Koju „nadsvest” i angažman da očekujemo od ljudi koji muku muče sa svakodnevnim egzistencijalnim problemima.
Sledećeg petka ću gledati maturantski ples. Uživam da gledam mlade, još ne potpuno svesne šta ih čeka u životu, u ovim vremenima izazova što ih i inače čini lepim, puca ih proleće, radost življenja, prilike, ljubav…
U azilu svakog dana. Ne smetnuti sa uma da „ma koliko bio talentovan, bogat, inteligentan, onako kako se ponašaš prema životinjama će mi reći sve što treba da znam o tebi”.
Subota, 11. maj 2019. godine
Opet pospanost. Kažu da treba jesti sir, jer on ne da da se spava. To doručkujem, a onda odlazim u salad i pasta bar, pa u lokalni noviji hotel da vidim sobe kako bih znala da ih eventualno preporučim gostima koje očekujem iz inostranstva, uskoro. Odavno mislim da nam sve vrste usluga nisu na nivou, da bi ti zaposleni morali na razne obuke i kurseve kako ne bismo dobijali odgovore u stilu „nije ti ovo poslastičarnica”!
Sve u svemu – ne tako optimistična nedelja.
Autorka je menadžer umetničkih programa, veliki putnik (56 zemalja), borac za životinje
