Nedelja, 8. novembar 2020. godine – Družina veselog medveda
Skoro svake nedelje, moj drugar Veljko Petrović organizuje nekakav izlet u prirodu sa svojom veselom družinom, koje sam povremeno i ja član. Grupu čine ljudi koji srećom, nemaju državne poslove i ne zavise od radikalskih gospodara života i smrti, pa ne moraju da, kao većina ovog slomljenog i napaćenog naroda, svaka tri meseca strepe da li će im lokalni radikalski polupismeni privremeni gospodar života i smrti, produžiti privremeni ugovor za još tri meseca, ili je baš tog dana on ustao „na levu nogu” pa će ih eto tako, bez ikakvog razloga osuditi na najstrašniju kaznu – gubitak posla i time dovesti u pitanje egzistenciju njihove dece i porodice.
Koliko čujem – ovde u Pančevu, taj radikalski gospodar je upravo to – polupismeni vojnik koji na nivou Banata gospodari životima i sudbinama običnih ljudi, ne razmišljajući šta će u životu raditi posle grandioznog pada braće, koji će neminovno doći.
Na sličan način, ali sa ogromnom razlikom u pogledu na život i svet i moji drugari, Binko, Plava, Žeži, Kecoli ili patuljasti Iske – ne razmišljaju šta će raditi sutra, u ponedeljak, već veselo peku kromir i jagnjetinu ispod talandare i okreću ćevape i kobasice na roštilju – znajući da će se sutra vratiti svojim uobičajenim poslovima u stranim, moćnim kompanijama.
Ima dakle i u ovoj slomljenoj i devastiranoj Srbiji, poharanoj Krušicima i Jovanjicama i ljudi koji žive život na jedan drugačiji način. Poredeći njih i većinu običnog sveta – poželim da dođe dan kada će i ta „većina običnog sveta” da se oslobodi bande koja ju je uzjahala i da ih pošalje tamo gde i pripadaju – na smetlište istorije. A taj dan ubrzano dolazi i ja mu se radujem kao i većina slomljenih. Samo je važno da istrajemo jer „ničija do zore nije gorela”.
Pun nade, polazim ka novom danu.
Ponedeljak, 9. novembar 2020. godine – Kako razmišljam o…
Budim se rano. Šest je izjutra. Ustajem, kuvam prvu jutarnju kafu. Odlučujem da danas ne odem na posao. Moja malenkost, srećom po nju, ima tu privilegiju. Radiću danas online. Slučaj je hteo da se i ja nakon završenog fakulteta, zaposlim u multinacionalnoj kompaniji, provedem tamo nekih sedam i po godina i nakon jedne odem u drugu, isto tako veliku. I danas sam tu. Zahvaljujući tom slučaju i ja srećom ne zavisim od radikalskih gospodara života i smrti i nemam privremeni ugovor o radu koji bi mi neki polupismeni poslušnici spremni da žrtvuju sve sveto zarad miga jednog od braće – produžavali ili ne.
Siguran sam pak, da sedeći „za sendvič dnevno” u nekoj skrajnutoj prostoriji gradske zgrade u Pančevu ili Vršcu dodeljenoj „partiji i bratiji”, ovo svakako čita (sriče) neki „dežurni” koristeći internet koji između ostalog i ja plaćam, plaćajući porez – i da bih mu dan učinio plodnim, jer će imati da svom gaulajteru prijavi neki „subverzivni tekst” – pišem od srca ove redove iskazujući svoje gađenje „lošim đacima” koji su dočekali svojih pet minuta.
Dakle – ne mile mi se loši đaci, ulizice, udvorice, polupismeni, siledžije, vojnici partije, lokalni koordinatori, politički komesari, bezdušni kontroverzni biznismeni koji uništavaju Tesle i parkove i svi slični njima.
Čudim se u šta su se neki ljudi ne pretvorili, nego izrodili.
Utorak, 10. novembar 2020. godine – Marinika
Sva pravila novinarske profesije, nalagala bi da ovaj kratki tekst o njoj, ona prvo pročita i odobri pre objavljivanja. Ja joj ga eto, ne šaljem, jer nemam ni njen majl ni kontakt telefon, nadajući se da neće zameriti svom „školskom” što o njoj piše bez njenog znanja…
A želim da kažem da sam ponosan na ovu ženu, da sam ponosan na sve što radi, da sam ponosan na njenu hrabrost i nepokolebljivost i povrh svega, da sam ponosan što je iz našeg grada.
Otišla je iz njega neke ’86. ili ’87. i više je nikada nisam ni video ni čuo. Nismo išli u isti razred ni u „Zmajevoj”, ali smo se znali još iz Mikovićevog dvorišta.
Pojavila se pre koju godinu potpuno iznenada, bar za mene, postala simbol otpora i hrabrosti svom ovom talogu što je okupirao moju zemlju i moj grad – i ja imam silnu potrebu da kažem „Hvala Marinika”, za svaku konferenciju za štampu, za svaki iskopani koruptivni ugovor, za svako raskrinkavanje korupcije i pljačke ovog ojađenog naroda, za svaku rečenicu o „partiji i bratiji”, koja je eto i meni postala vredna sintagma koju koristim svaki dan.
Sve što radiš pored „njih” pratimo i „mi” – i žao mi je što ovako pišem o pripadnicima jednog istog, mog naroda…
Bože, koliko smo podeljeno društvo postali… sve zarad očuvanja vlasti uske interesne grupe. Mislim da ih nema više od 500…
Toliko….
Sreda, 11. novembar 2020. godine – „Zlatno doba”
Još jedno ubistvo u Beogradu… ne znam koje po redu u „zlatnom dobu” koje živimo. I to na dan kada je visokorangirani vojnik partije u obilasku policijske stanice u istom naselju, verovatno nekoliko stotina metara daleko od zločina, ubeđivao zbunjene policajce kako su oni brana svom zlu koje se dešava oko nas. Vojnik, koji je čast i dostojanstvo otadžbine ponosno branio čitavih deset dana vojnog roka, na koji je tako ponosan.
Kada sam ja služio vojsku, ona je trajala svih trista šezdeset i pet dana. Sada se evo, svela na čitavih deset, sa odlaskom kući posle pet i „vikend” u toplom porodičnom gnezdu, velikodušno kupljenom tetkinim novcem koji je krvavo stekla u nekoj dalekoj zemlji, na drugom kontinentu. „Pa šta”, rekao bi neko i već u sledećoj rečenici pored svih Lukasa, Sarapa, Marića, Ćirjakovića i Krstića – napao nekoga od „Šolakovih i Đilasovih novinara” i tako skrenuo temu i svetla reflektora na sasvim drugu stranu – ostavljajući, za sada, po strani sve tetke, tate, Krušike, Jovanjice, Savamale, kofere, Jutke, prisilne otkaze u školama zbog odbijanja da se bude „bot” „partije i bratije” i silna druga nepočinstva, pljačke i nepravde nanesene ovom jadnom i savijenom narodu. Tako se valjda sada živi u „zlatnom dobu”.
Očigledna je namera kreatora „zlatnog doba” – da se običnom čoveku utera strah u kosti i sveopšta nesigurnost. Samo ako ćutiš, možda budeš i pošteđen svih propratnih pojava koje ono sobom nosi.
I zato se vraćam na jedan od najboljih citata koji sam ikada čuo: „Ako vam je dobro, onda ništa.”
Četvrtak, 12. nvoembar 2020. godine – The Danger of Indifference
First they came for the socialists, and I did not speak out – because I was not a socialist. Then they came for the trade unionists, and I did not speak out – because I was not a trade unionist. Then they came for the Jews, and I did not speak out – because I was not a Jew. Then they came for me – and there was no one left to speak for me. MARTIN NIEMÖLLER
Još jedno ubistvo… na žalost dragi čitaoče, ovo nije tekst od juče, već od danas, četvrtak je. Da, i dalje živimo u zlatnom dobu i svedoci smo svih njegovih blagodeti. Ovo je jedna od njih. Ovaj put – ubistvo se desilo usred bela dana, par desetina metara od jednog poznatog beogradskog tržnog centra. Ali čekaj, ja sam tu bio u sredu… Da, bio sam. Strašno! Ako je ovo svakodnevica koju je donelo „zlatno doba” – neka, hvala, ne želim je. Što dalje sa njom od mene.
Ali šta se ja pitam? Šta ja tu mogu? To nije nešto što se mene tiče!
E pa varaš se, grdno se varaš, samozvani „pišče” ove kratke forme. Mnogo se pitam, mnogo mogu i tiče me se. I to me se veoma tiče. Ako danas zatvorim oči, sutra će se to desiti meni ili nekom mome poznaniku i prijatelju. Ako ne dignem glas, ako ne učinim nešto – mirim se sa time. To je upravo ono što i žele stvaraoci „zlatnog doba”… strah i nezainteresovanost „običnog čoveka”.
Odbijam! Ja ću se boriti kao i Aleksandar Obradović, kao i Marija Lukić, Marinika, kao i Žiks, kao i Žaklina Tatalović, kao i Danica Popović, kao i Jelisaveta Vasilić, kao i onaj čovek koga su izbacili iz „Gradske čistoće” jer je javno rekao kako se skupljaju sigurni glasovi, kao i stotine hiljada drugih koji ne pristaju na nepravdu, na ukidanje slobode i demokratije, građanskih prava i ljudskog dostojanstva…
Petak, 13. novembar 2020. godine – Tesla u mome srcu
Ljude sa Tesle upoznao sam jednom, površno, na kratkom skupu u kući poznanika iz detinjstva.
Jednome od njih sam iz drugog puta upamtio ime i memorisao broj telefona. Ostalima sam imena zaboravio. Meni na dušu neka ide taj nenamerni znak nepoštovanja. Ni oni se – pre nego što su saznali da nasilno žele da im otkinu deo naselja u kome su rođeni, u kome odrasli i u kome danas žive – nisu poznavali međusobno.
Odmah su mi se dopali. Sjajni su. Puni želje i entuzijazma, hrabrosti i volje da se odupru novokomponovanoj pošasti što poput jednog zamenika sa preke strane Tamiša i Dunava – bezdušno želi da poseče njihove platane, otkine njihov komad neba i zakloni njihov vidik, što želi da ih liši detinjih livada na kojima su se igrali – a sve zarad čistog profita i zarade, koja se smeši – samo zato što je taj neko – deo „partije i bratije”, što misli da sve može i da mu niko ne može stati na put.
E pa može! Iako nikada nisam živeo na Tesli, već u drugom kraju grada, iako sam na Teslu dolazio samo u posetu prijateljima – obećavam da ću se zajedno sa ovim divnim ljudima boriti za svaki komad moje Tesle, Tesle koja mi je bila samo jedno od naselja, obična, ničim drugačija od dela grada u kome sam živeo, Tesle koja je bila tu otkada znam za sebe i ništa više.
Sada, Tesla je nešto sasvim drugo… ista kakva je i bila, zaprljana nekim novokomponovanim zgradama koje su podigli neki novokomponovani sledbenici novokomponovane ideologije – Tesla je postala simbol. Simbol borbe za slobodu, simbol nepristajanja na bahatćenje i sirovu silu, simbol malog čoveka koji ne želi da se miri sa sveopštim mrakom u kome živimo, simbol slobode. Tesla je novi vetar koji sve jače duva, Tesla su neki novi, mladi ljudi koji vole svoj grad…
Tesla smo svi mi koji ne pristajemo….
I zato i ti čitaoče sa Mise, Strelišta, Koteža, Sodare – budi Tesla… jer ćeš boreći se za nju danas – spasiti i svoju Sodaru, Kotež ili Strelu sutra.
Subota, 14. novembar 2020. godine – Fudbal
Davno je bilo to kada sam odlazio na utakmice. Kao tinejdžera, fudbal me je interesovao i čak sam znao i da ga igram. Solidno sam znao da ga igram. Poslednja utakmica na kojoj sam bio odigrana je davne ’92. Otada – nikada više nisam otišao na utakmicu. Ne interesuje me više fudbal, jer njega zapravo i nema. Još tada sam video ko na utakmice dolazi, ko na njima navija i ko njima upravlja i odlučio da to nije za mene.
Juče sam sreo drugara koji je i dalje „zagrižen” za fudbal, koji sa istim žarom kao i pre trideset godina priča o pobedi Zvezde ili reprezentacije, mada vidim da i on shvata u šta se fudbal u ovoj zemlji pretvorio. Kad malo bolje razmislim – ko ga vodi – nije ni čudo. Ta plemenita igra od ovakvih koji su mu na čelu – nije ništa bolje ni mogla da očekuje.
Na jednoj od vajber grupa u kojoj sam član – juče se pojavio sledeći tekst:
Pita učiteljica: „Perice, a šta je tvoj tata?”
Perica odgovara: „Moj tata je muška striptizeta u LGBT klubu, i igra go pred drugim muškarcima. Ponekad, kad mu dobro plate, uzme sobu u jeftinom motelu, pa spava s njima.” Učiteljica u šoku izvede Pericu iz učionice i upita ga: „Perice, nije valjda to istina?”
Perica odgovara: „Nije. Moj tata igra fudbal za reprezentaciju Srbije, ali me je bilo sramota da priznam pred svom decom.”
…. i tako o fudbalu u subotu…
Autor je čovek koji se posle 12 godina života u Beogradu ponovo vratio u Pančevo, svoj rodni grad, grad koji voli. On je čovek kome na srcu leže sloboda. pravda, demokratija i vrednosti građanskog društva, za koje kaže da su nam na žalost otete u poslednjih osam godina i za koje će se boriti dokle god bude imao snage. Otac dve najbolje ćerke i muž jedne najbolje žene na svetu, ljubitelj životinja i putovanja…
