Nedelja, 7. maj 2017. godine
Ne volim da letim avionom, iako je ovog puta pored mene Nina. Njen prvi let. Uvek se setim tih devedesetih i mog prvog leta u teretnom avionu „kikaš“. Poslednjim, u stilu nagurane stoke, stigli smo na Batajnicu, istumbani, ali živi. Bila sam upravo njenih godina.
Prvomajske, produžene praznike proveli smo u Crnoj Gori. Nije bilo pečenja, alkoholisanja i prežderavanja, tradicionalnih prvomajskih veština. Bilo je malo drugačije, zdravije, u zemlji prividno boljeg standarda. Dok smo odmarali na vodopadima Cijevne, Nina se, između ostalih, igrala sa Petrom i Arditom, nepoznatom decom. Smejali su se, prskali, gurali i na kraju jedva rastali. A mi roditelji, prvo smo se gledali, pa osmehivali dečijim nestašlucima, a potom i raspričali, od lepog vremena do aktuelnih tema. Isto sranje samo pakovanje pod drugačijom zastavom, reklo bi se.
Let je bio miran. Nina kaže dosadan, samo gleda lepe stjuardese i čeka kolač. Svideo joj se. Na aerodromu su bile dve novinarske ekipe. Sigurno neka super poznata starleta stiže. Kažem Nini da požuri jer će uskoro stvoriti gužva oko šampanjca i trubača. Mada samo dve ekipe su tu. Pogrešila sam. U pitanju su bili mladi matematičari koji su na Balkanskom prvenstvu osvojili pet medalja. Aha, pa sad mi je jasno zašto je tako malo novinara tu. Zastajemo da ih sačekamo, da bar bude masa veća. Vredni su i više od aplauza. A i prilika je odlična da pokažem Nini zašto je učenje i škola jedna super kul stvar.
Ponedeljak, 8. maj 2017. godine
Ah taj ponedeljak, kombi, Beograd, gužva. Popodnevni povratak sa posla prespavam, ali u jutarnjem odlasku pažljivo slušam šta se dešava. Ekipa je standardna, prevozimo se godinama zajedno. Struktura različita. Tema dana je upis deteta u školu. Dilema je mnogo, od toga u koju će školu naslednik/naslednica do samog izbora učiteljice koji kao ne može, a ustvari može. Imamo li pravo da biramo učiteljicu? U stvari, da li bi uopšte trebalo da se bavimo time. Iako je plan i program isti za sve, nažalost, kvalitet rada i posvećenost poslu koji obavljaju dovoljno su jak razlog da pravo na izbor i te kako imamo. Ali sistem moramo menjati, svi mi zajedno. Posebno obrazovni. Umesto dosadašnjeg iskustva sedi i slušaj profesora, moramo podsticati kvalitetne rasprave, debate, ali i razvijati darovitost i osobenost svakog od njih. Mi kao roditelji, moramo se baviti našom decom, raditi sa njima, vaspitavati ih, boriti se za njihovo znanje i nastojati da postanu dobri ljudi. Obrazovni sistem je degradiran nemaštinom, birokratijom, politikom, ali nažalost i roditeljima, nama samima.
Utorak, 9. maj 2017. godine
Slušam radio u kombiju. Pričaju o Danskoj. Oduševim se čak i na sam pomen imena. Od moje sedme godine sam zaljubljena u tu zemlju, a da ni sama nisam znala zašto. Marko je trenutno tamo, pa dnevno provodim više sati gledajući njegove prenose i fotke koje mi šalje. Zna on šta me interesuje, hygge, taj njihov savršeni balans modernog i tradicionalnog, života sa prirodom i u prirodi. U Kopenhagenu je veći broj bicikala nego automobila. Marko se javlja iz škole za bicikliranje, ejjj, deca su u obavezi da je završe pre aktivne vožnje gradom. Smeje se, kaže znaš ono što nas je deda učio da izbacimo ruku kada skrećemo, ovde to svi rade. Danska deca znaju sve da rade, koriste noževe od četvrte godine, roditelji im ne kupuju igračke, u vrtiću ih ima minimalno. Uče da se igraju jedni sa drugima, da pomažu jedni drugima i da uče jedni od drugih. Uglavnom napolju, bez obzira kakvo je vreme. Samo pomislim šta bi se desilo kada bi takav predlog stigao među naše roditelje. Uzimam bajs i odlazim sa Ninom u vožnju. Da se bar malo osetim Dankinjom.
Sreda, 10. maj 2017. godine
Čitam novine, papirno izdanje. Izbori u Francuskoj su završeni ali se tenzija oko prve dame zemlje i dalje ne stišava. Posebno u Srbiji, gde većina ljudi i danas ne zna ko je Emanuel Makron, jer šta to nas briga, ali svakako znaju ko mu je lepša polovina. Nekako dajemo sebi za pravo da imamo mišljenje, stav, da kritikujemo, ali nikako da snosimo posledice za ono što mi učinimo ili, bolje rečeno, ne učinimo jer ako, ne daj Bože, pitate nekoga ko nije izašao na izbore, zašto to nije uradio, dobićete odgovor da to baš i nije vaša stvar. Ali gospođa Brižit jeste, itekako. Svako hoće da menja svet, ali niko neće da menja sebe.
Kukanje, to je naša olimpijska osobina.Uzimam Gradac i pročišćavam se.
Četvrtak, 11. maj 2017. godine
Opet nisam platila račun za grejanje na vreme. Molim moje roditelje da kao i svakog meseca, učine to za mene jer naši računi mogu da se plate samo u „Grejanju“, čije se radno vreme, gle čuda, poklapa sa mojim. To mi nekako ostavlja samo dve opcije – ili da kasnim na posao ili da uzmem godišnji tog dana. Kažu to je moj problem. Ne, moj problem je što nemam vremena da ih posetim i podsetim na sjajnu krilaticu „u službi građana”.
Petak, 12. maj 2017. godine
Kada mi se nagomilaju obaveze koje ne mogu da završim preko radne nedelje, uzimam slobodan dan. Tako je i danas. Oduševljava me činjenica da moja doktorica ima slobodan termin, izgleda da napredujemo. U stilu brže, jače, bolje tu se moje oduševljenje i završilo, jer da bi otišla na sve preglede koji su preporučeni kao preventivni, sistematski, potreban mi je letnji godišnji odmor. Zovem privatni dom zdravlja i zakazujem preglede. Jebi ga, opet po džepu – nemam toliko slobodnih dana, ali kad sve sračunaš jevtinije je otići u privatni DZ.
Zvoni telefon, nepoznat broj. Poljoprivredni projekat za oživljenje našeg malog imanja koji smo poslali je prošao, ali zahteva četiri vikenda angažovanja na obuci. Pa, gde baš sada. Nažalost, ne mogu prihvatiti.
Odoh u pozorište. Vreme je za mene.
Subota, 13. maj 2017. godine
Jupi, subota! Vodimo decu na bivak, prvo spavanje u šatorima za većinu, njih 22. Njihovi roditelji aktivno učestvuju u našem radu, ne boje se da li će deca pokisnuti, šta ako ih napadnu strašne zveri iz Ponjavice ili im budu mokre noge. Sami će spremati hranu, DA, pokisnuće, biće im mokre noge i verovatno će biti gladni jer sami kuvaju paprikaš, peku kobasice, lože vatru, igraju se u blatu i blatom, i biće im sjajno, kao i svaki put, jer će imati priliku da budu deca, nestašna, radoznala, kreativna.
U međuvremenu još jedan poziv, posao zove. Sastanak u Atini. Učiteljica pušta Ninu, Bojan stiže, spremamo se za turu južnih mora. Idemo autom, to volimo svi ili kao što reče Borivoje Šurdilović: „U Grčku da odem, da vas ne vidim više, da se otkačim od svega… paradajz ko lubenica, lubenica ko kuća, a kuća bela na suncu, sunce toplo, vruć vetar, ljudi blagi i svi igraju… tri stola, dve flaše i obavezno muzika”, za nas Hari Belafonte i Nana Muskuri.
Autorku je, zalutalu u ovom vremenu, vetar doneo na pančevačke ulice. Time počašćena. Udata za jednog vagabunda. Majka jedne male Nine. Lako je meni.
