Održivost rituala u rusvaju svakodnevice

Nedelja, 27. mart 2022. godine

Nedelja je naš dan. Moj i tatin. I mislim se, koga briga za to? Zašto bi ikome stalo da čita o intimnim, dnevničkim beleškama potpunog neznanca? To je pitanje na koje pokušavam da pronađem odgovor dok beležim ovih nekoliko rečenica. Ali ako ono što je lično zaodenemo velom opšteg, ili mu makar damo privid opštosti? E, to već ima nekog smisla. To već dobija neku vrednost u pogledu čitalačkog interesovanja. Ono što je moje možda može postati naše, zajedničko, pod uslovom da se dođe do čina prepoznavanja u toj opštosti. A kud ćeš opštije stvari od gubitka.

Smrt je kad nekog dugo nisi video. I to je to (Ana Vučković, Yugoslav). I to je surovo, ali istinito. Međutim, smrt je i kad čuvaš njegove poruke u telefonu, pokušavajući na taj način da nadomestiš fizičko odsustvo, da uveriš samoga sebe da nije sve nestalo, da je nešto, ipak, tu, a nije.

Smrt je i kad u tišini i mirnoći groblja koje te, gle čuda, čini spokojnim, vodiš neizgovorene razgovore koji, mada bez glasa, ipak pružaju utehu i nadu da će sutra biti bolje. Ova moja nedeljna preispitivanja katkad vode i u potpunu suprotnost, ali ovoga puta sunce, koje te podseća da si i ti ipak nečije sunce, ne dozvoljava odlazak u drugu, mračnu krajnost.

Vraćaš se kući i razmišljaš (u drugom licu, naravno, da pobegneš od sebe i postigneš traženu univerzalnost izraza) da je nedelja, na kraju krajeva, i dan za lale (danas zamenjene zumbulima, jer proleće). Za „svečaniˮ ručak koji danas nisam spremila (mama je spas). Za rituale kojima sam daješ posebnu dozu svečanosti i ozbiljnosti. Ali i za one koji su daleko od svečanih i željenih, kao što je sređivanje kuće na primer (nije svečan, ali jeste poseban trenutak u kojem žena razotkriva iluziju opšte predstave o nedelji kao danu za odmaranje i razbibrigu). Tada puštaš muziku (Čola je odličan izbor) da ovu mrsku aktivnost koliko-toliko učiniš prihvatljivom, i krpu u ruke, pa ribaj. I razmišljaš o aktuelnoj pijačnoj deterdžent-mafiji i mogućim posledicama korišćenja proizvoda sa lažnim etiketama, i misliš se, o kakav danak neiskustvu…

I posle kažu nedelja blag dan…

Ponedeljak, 28. mart 2022. godine

Mrzimo li ga svi? Ili u njemu vidimo priliku za nov početak (dijete, treniranja, učenja)? Lično se ne bih usudila da se deklarativno priklonim grupi koja voli ovaj dan (i tako izneverim svoja nekadašnja uverenja), budući da mi nije bio omiljeni dok sam odlazila na posao. Međutim, od kada je ponedeljak postao dan (i dalje radni) u kojem sama organizujem svoje (radno) vreme, ne doživljavam ga više nužno lošim i haotičnim, mada mi je haos s vremena na vreme neophodan da bih se bolje organizovala. Ključ je, dakle, sloboda izbora i rad na onome što voliš i što te čini srećnim. Za mene je to ranojutarnji odlazak u čitaonicu Gradske biblioteke i čitanje, čitanje, čitanje. Putopisa, Andrića i Crnjanskog, literature za tezu. A ako je lep dan, kao što je danas, onda je ponedeljak i za De-vitamin i odlazak na kafu. Za uživanje u sladoledu na kugli (koji je poskupeo, kao i sve uostalom, ali makar nisu smanjili porciju). Za razgovore sa prijateljima (aluzija na Sali Runi je sasvim slučajna). Uživanje u sitnim zadovoljstvima. Dakle, ritualnost kao takva i sveprisutna.

Ovom ponedeljku, međutim, naročitu svečanost dali su rođendan moje najbolje drugarice i želja da joj, na neki način, ovaj dan učinim posebnim. Pokušala sam dobrim raspoloženjem, medenjacima i cvećem (uspešno, nadam se). Međutim, i ona je mene posebno obradovala – teletinom ispod sača koja je i više nego dovoljna da zadovolji sva čula. Početak nedelje obećava.

Utorak, 29. mart 2022. godine

Jedan od onih dana kada ne možeš da ustaneš iz kreveta. Da li je vraćanje sata učinilo svoje – ne znam. Znam samo da sam ostala u krevetu maltene do podne. Kada tako počne dan, bolje i da nije. Ako uz to dodam i glavobolju (moja nije tako poetična kao u Isidore Sekulić, pa je ne bih detaljno opisivala), sve je vrlo jasno i neobećavajuće. Ipak, dan i nije prošao tako loše. Glavobolju je rešila jaka kafa, radnu atmosferu čitaonice zamenila je trpezarija zatrpana knjigama, a na moje (iznenađujuće) dobro raspoloženje ne znam šta je uticalo – Andrić, sunce, ili moja podsvesna prkosna želja da se osećam lepo u danu koji nije obećavao…

Sreda, 30. mart 2022. godine

Opet kasno ustajanje (bojim se da mi ne pređe u naviku, a taman sam se privikla na ranojutarnje buđenje i haotični ritam koji mi je, verovali ili ne, nedostajao). Iako je ovo trebalo da bude dan ispunjen obavezama na fakultetu, odložila sam ih. Zapravo, sve sam odložila. Jedan od onih dana kada ne znaš šta ćeš sam sa sobom i ubediš sebe da nešto nije u redu i da ne ide onako kako si zamislio. To je verovatno problem nas, do krajnjih razmera organizovanih ljudi, koji su navikli da sve ide prema planu i programu, da svaki dan u nedelji mora imati svoju svrhu, pa ako je ne dosegnemo, onda se razočaramo. U sebe, naravno.

Usred si srede, nit tamo, nit vamo. Niti da počneš nešto, niti da završiš započeto. A ne možeš baš ni da se prepustiš dangubljenju jer – tek je sreda. Napola si. Blizu je vikend, ali i nije. Obaveze se neće same od sebe ispuniti. Zato smogni još malo te snage koju čuvaš u rezervi i trgni se. Izađi iz zone komfora. Probudi se.

Četvrtak, 31. mart 2022. godine

Vraćanje u radni ritam (dobro je, kontinuitet je tu). Jutro provedeno u mojoj drugoj kući – čitaonici (ovog puta, fakultetskoj). Četvrtak se od početka ove školske godine ustalio kao dan za obaveze na fakultetu koje podrazumevaju i predavanja A. J. u Univerzitetskoj biblioteci. Ko ih je makar jednom u životu slušao sigurno zna da su profesorova izlaganja uvek jedan dramski komad, nadahnut i nadahnjujući, ponekad do te mere složen da, nakon što se završi, nisi siguran da li si razumeo bilo šta od onoga što si čuo. Ipak, izađeš podstaknut da sam nešto stvaraš, da pišeš ma što, da čitaš i razmišljaš. Danas o bezbrižnosti, o kojoj je bilo reči na predavanju povodom pesme „Sumatraˮ, prethodni put o brodolomstvu, o burama (u nama i oko nas). Sve to sa onom iskrom koja se sada rasplamsala, a koja nastavlja da tinja do sledećeg susreta.

Postavljaš sebi pitanja je li moguće biti bezbrižan u ovom haosu od sveta u kojem živimo i ratujemo u XXI veku. Je li moguće pronaći mesto, ili makar trenutak bezbrižnosti, nakon svih tih nedaća koje smo preživeli i koje i dalje proživljavamo. Hoćemo li, zaista, ako sve brige sveta nestanu, najzad biti laki i nežni?

Petak, 1. april 2022. godine

Iako ne mogu reći da je ovaj dan bio loš, isto tako nije bio ni naročito poseban. Uobičajen. To ga najbolje opisuje.

Od svih bezveznih aktivnosti, koje naše živote čine dosadnim, pa tako i moj danas, izdvajam peglanje. Ne praktikujem ga često. Jednom mesečno. Eventualno dvaput. Kod nas se u kući retko peglalo. Dakle, nasleđen ritual. I hvala mami na tome. Em ti bude vrućina, em košulja uvek ostane malo izgužvana, em bole leđa. Ne pomaže ni serija koju gledaš dok peglaš (novopečeni ovisnik o Netfliksu). Možda bi delotvorne bile one čokoladice (sa metamfetaminima) koje su domaćicama u Hitlerovoj Nemačkoj reklamirane kao savršen proizvod za obavljanje kućnih poslova sa lakoćom, pa im je čak bilo zabavno da ostaju kod kuće i čiste. Budući da nisam od onih koji vole da u svoj život uvode (ekstremne) novine, ne preostaje mi ništa drugo do da nastavim da jednom mesečno jadikujem nad svojom tužnom sudbinom (peglačice) i utehu tražim u flaši somerzbija. Od manga, razume se.

Subota, 2. april 2022. godine

Rituali subotom kao uvod za nedeljnu ritualnost. Od meni posebno dragocenih izdvajam: pilates, Politikin „Kulturni dodatak” (koji se uglavnom čita nedeljom) i vreme provedeno sa porodicom. Danas sam bila u ulozi najbolje tetke na svetu. Premda je moje lice pretrpelo razne maske za negu kože, jer – obećanje je obećanje, još kad ga da tetka, to se računa duplo – to mi nije nimalo smetalo kada sam videla koliko nam je obema zabavno. Onaj stereotip da deca svojom iskrenošću i čilošću podstiču velike na kreativnost i bude ono najbolje u njima – sasvim je istinit zapravo. Mia mi je danas podarila jednu posebnu energiju, koju mislim da samo deca mogu da pruže, i iz koje znam da će proisteći nešto dobro.

Autorka je student književnosti na doktorskim studijama, obožava svoje rođendane i nastoji da (p)ostane bezbrižna, laka i nežna