Nedelja, 7. februar 2021. godine
Koliko volim nedelju, ovaj blagdan. Nakon ručka, po starom običaju, bacam se u horizontalu, telefon u ruke i lagani skrol po društvenim mrežama. Pređem sa FB na TW i naletim na komentar o drugosrbijancima. Da ne elaboriram previše, svima je jasno ko su drugosrbijanci i ko im je nadenuo to nakaradno ime. Čitajući setih se jednog trenutka iz moje prošlosti, trenutak, koji će mi ostati zabeležen u memoriji do kraja života. Na današnji dan pre 28 godina tata je došao po mene u kasarnu, da me vodi kući. Majka me sačekala na kućnom pragu, sva u suzama, bleda, onemoćala, kao prut osušena, nema šta da vidiš od nje, takvu promenu kod čoveka za nepuna dva meseca možeš videti samo kod teško oblelih ljudi od kancera u poslednjem stadijumu.
– Sine moj, hvala dragom bogu, ne pušta te majka nazad.
Plačem ja, plače brat, plače otac, svi plačemo.
– Nemoj mama da plačeš, tu sam, živ i zdrav. Hajde nedelja je. Željan sam lalinskog ručka, supe, rinflajša, pohovanih šnicli, kolača.
Samo nepunih 10 dana pre susreta sa mojom voljenim, 27. januara, na Svetog Savu, jedva sam živu glavu izvukao na tom prokletom ratištu. Kažu ljudi, nemoj mnogo pričati, pola stvari ti nisu upisane u vojnoj knjižici. Pa nisu, ali jesu u mojoj glavi. Dobra stvar je to, što glava može da govori na sav glas, dok je na ramenima. Na stranu to, što sam zajedno sa mojim ratnim drugovima branio svoj narod i sve njene građane, kao i moj otac. Od tri muške glave u ovoj kući, dve su prošle ratove i svu tragediju ljudi sa ovih prostora, za razliku od te uglađene gospode, salonskih patriota, njihove dece i naivnih ljudi. Ej ćale moj, šta dočekasmo, da nas nazivaju drugosrbijancima samo zato što drugačije mislimo i osećamo. Da paradoks bude veći, govore mi oni, koji ni vojsku služili nisu. Što neko reče, to je zato što je sve čestito stradalo na Solunskom frontu, a mi smo potomci izdajnika. Ja za sebe znam da nisam, moj pradeda je bio Solunac i ja sam njgov ponosni potomak. Nije junak onaj koji viče i u grudi se busa sve sa tetovažama careva, knezova, junaka ili nacionalnih obeležija, već onaj koji je svojim delima to pokazao i dokazao, ma kako god izgledao, on je za vas ljudska gromada, patriota i prava Srbenda. Zato mi jako teško pada kada neko napiše drugosrbijanac, osetim se prozvanim, jer moja percepcija nekog budućeg uređenog društva je sasvim drugačija od Srbije do Tokija. Odo na cigaru, džigerica mi proradila.
Ponedeljak, 8. februar 2021. godine
Otvaram oči, napolju tmurno, sitna kiša rominja. Jedan od onih dana kada ne poželite da ustanete iz kreveta. London. Ne! Bilo bi dobro da je London. Ustajem mrzovoljan, odlazim u toalet. Umivanje, pranje zuba, kafiola i dve pljuge pod obavezno. Zatim prelistavanje štampe i početak stresa. Štampani mediji bruje o Velji Nevolji i njihovim zverstvima koje su počinili gotovo pred našim očima. Puklo bratstvo. Šta da se radi. U 21. veku, mediji se bave kartelom, gde mi živimo, jebem ti dušu. Krećem na posao. Idem da zaradim za dve kutije pljuga, hleb, 300g pasulja i još par stvarčica za kuću, ostalo ide na račune. Stičem utisak, kada bi poslao mail na Andrićev venac i napisao koliko zaradim na dnevnom nivou, verovatno bi u povratnici pisalo, idi pitaj Đilasa gde ti je ostatak. Hodam ulicom i setih se reči ovih na vlasti: „Srbija je ekonomski tigar”. Da stvar bude gora, puno ljudi veruje u to. Šta ti je moć medija. Dolazim na posao, naravno tema Velja, idem u toalet i tamo se priča o Velji, upalim TV, opet Velja. Velja Srbija, drugari moji, sve otišli u tri p… m… Ne mogu više, keve mi, totalno ludilo. Ponavljam u sebi: Srbija je ekonomski tigar, Srbija je ekonomski tigar, ne vredi, loša mantra, ne radi me. Kažem prijateljima, daj bre da menjamo temu. U prostoriji tajac, auu zar je dotle došlo. Stižem kući, moja draga napravila kiflice, ma tako je bre ljubavi moja. Prođe mi dan u Velji Nevolji, kao da je pored mene sedeo. Zagrizem ono kiflicu i shvatim da me danas radi gastronomija. Smažem brzinski šest komada, zatim kafa sa mojom dragom uz standardno pitanje, ima li šta novo. Rekoh ima ljubavi moja. Ona veli šta. Setih se mog jučerašnjeg statusa na FB, koji glasi: „Hameri, audiji, žandarmerija, reketiranje, štekovi, dileri, burazeri, sinovi, šuraci, poligoni, avioni, kamioni, helikopteri…
Stanje redovno!
Dobro došli u moj grad, dobro došli u Pančevo!”
Oboje u smeh, ležemo jedan do drugog, daljinac u ruke i šaltanje dok ne zaspimo. Toliko za danas.
Utorak, 9. februar 2021. godine
Kakav dan za pamćenje.
Nakon jutrošnjeg rituala, odlazim do prostorija naše stranke. Predhodnog dana, potpredsednica Stranke slobode i pravde, Marinika Tepić, najavila je kzn u našem gradu. Stigao sam u prostorije oko 12 časova. Družina se lagano okuplja, pojedinci iz naše organizacije nas upozoravaju da neće lagano proći kzn, dobili smo informaciju da su još sinoć pojedini članovi bili ispred sedišta SNS-a, pola sata nakon gostovanja Marinike Tepić na televiziji Nova S. Kakva organizacija, kao vojska. Jbg, mora tako, lova je u pitanju. Krećemo, idemo da podržimo našu Pančevku, sugrađanku, saborca, velikog borca za istinu, jednu ljudsku gromadu, punu energije. Razboritu i čestitu osobu, prevashodno majku, suprugu, prijatelja.
Elem, stižemo na odredište, kad tamo, drama. Pedesetak pristalica SNS-a sa transparentima. Stigli ljudi iz Novog Sada, Bele Crkve, Vršca i okolnih sela. Urlaju, skiče, sikću. Pitaju nas za penzije, ej oni nas pitaju za penzije! Pitam jednog od „plaćenika” što nemate transparent na kome piše: Jovanjica ili Krušik, može i Promist, Helikopter, Doljevac, Novi Sad na vodi, Ne damo Makiš, Ne damo reke – Rakita, Za čist vazduh – Smederevo itd. Nema odgovor, očekivano. Guraju se, glume napad na njih, kao padaju na zemlju, ali nekako su na nogama. Pali bi oni, al’ trt, pala je i kiša, pa neće u kaljugu. Moram priznati da bi im Inzagi pozavideo na glumi, ili naš Šestić, stariji ljudi znaju o kom fudbaleru pričam. Ma čista perverzija, dragi moji sugrađani, pornhub na delu. Tu su novinari ekipa televizija N1 i Nova S. Ljudi zbunjeni, nisu ovo očekivali, to su nam i rekli izveštači Nove S, nakon skupa, kada su došli u naše prostorije.
Nekako uspevamo da startujemo kzn. Tog momenta pravi delirijum međ pristalicama SNS-a. Kao da su progutali speed ili ekser. Ekstaza na vrhuncu. U tom trenutku na scenu stupa Perhan, odnosno Tomo Lovrenković, koji je uzgred budi rečeno iz Novog Sada, osuđivani kriminalac, koji je u prošlosti pretio smrću Mariniki Tepić, otvara kutiju, vadi kokošku i gađa Mariniku. Jebani Perhane, to ti je prvi i poslednji put da si došao u naš grad. Gde mi živimo lebtejebo. Pa ovo nema ni u Africi. Dobro nisu napravili voodu lutku sa likom Marinike ili Đilasa. Sledeći put, idem do Kladova po jednu baku koja se bavi vlaškom magijom, nju ću dovesti na kzn, a pred početak upozoriću pristalice SNS-a ko je ta žena. Poznavajući mentalni sklop tih ljudi, pobeći će glavom bez obzira. Mi smo danas stvarno bili pred domom za vešanje, sve sa novosadskim Perhanom. Kakav dan, horor.
Sreda, 10. februar 2021. godine
Probudio sam se kasno, nisam mogao da spavam čitavu noć, tri puta sam usatajao iz kreveta i palio pljuge u pola noći, pritom legao sam u 3 ujutro. Slegla se prašina od utorka, još uvek sam pod utiskom. Građani ove naše prelepe varoši ne zaslužuju ovakvo poniženje. Da nam grad vode frizeri i ljudi sa kupljenim diplomama. Da nam direktore dovode iz drugih gradova, prevashodno iz Beograda. Kao da u ovom decenijskom industrijskom gradu nema stručih osoba. Teško mi pada sve ovo. Krećem na posao, ćerka me zamolila da je odvezem do drugarice, pripremaju se za pismeni iz matiša i srpskog. Stižem na posao, shvatam da se prašina ipak nije slegla i dalje se priča o Perhanu, kokoški, hapšenjima. Otvara se tema o Vučiću, instant mi se slošilo, nema dan da prođe, a da se svevišnji ne pomene. Zatim korona, zavere, fudbal… Jbg. To je srpska svakodnevnica. Stižem kući uz standardno pitanje moje supruge, šta ima novo? Ima, nema više benzina, daj jednu krvavu, pa da se provozamo do pumpe.
Četvrtak, 11. februar 2021. godine
Probudila me mučnina. Kakav grozan osećaj. Zovem suprugu, kukam kao i svaki muškarac ili bar većina njih kada se razbole. Pitam šta da radim. Kaže, uzmi klometol i loperamid. Progutam to uz redovnu terapiju. Ćerka u školi, sin još uvek spava, učio čitavu noć, sprema neki ispit, valjda Mehaniku. Doručak, užas živi. Tost i čaj. Kako je to zajebano kad imaš 95kg, a za doručak imaš jedno veliko ništa. Sam sam kriv, lepo mi je rekla sinoć moja draga, sir je pokvaren. Nikad se neću popraviti, naučen sam da se hrana ne baca. Dobro, baca se kada je pokvarena, pomislio sam, aj’ par zalogaja, pa neću umreti.
Baš sam tupson.
Prespavao sam čitav dan, u međuvremenu stigao mi izveštaj sa poslednjeg sastanka Izvršnog odbora, kao i dnevni red za naredni koji će biti održan u petak.
Pročitao sam, ali danas nemam snage da se pripremim za sutra.
Težak dan, jako. Uneo mi na trenutak bar malo radosti moj drug Branislav Grubački, poznatiji kao Guta „Zeleno zvono”, a danas predvodnik građanskog pokreta Novi Optimizam. Pozvao nas kao aktiviste suprugu i mene na skup koji organizuje u utorak 16 februara u SinhroHub-u Pančevu, na prikazivanje dokumentarnog filma „Poslednjih novooptimističnih 1000 dana za Novi mandat Optimizma”. Baš sam srećan.
Odo, baš mi je loše, danas hibernacija.
Petak, 12. februar 2021. godine
Od jutros se mnogo bolje osećam.
Kuvam kafu i bacam se na posao, danas je sastanak Izvršnog odbora. Kada dođe ovakav dan, čitav fokus je preusmeren na politiku. Loše je to, što se još uvek ne osećam dobro, a dobro, što sam ceo dan kod kuće.
Dok se pripremam za sastanak, stiže ćerkica iz škole.
– Šta ima novo?
– Petica iz matiša i četvorka iz srpskog.
– Ulepša mi dan dušo moja!
Sastanak je bio više nego produktivan.
Centralna tema bila je „Dom za vešanje” odnosno Marinikin kzn ispred sedišta mafijaške organizacije SNS.
Dogovorili smo se da…
Malo da vam zagolica maštu gospodo botovi i vi botovi koji pratite šta radimo. To što smo se dogovorili ostaje među nama, mi nismo intersna grupa, mi smo jedna velika porodica. Sve tajne i planovi ostaju u krugu porodice, porodica je svetinja.
Subota, 13. februar 2021. godine
Jedva dočekah vikend. Jedino što mi smeta je ova hladnoća.
Jutarnja kafa sa mojom voljenom.
Upitath suprugu, kakav je plan za danas?
– Ja brišem prozore i usisavam, ručak u dva, idi očisti kotao, donesi zimnicu iz podruma i skokni do prodavnice.
– Pitam, a da ne spremaš ništa danas, neka bude lovački ručak, ko šta ulovi u frižideru? Uveče, krompir u rernu sa slaninicom i kiseo kupus uz rakijicu.
– Može.
–Top.
U međuvremenu pozvao nas naš kolega i saborac da prošetamo do vatrogasne stanice i pružimo podršku lokalnom pokretu Pančevo nije rupa koji predvodi naš sugrađanin Miša Sekulić. Naravno da smo otišli, porodično, jer sve ono što oni rade, da li sami ili sa drugim pokretima i organizacijama, to čine zbog svih nas. Performans je bio odličan, odneli smo im malo amonijum-nitrata i zamolili ih da u buduće to skladište van grada. Što se nas tiče, mogu i na Mars, ali ovde, gotovo u centru grada, tačnije bukvalno preko puta moje kuće, neće moći više. Vratili smo se nakon sat vremena, ostao je posao nezavršen za ovaj dan. Supruga pravac kuća, ja u kotlarnicu.
Čistim onaj kotao i mislim se:
Ova nedelja je, kao i ona prošla i pretprošla i ona od pre par meseci i par godina, kao svaka u ovoj napaćenoj zemlji, bila turbolentna. Moram mozak da odmorim, pući će mi glava. Para nikad manje, problema nikad više. Narod, narod ćuti, dok Kum kaiš zateže. Pa olabavi malo bog te jebo. Od Velje do prave nevolje nema još puno.
Autor je lokal patriota, vatreni i pravi navijač Partizana, pisac u pokušaju
