Nedelja, 7. jun 2020. godine
U 4h ujutro shvatam da je u krošnji drveta u dvorištu trajno naseljena ptica pevačica. Od one vrste neumornih i iritantnih. Laganom inspekcijom kuće shvatam da je moj sin, drugi dar od Boga, noćas zaboravio da dođe kući. Da je moguće projektovati slike iz glave jedne majke u par sekundi kada shvati da je krevet prazan u 4h ujutro! Stivene Kinže – amateru! Puštam poruku JESI LI ŽIV? Smenila su se sva četiri godišnja doba dok je odgovorio SPAVAM KOD DRUGA. Drugovi i drugarice, zasedanje AVNOJ-a zakazano za danas. Idemo… Kafa jer od spavanja nema ništa. Brstim svetska dešavanja na društvenim mrežama. Moj prvi dar od Boga, ćerka, živi sa porodicom u obećanoj zemlji, Gad bles Amerika, u kojoj su trenutno nemiri, pa sam i ja u nemiru i pomno pratim situaciju. Mazohizam, level pro. Zvoni alarm, veliki Manitu ustaje za posao. Ništa i ne pita kad me vidi, sve mu je jasno. U hrišćanskom miru se oblači i odlazi. Vraćam se na svetsku političku scenu. Kada je sve to počelo u Americi, pitam prvi Božiji dar kakva je situacija kod njih. Odgovara mi: „Koja situacija?” Ne znam kako sam uspela da odgajim dete, toliko imuno na sva dešavanja oko nje. Kapiram da pored dve bebe i nema kada da se bavi drugim stvarima, ali kamoooon! Negde izmeđuTrampa i ANTIFE shvatam da juče nisam kupila junetinu za rinflajš i to me dodatno uznemirava. Nedelja je dan za rinflajš. Vojvođansko kulturno nasleđe. Čarobno jutro, nema šta. Hare krišna, hare, haree… pozdrav suncu.
Moja drugarica, komšinica, saborac i moj najbolji drug Liki počinje priču sa „Zamisli, onaj moj (misli na sina) jutros u 4 i 20 došao kući!” E, tvoj je bar došao, mog još nema. Sedimo sa naočarima za sunce ala Sofija Loren, pijemo produženi sa mlekom u kafiću preko puta i ličimo na filmske dive koje samo što su puštene sa odvikavanja od teških droga iz nekog sanatorijuma. Slažemo se da u životima naših punoletnih sinova nešto mora da se menja. To nam je plan usvojen na zajedničkoj sednici. Ta pijančenja, žurke, provodi… to ide do jedne mere. Alkohol je jako loš po organizam. Kad smo kod toga, moram da spremim led za večerašnji Mohito. A on je kažnjen do krajaživota.
Definitivno moram spavam. Dan mrmota.
Ponedeljak, 8. jun 2020. godine
Kada se uhvatiš u koštac sa državnim institucijama, kao ja jutros sa PIO fondom, realne su šanse da izgubišvreme, a ništa ne uradiš. Moram priznati, na onoliku gužvu ispred Fonda, dođoh do zaključka da su službenici daleko ljubazniji nego što sam očekivala. Puj,puj da ih ne ureknemo. Naravno, ništa nisam završila jer kao u vicu, fali još jedan papir. Vraćam se kući zgužvana, kao da me neko sažvakao i ispljunuo. Veliki Manitu i dar od Boga 2 odlaze da zarade novac, ljubimo se kao na filmu, ja ih kao svaka očajna domaćica ispraćam, mašem sa kapije, sunce sija. Gotov kadar. Idemo… ručak, veš (Bože oprosti što perem na praznik), usisavanje, brisanje i ostale trivijalnosti. Najavljuje mi se drug Jole na kafu. Ima 30 godina kako se znamo i družimo i danas sam ga prvi put videla kako piški firnajz dok priča o bebi koja tek treba da im se rodi. Jole ima 50 godina. Jole se nedavno oženio. Jole je šmeker. Jole nikad ne piški firnajz. Bebe su čudo. Uporno pokušavam da dođem do informacije kako bezbolno stići u Ameriku usled pandemije i poluratnog stanja. Šture informacije, niko ništa još uvek ne zna… ali kartu možete kupiti, a da li ćete odleteti veliko je pitanje. Naravno, novac ne vraćamo. Veliki Manitu je spreman da poleti i uskoči u pomoć svojoj princezi oko dece, ali avioni još uvek ne. O Korono!
Posle ručka je obavezan bjuti slip. Ne znam kako pomaže, na meni se ništa ne vidi. Užasna grmljavina me budi posle pola sata. Brinem da, ne daj Bože, grad ne počne da pada, ulupaće mi auto. A tek smo ga kupili. I baš je lep. Ne razumem ja tu vezu između muškaraca i auta. Taj poseban odnos koji oni razviju sa mašinom koja te od tačke A preveze do tacke B, meni je neobjašnjiva. To glanca, to pere, to briše, to meri ulje, posebne neke mazalice, krpe, patosnice, felne, gume moraju da sijaju, molim lepo… Ženski mozak nema taj odeljak. Razgovor između dve žene ide ovako: „Kakav ste auto kupili?” „Crveni”. „Uuuu, super!” End of stori. Sve je rečeno. Ipak, brinem.
Svi planovi za veče padaju u vodu, jer ova kiša nema nameru da stane. Liki zove da idemo na kafu u kafić preko puta. Saglasne smo da je ipak bolje da ostanemo kod kuće.
Utorak, 9. jun 2020. godine
U 8:32h zvoni mobilni kao crkva u Notr Damu, sunce ti poljubim, ne znam gde sam, nikoje je doba. Patronažna služba zove. Čekaj sestro slatka, hoćeš da završim na hitnoj od naglog buđenja! Mi kardiobolesnici NAROČITO moramo da pazimo na nagla ustajanja. To nam nikako ne prija. Shvatam da sam jutros kada je Veliki Manitu došao iz noćne smene i legao da spava, izvršila desant na njega. Čovek je pustio gas, a ja opustila ruku. „Zašto me biješ?” Nama ni pauci ne uspevaju da prežive u spavaćoj sobi Bog te vid’o.
U šlafroku i papučama odlazim kod svekrve. Baba je u osmoj deceniji života, prilično bolesna. Dobijam instrukcije od doktorke, fina neka žena, oblačim se (sve mi boje lepo stoje), sedam u auto i krećem. Ispred Očne bolnice, naravno red. Nema mesta za parkiranje, normalno! Nabijem se na neku kapiju, pa nek ide život. Ljudi gunđaju, sestra posmatra sve nas na ulici i ko zna šta misli. Proguram se do vrata, otvaram ih a ona se kao Usein Bolt zaleće i urla na mene. Dođoh u miru Božjem, treba mi laboratorija. Mumla ispod one maske, ništa je ne razumem, komunikacija nula, ostvaruje nepotreban fizički kontakt sa mojim ramenom u pokušaju da me izgura sa vrata, ali ja stojim postojano kao klisurina. Snajka, nemoj da mi gnječiš živac, kafu nisam popila, cigaru nisam fujnula, naslagala sam boje kao Junajted kalrs of Beneton, zube nisam oprala, nepravilno sam parkirala, TREBA MI LABORATORIJA ODMAH I SAD!!! „U dvorištu je pozadi”. Hvala lepo, vidite da nema potrebe za histerijom. Žena me zblanuto gleda. Predajem sve u roku od odmah. Vraćam se, ispred kola stoji namunjen bradonja. „Jel’ ovo vaš auto?” Jok, ukrala sam ga jutros sa parkinga u napadu ludila i upalila na žice. „Bravo gospođo, blokirali ste kapiju!!!” Sine, autograme delim popodne, sad žurim. I Bradonja me gleda zblanuto, bez reči, ne znam šta im je danas što me svi tako gledaju. Od kako je počela ova situacija sa Covidom sve se izvrnulo. I ovako nam je zdravstvo na niskim granama, a ovo je unelo još veći haos. Pravda za pacijente! Kafaaaa!
Ostatak dana prolazi standardno. Kiša ne može da nas zaobiđe. Vesti ne gledam, nemam stomak za to, nemam pojma šta se dešava oko nas.
Sreda, 10. jun 2020. godine
Ovaj dan ćemo pamtiti po nenormalnoj kiši kakvu nismo videli par godina. Praćena gradom i jakim vetrom. Ja ne znam šta je u glavama poljoprivrednika kojima je ubijena letina i voće, ali ja sam poludela zbog dve saksije cveća koje su upropaštene. Protivgradnih raketa nema, iako kažu da su ih ispaljivali. Dobro sam iskisla dok sam na ulici pokušavala da očistim rešetke od kanalizacije, da nas ne poplavi voda. Smeće, lišće, grane sve se nakupi na otvorima i voda samo nadire u dvorište. Grad je stvarno na rubu propasti. Sve se raspada. Ulice, fasade, trotoari, asfalt… Kante za đubre prelivaju na svakom koraku, kad upeče sunce biće zanimljivo. Onda odeš, recimo, u Istanbul u kojem živi oko 12 miliona ljudi. Nigde smeće nećeš videti. Puno cveća, ljudi, turista, a čist i uredan grad. Mi ovu našu palanku ne možemo da dovedemo u red. Svake godine je sve ružniji i prljaviji. Još nas svako malo snađe neka vremenska nepogoda. Umro nam je grad, totalno. A mi to gledamo i potpuno smo apatični. Navikne se čovek i na dobro i na loše, pa sve prihvata. I ljudi postaju pomalo zli, gube kompas, podeljeni, duboko podeljeni po mnogim pitanjima. Niko se ne smeje, jedva prevale pozrav preko namrštenih lica, svako gleda sebe. Nismo srećni. Jako nismo srećni.
Malo popravlja raspoloženje šetnja pored reke, sa psima. Lipa je u cvatu i miriše do svemira. Sednemo često u parkić između silosa i stare pivare. Ako odeš dovoljno daleko od gasne podstanice, da te smrad gasa ne ošamuti i dovoljno daleko od svake prepune kante sa đubretom, uspeš da udahneš te opojne mirise precvele lipe. Jun je najlepši mesec u godini u Pančevu. Ne znam hoće li biti karnevala ove godine.
Četvrtak, 11. jun 2020. godine
Ništa posebno se ne dešava, osim što kiša svako malo padne da nas podseti da se ne opuštamo previše. Veliki Manitu je jako nervozan. Danas saznali da ne može u USA preko zemalja Šengena. Sklanjamo mu se sa puta. Srbi nemaju nikakvih zabrana za razliku od građana EU, slobodno dođite ako imate kako! A nemate! Do New York-a letovi rasprodati za ceo mesec. Kud ide toliki narod! Sa Liki brstim domaću političku scenu. Čudo jedno šta smo sebi dopustili. Čime smo decu zadužili. A trudili smo se. Ali i dalje ne odustajemo. Obe imamo zavidan fond psovki i ružnih reči za svaku bitangu. Nekako nam to ide. Uspela sam sestru, putem vibera normalno, da preobratim. Živela je dugo u zabludi. Probudila se. Čak je rekla IZVINI. Velika pobeda. Nikako ne sme biti slepa kod očiju. Svaka podela je loša. Ali mi nekako volimo da se delimo kroz istoriju. Na četnike i partizane, na Zvezdaše i Partizanovce, na ove i one. Jedinstveni smo NIKADA. Lako je vladati podeljenim narodom. Zavadi pa vladaj. Užas!
Petak, 12. jun 2020. godine
Vesti iz nesvesti od jutros glase ovako… Zatvara se za saobraćaj ulica između zgrade Opštine i Stare pošte, od apoteke kod Sunčanog sata do crkve sa dva tornja. U taj deo grada više neće biti moguće ući vozilima. Izmešta se autobuska linija, kao i kompletan saobraćaj na ulicu koja vodi pored stare pivare ka Domu vojske. Umesto asfalta i parkinga, biće mnogo više zelenih površina, klupa za sedenje, posadiće se još stotinak stabala raznih vrsta. Izgradiće se još jedno igralište za najmlađe, kao i mini tereni za košarku i fudbal za malo stariju decu. Takođe, biće napravljen ograđen prostor u kojem će sugrađani moći da puštaju svoje pse. Na obodima pešačke zone planirana je biciklistička staza, kao i trim staza za rekreativce. Vozila za dostavu moći će da isporučuju robu trgovinama u periodu od 6h do 10h ujutro. Prostor pešačke zone biće ograđen stubićima koji će se po potrebi dizati i spuštati, kako bi ambulatna, policijska i vatrogasna vozila mogla prići objektima. Dom vojske koji trenutno ne služi ničemu i ruži ovaj deo grada, biće srušen i na njegovo mesto biće podignuta javna garaža na nekoliko spratova. Deo ljudstva će biti povučen iz Komunalne policije i prebačen na mesto čuvara parka i pešačke zone. Javni toalet u sklopu pešačke zone biće moderno opremljen, sa posebnim odeljkom za majke i bebe, po uzoru na sve svetske objekte tog tipa. U daljem saopštenju se navodi da će ubuduće biti zabranjeno emitovanje glasne muzike iz ugostiteljskih objekata, naročito u stambenim delovima grada van samog centra u kasnim večernjim satima. Dobrobit građana je na prvom mestu lokalnoj upravi. I onda prošetate do parka i vidite svo ludilo koje bolesni umovi mogu da smisle. Crni petak, još jedan u nizu za ovaj grad. Pančevci dragi… dobro vam jutro, dobar dan i laku noć!
Subota, 13. jun 2020. godine
Danas je dan za protest. Još jedan u nizu. Ko šta radi, mi protestujemo. I tako 30 godina. Ozbiljan staž. Sada sa nama protestvuju i naša deca. Oni zbog koji smo ranijih godina protestvovali. Za koju godinu će nam se i unuci pridružiti. Šta ti je život u Srbiji. Između protesta, pokušavamo da živimo. Bar da nešto promenimo, pa da nam nije zalud bilo. Imamo pozamašnu kolekciju pištaljki, vuvuzela, ulupanih šerpi. To se čuva, ne baca se jer nikad ne znaš kada će opet da zatreba. Ne nedostaje nam entuzijazma, nada zadnja umire i nikada se ne predajemo. Jer predaja nije opcija. Samo da im ne ostavimo u amanet sve ovo.
Autorka je očajna domaćica
