Nedelja, 19. septembar 2021. godine
Sezona venčanja. Danas sam išla na svadbu prvi put posle dugo vremena. Kupila sam haljinu specijalno za tu priliku. Obuzelo me je neko uzbuđenje, iako nismo toliko bliski sa mladencima. U poslednjem trenutku odustajem od neudobnih štikli i uzimam sandale, podsećajući sebe na bol koji bi usledio. Kasnije se ispostavilo da je bila ispravna odluka.
Došli smo oko 16 časova. Prostor je veliki, sa terasom, zastakljenim delom i zatvorenim delom sale. Pogled na reku bi bio prelep da nije između ogromno gradilište koje je „pojelo” dunavsku obalu. Otpuštam negativne misli. Nakon nekoliko minuta, u salu ulaze mladenci i odlaze do svojih mesta. Usledilo je „u dobru i u zlu” i „da, uzimam”, kao i slikanje. Zaboravila sam na sve protokole i običaje. Kreće živa muzika i svi ustaju da igraju i pevaju. Dok trepneš, već je 22 časa i služe tortu. Posle slatkih zalogaja, odlazimo kući – uhvatio me je neki neobjašnjiv umor.
Ponedeljak, 20. septembar 2021. godine
Uvertira: završila sam master studije na Arhitektonskom fakuletu prošle jeseni i upisala specijalističke studije za energetsku efikasnost. Uz studije sam se i zaposlila.
Nova radna nedelja može da počne! Obaveze su na spisku.
Što se tiče posla, na spisku su neke porodične kuće, a što se tiče studija, ekonomska analiza stambenog objekta u kontekstu energetske efikasnosti.
Raznovrsno. Spremam sebi tursku i sedam za kompjuter da radim.
Nakon nekoliko sati, prelazim sa porodične kuće i Auto Cad-a na ekonomsku analizu za seminarski rad. Oko 17 časova već kreće da pada koncentracija i shvatam da je vreme za pauzu. Puštam sebi nasumičnu epizodu House-a da se odvratim od cene energenata, stope aktuelizacije i predmera i predračuna. Gde je jedna epizoda, tu su i dve, ali savest peče, pa se vraćam da završim barem još jedno poglavlje u radu. Treća kafa i prelazak sa višesatnog soundtrack-a iz Interstellar-a na soundtrack iz serije The Crown. Samo instrumentali za koncentraciju.
Biciklom do grada i nazad. Nastavljam da čitam svoju letnju literaturu – „Istorija starog sveta: Prva carstva”. Ide mi sporije nego što sam planirala, jer hvatam beleške i tražim stare karte. Možda je bilo bolje da sam krenula sa nekom „limunadom”.
Uveče, porodično nastavljamo maraton Marvel-ovih filmova. Traje još od mora, jer se uvek neki član uspava, pa se međusobno čekamo. Do Nove godine ćemo uspeti da završimo maraton, ipak su u pitanju dvadeset i dva filma (možda i više do tada).
Utorak, 21. septembar 2021. godine
Veći deo dana prolazi isto kao i prethodni – posao, pa kasnije rad za studije. Utorak mi je nekako nedefisan dan – prošao je pakleni ponedeljak, sreda je dan nekako na pola nedelje, pa znaš dokle si stigao, a utorak… za njega nekako nemam nikakav osećaj. Tu si, gde si.
Kasnije sam iskoristila odsustvo ukućana i napravila rusvaj u potrazi za starim albumima i slikama (šteta je sanirana, niko ništa nije primetio). Izdvajam neke koje planiram da uramim. Uvek otkrijem nove slike iz detinjstva. Slučajnost ili ne, nalazim se sa drugom iz osnovne škole nakon dužeg vremena to veče. I dalje je dilema da li se znamo od naše pete ili šeste godine, u svakom slučaju, mnogo godina, samo što su priče o crtaćima i igračkama (nikad zaboravljena original The Lord of the Rings kolekcija) zamenile priče o biznis idejama i egzotičnim putovanjima. Posle nekih razgovora se osećaš zaista inspirativno. I poželiš da kupiš kartu u jednom pravcu za Mozambik.
Sreda, 22. septembar 2021. godine
Odluka je da se danas završi i preda ispitni rad. Turska kafa, Hans Zimmer i ja krećemo da pišemo.
…
Dok kucam tekst, tastatura odlučuje da ne sarađuje sa mnom – kasni, ne prikazuje željena slova, ili prikazuje neželjena (mmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmm). Brojim do tri u sebi, iako je ovo već n-ti put da me sopstvena tastatura izbacuje iz takta. Završićemo i ovaj seminarski rad.
U 18:44 sastavljam uobičajeni mejl „Poštovana profesorka..”, kačim fajl i šaljem ispitni rad. Sa velikim zadovoljstvom precrtavam predmet sa spiska. U naletu želje za radom, krećem i sa sledećim seminarskim. Ovaj put su tema zeleni materijali i njihove karakteristike. Koristim inspiraciju i idem dalje.
Veče provodim gledajući film sa dečkom. Najpre se bira film sat vremena. Pada kompromis, gledamo nešto što nije ni horor ni romantična drama. Usput, planiramo sutrašnji izlet.
Četvrtak, 23. septembar 2021. godine
Listam vesti, danas je prvi dan jeseni, činjenica koja me zapravo veseli. Nakon esktremnih letnjih temperatura, pokvarenih klima uređaja i zapušenosti grada, najzad dolazi talas hladnog vremena. A ja inače volim leto.
Posle završenih obaveza, sedamo u kola i krećemo za Beograd, tačnije, na Avalu. Četiri sata popodne, naša prestonica ključa, kao da su svi njeni građani u tom trenutku izašli i seli u svoja vozila. Nema veze, i da čekam sat vremena, neće mi promeniti raspoloženje, baš sam zapela za tu Avalu. Zapravo sam želela da pobegnem u prirodu.
Nakon (samo) sat i po vremena, nekoliko pogrešnih skretanja i cupkanja u mestu, stigli smo na odredište. Iako je, prema prognozi, oblačan dan, uporni sunčevi zraci su ga pretvorili u sjajan dan za izlet. Sa Avalskog tornja pruža se beskonačan pogled. Najpre uočavam Konjarnik, Beograd na vodi, Ušće i West 65, kako izniču iz urbane gradske zone. Vidim Dunav, idem rekom, nailazim na Pančevo. Nažalost, ne uočavam jasno ni jedan naš gradski reper ali zato Rafinerija isijava pored. Iza Pančeva se prostire specifičan pejzaž. Znaš da je Panonska nizija u pitanju, ali se ipak zapanjiš koliko neka površina može zaista da bude ravna. Taj utisak dodatno pojačava granica između nizije i brdovite Šumadije – reka Dunav. U pozadini se vide i planine – sa leve strane Fruška gora, a iza Pančeva – Vršačke planine. Gledajući na desno, prepoznajem termoelektranu Kostolac i pretpostavljam da je veći grad na reci Smederevo. Nestvarne su i boje ovog pejzaža – guste šume brdovitog dela imaju nijanse tamno zelene, dok je ravnica zlatne, pšenične boje prošarana zelenim trakama. Nažalost, slike mobilnim telefonom nisu dovoljno dobre kako bi predočile ovaj utisak. Zaboravila sam svoj fotoaparat. Razlog više da posetim Avalu još jednom.
Šetamo se do spomenika Neznanom junaku. Do njega se stiže kaskadnim stepeništem. Već zalazi sunce, pa su nekako utisak i atmosfera koju spomenik formira produbljeni polumrakom i usmerenim svetlosnim zracima. Spomenik je delo jugoslovenskog vajara Ivana Meštrovića, izgrađen na ostacima nekadašnjeg srednjovekovnog utvrđenog grada Žrnova. Mnogo misterije se vezuje za ovo mesto i ovaj spomenik. Literatura za čitanje.
Petak, 24. septembar 2021. godine
Najveseliji dan. Kraj radne nedelje. Završavam i drugi seminarski rad, iz nekog razloga, brže nego prvi. Precrtavam sa spiska obaveza, osećajući olakšanje i ponos.
Putujemo do Skorenovca, preko Bavaništa i Kovina. U povratku vidim Avalu sa svojim tornjem. Ponovo se vidi jasna granica između brdovitog i ravnog pejzaža. Uhvatim sebe da se iznova oduševljavam. Nadolaze mi ideje o mogućim putovanjima u blizini. Dogovaramo se da izdvojimo vikend za obilazak tvrđave Ram i Golubac, Viminacijuma i Lepenskog vira.
Uveče se nalazim sa prijateljima. Proslavljamo rođenje jedne preslatke devojčice i konstatujemo kako polako prelazimo iz perioda bezbrižnih studentskih dana u neke ozbiljnije godine, iako se ja tako ne osećam.
Subota, 25. septembar 2021. godine
Od kada nemam obaveze subotom ujutru, koristim dan za „pročišćenje” u svakom smislu – fizički, emotivno i psihički. Pravim plan i strategije za sledeću nedelju. A samu nedelju ostavljam za potpuno odvajanje od obaveza i samih misli o „moranju nečega”. Nedelja je nekako tužna, znaš da je ponedeljak strašno blizu, dok ti subota ipak daje taj osećaj zavaravanja da odmor traje duže nego što misliš. Ako nemaš obaveze subotom, naravno. Pišem poslednje rečenice dnevnika.
Kraj septembra je tu i već krećem da razmišljam o periodu koji sledi: slave, kiša i hladnoća, haos pred kraj godine, zima, proslava Nove godine, sneg (nadam se), tatin rođendan… i još po koje putovanje.
Autorka je svestrani arhitekta i zaljubljenik u putovanja
