Nedelja, 11. mart 2018. godine
Sviđa mi se što pisanje ovog dnevnika počinje u nedelju. Nema gužve, duže se spava, krčka se banatski nedeljni ručak čiji me miris budi, pomešan sa mirisom kafe. Sećam se vremena kada se Nena nervirao što ne ručamo nedeljom u podne, kao sav pristojan svet, ali se ne sećam tačno kada je odustao od nerviranja. Dok ispijam jutarnjo-podnevnu kafu prepričavamo prethodnu nedelju i smejemo se. Obožavam da se smejem. Posebno sa njim… I sa još nekoliko prijateljica, koleginica i saborkinja sa kojima se borim za prava žena. Mada uglavnom nije smešno.
Razmišljam o prošlih desetak dana, o tome šta sam radila, šta se sve dogodilo, da li sam nešto zaboravila. Prebrzo se živi, previše je informacija, previše je svega. I naravno da nešto zaboravim. A neke stvari ni ne treba da se zapamte jer nisu zaslužile da budu zapamćene. Kao što je prošlonedeljno iskustvo u Ženevi, u uređenoj Švajcarskoj. U toku noći je pao sneg. I njih je iznenadio, kao što su u Srbiji često iznenađeni kada u sred zime padne sneg. Ali moji stereotipi su mi glasno govorili da ništa neće biti problem jer sam u Ženevi. Onoj uređenoj. Gradski prevoz nije radio skoro do posle podne. Hodanje po snegu po gradu koji ne poznajem dobro. Mokre noge. I mene iznenadio sneg. Predvečernje čekanje prevoza koje je potrajalo preterano dugo. Ponovo mokre noge. Preskup restoran sa prosečnom uslugom i još prosečnijom hranom. Pakovanje kofera uz nadu da će prevoz raditi ujutro i da ću stići na vreme na aerodrom. Let kasni, kao i većina drugih letova. U jednom momentu je otkazan. I svi drugi letovi su otkazani. Ponovo pada sneg. A onda najduže čekanje u redu u mom životu. Osam sati… Hiljade ljudi koji žele negde da otputuju ili samo da stignu kući. Trpeljivo svi stoje u redu. Za osam sati samo jedan mali incident. Neko je pokušao da prođe preko reda. Obezbeđenje je intervenisalo. Kraj incidenta. A u redu stoje dve trudnice, mnogo starijih ljudi, majka sa detetom od nekoliko meseci koje doji u redu, porodice sa decom… Niko nikoga ne propušta. Žena iz Mladenovca koju sam upoznala u četvrtom satu stajanja i guranja sa nepoznatim ljudima, prepričava mi kako je prethodnog dana njen let isto bio otkazan, kako je stajala preko sedam sati u redu i kako je propustila jednu trudnicu što je izazvalo negodovanje i dovelo obezbeđenje koje je pokušalo da joj objasni da ona sada mora da se vrati na početak reda. Kaže mi da se pravila da nije razumela šta joj pokazuju i da je na kraju ona njima rukom pokazala da nisu normalni. Ali se nije vratila na kraj reda. Eto… crtica iz Ženeve. One uređene.
Ponedeljak, 12. mart 2018. godine
Zanimljivo je da sam ponedeljkom ujutro pospanija nego drugih dana. Nedelja se otegne, nešto se uvek zanimljivo dešava, a i kada se ne dešava ima uvek nečega na TV-u ili u nekoj od mnogih knjiga koje se nalaze pored kreveta ili na njemu, čekajući da budu pročitane. A onda kukanje od ranog jutra, teško ću pregrmeti ovaj ponedeljak.
Danas dugo vozim po ravnici, stiglo je proleće pa mi sunce popravlja raspoloženje. Ali ulazak u Beograd me trajno oneraspoložava. Zbog gužve… grad je prerastao sam sebe. Infrastruktura to ne uspeva da isprati. Zbog nervoze… Zbog sirena bez kojih vožnja automobila kao da više nije moguća. Pokušavam da stignem na seminar na vreme. Bio bi problem da zakasnim jer ja sam danas jedna od predavačica. Koleginica i ja pričamo o diskriminaciji sa mladim Romkinjama i Romima. Mi njima pričamo o nečemu što oni žive… Dele sa nama razna iskustva. Neka su strašna, ali pokušavamo da budemo umerene u komentarima tokom seminara, a na pauzi komentarišemo u neverici. Ti si Romkinja? Nikada ne bih rekla… Uopšte ne izgledaš tako. A osoba koja joj je ovo izgovorila misli da je dala kompliment. Doduše, kaže da se veoma zbunila na pitanje Zašto? Kako to Romkinje izgledaju? Tema je brzo promenjena, a osećaj nelagodnosti ostaje dugo. Napolju je 20 stepeni. Ah ta zima!
Utorak, 13. mart 2018. godine
Noćas sam do kasno pisala odgovore na pitanja jedne novinarke. Tema je bila seksualno uznemiravanje žena i pravdanje nasilnika i nasilja. U uvodu njenog mejla pisalo je: Prošlu nedelju obeležili su napadi na žene. Od Džonija Rackovića koji simulirao seks na devojci, preko neprimerne izjave ministra za rad i socijalna pitanja pa do voditelja Predraga Sarape koji je komentarisao izgled devojke na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Nakon toga mi je postavila neka pitanja… Ali pitanja nisu potrebna kada je ovakav uvod. Samo o ovome može da se piše i komentariše danima. Problem je u tome što je ovo milioniti deo onoga što se ženama desilo prošle nedelje u Srbiji. A za ovo smo saznali jer je u pitanju jedna poznata javna ličnost iz sveta umetnosti, zatim jedan ministar i na kraju jedan voditelj. Kojim god redom. I sve se desilo u javnom prostoru. Prijateljica bi me pitala zašto se ponovo čudim, ali čudim se i čudim. Znam da ne bi trebalo da merim niti da gradiram. Seksizam je seksizam. Ali moj utisak nedelje na ovu temu je ministar Đorđević – za neupućene to je osoba koja se bori da preuzme sva pitanja rodne ravnopravnosti i koja mesecima koči usvajanje novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti – koji je uvredio sve žene seksističkom čestitkom povodom Međunarodnog dana žena. I nije podneo ostavku. I nije smenjen. Verovatno će biti unapređen, kao bivši ministar Gašić, jer se izgleda seksizam i mizoginija visoko cene u ovoj državi. I dalje se čudim…
Dan se završio divno, sa Majom, Biljom i Sonjom u Dvorištu, red pretresanja događaja od prethodne nedelje, red planova za ovu godinu, pa nekoliko redova smeha… Preumorna sam, ali uspevam da zaspim sa osmehom na licu. Prijateljice su čudo. Tome se ne čudim.
Sreda, 14. mart 2018. godine
Jednoj prijateljici je rođendan. Novoj prijateljici. U ovim godinama retko se desi novo prijateljstvo. Zadovoljna sam poklonom koji obično ne uspemo da kupimo na vreme. I zadovoljna sam što ćemo uveče na sedeljku, znam da ćemo se smejati do suza. Gledam jutarnji program i čitam vest o lažnim turistima iz Teherana. Prethodnih godina smo skoro svakodnevno slušali o lažnim azilantima. Pitam se kako ljudi mogu da budu lažni… Ko odlučuje o tome da li je neko lažan?
Ponovo Beograd, sirene i pokušaji parkiranja kola – provincijski – što bliže mestu sastanka. Ne ide lako, ali tri kruga kasnije uspevam. Nakon sastanka sa nekim pametnim ženama i brzih dogovora kreće jurnjava po bankama. Mrzim banke. U jednu sam morala da odem sa tatom i nervira me što ovo moram da napišem, ali čini mi se da ga je bilo sramota zbog mog ponašanja. Mene nije bilo sramota. One koji pišu bankarske procedure koje su suprotne zakonima treba da bude sramota. Najpre zbog sopstvenog neznanja, a potom i zbog onih koji treba da ih primenjuju. Bila sam u pravu, ali mislim da to nije bitno ni tati, ni službenici. Posle smo išli kod mame na fenomenalan (moj omiljeni) ručak. Peške na deseti sprat jer iz nepoznatih razloga nije bilo stuje. Divna, divna majkica koja uvek brine o tome šta ja najviše volim. Kako je divno imati divne roditelje. I divnu porodicu. I brata kojeg sada mogu da čujem kad god hoću. Živeo net i moderna sredstva komunikacije.
Četvrtak, 15. mart 2018. godine
Radovala sam se današnjem danu jer sam kod kuće. Ceo dan. To se toliko retko dešava da ponekad imam utisak da sam potpuno izgubila kontrolu nad svojim vremenom. Volela bih da imam više lenjih kućnih dana. Izgleda da je ponovo vreme za neke rezolucije, slične novogodišnjim, samo da ih se ovaj put pridržavam. Nena je vrlo društven. U stvari, da budem iskrena, društven je toliko da Bilja kaže da i drvo sa njim progovori kada zastane pored drveta. To se odražava na naš kućni život tako što često imam utisak da živimo na autobuskoj stanici. Dolaze i prolaze neki ljudi. Neke poznajem, a nekima se javim i trudim se da se isključim. Komšinica dolazi da pozajmi žicu za ribanje sudova (!?) Imamo jednu novu, srećom. Dok razmišljam o ideji pozajmljivanja svega i svačega od komšiluka, sećam se da moj brat, neke davne godine u Americi, u gradu koji je imao preko dva miliona stanovnika, nije poznavao nikoga koga bi mogao da zamoli za jednu malu (malecku) uslugu, pa je morao da se rastane sa mnom i mamom dva dana ranije i ode da to sam uradi. Malo mi se menja perspektiva kada se toga setim…
Petak, 16. mart 2018. godine
Opet sam ustala mnogo ranije nego što sam želela. Još jedan dan kada držim seminar, samo je danas tema nasilje nad višestruko marginalizovanim ženama. Raduje me što idem u grad u kome živi moja omiljena tetka. Čekaće me posle seminara sa omiljenim kolačima iz mog detinjstva. To mi daje dodatnu snagu da izdržim današnji dan.
Zvoni fiksni. U našoj kući se odavno niko ne javlja na fiksni. Tako je i ovaj put. Kasnije se ispostavilo da je to bila komšinica koja nije smela da uđe zbog pasa. Sada imamo dva jer nas je najstariji među njima letos napustio i još se nismo oporavili. Nismo bili pripremljeni, iako znam da za takve gubitke nikada ne možemo da se pripremimo. Uz kaficu mi prepričava srećne vesti, raduje se što će joj dve ćerke raditi u fabrici, pozvane su na probni rad i ponuđeni su im neki privremeni ugovori. Ona ih savetuje, mnogo saveta odjednom, ali glavna poruka je da im je to životna šansa i da najverovatnije neće imati drugu. Prvo me sve ovo rastužuje. Takva sreća što će joj ćerke raditi za još jednu u nizu izrabljivačkih firmi, što će dobijati minimalac, što im neće plaćati prekovremene sate, što će gledati da ih se reše ako budu želele da rađaju decu… Polako bes zamenjuje tugu. Dva osećanja se smenjuju i prepliću. Na kraju dana sam ponovo srećna. Kod kuće, na sigurnom mestu i u zagrljaju.
Subota, 17. mart 2018. godine
Kafica sa Nenom, koji ne pije više kafu. Tu je i komšija koji je došao na jednu jutarnju domaću. Više je od komšije, prijatelj je kuće, hrani pse i mačku kad nismo tu, a često nas zimi sačeka topla kuća kada dolazimo kasno. E, Ameriko… Čuješ li ovo? A onda me zove Mirka. Ne čujem je često, ne vidim je često, ali ima važno mesto u mom životu. Pretresamo dnevnopolitičko ludilo, ali se na kraju ipak smejemo. I komentarišemo dobrotu nekih ljudi. Danas je dan za pisanje raznih izveštaja. To znači da ću se ranije odjaviti i predati ovaj dnevnik. Pomislila sam kako ne bi bilo loše voditi dnevnik, cele nedelje se osećam kao da sam ponovo u pubertetu. Dragi dnevniče… do skorog pisanja!
Autorka je feministkinja, aktivistkinja, pravnica, svetska putnica i često hejterka (što bi reklo jedno veliko dete). I neće se smiriti dok sve žene ne budu bile ravnopravne i slobodne…
