Nedelja, 17. april 2022. godine
Moj prvi dnevnički dan. Priznajem, nikada nisam pisala dnevnik. Ni kada su sve moje drugarice to radile.
Kad mi je Nenad predložio da pišem svoj dnevnik za portal, prvo sam bila polaskana, to valjda znači da sam neko ko ima šta da kaže, a zatim me je uhvatila panika. Kako da pišem dnevnik! Ja koja ceo život pišem i živim od pisanja, doduše nekih korporativnih priča, sada treba da stavim sedam dana svog života u nekoliko hiljada karaktera. Pa dobro, pomislila sam. Valjda ću znati.
Probudila sam se već oko osam sati. Za mene je to prerano neradnim danom.
Čim sam otvorila oči, hvatam se za papir sa planom obroka za taj dan. Motivisanija nego ikada. Juče sam išla na prvu kontrolu kod nutricioniste. Skoro četiri kilograma i dva procenta masti manje za deset dana. Odličan rezultat, kaže ona. Ali, avaj! Istog tog dana je sestra od tetke slavila pedeseti rođendan. U kafani. Zgrešila sam.
Moram da učim. Zvuči kao vic kad imaš 51. Upisala sam master u ovoj školskoj godini. Upravljanje ljudskim resursima. I u sredu imam kolokvijum. Test znanja. Menadžment.
Otkazala sam i ručak kod mame. Ne mrdam iz kuće do uveče. Sto strana ima i da pročitam i da podvučem i da izvadim beleške. Tako sam zacrtala.
Nisam se ni okrenula, već se smračilo. Od sto strana, nisam stigla ni do pola.
Idem kod drugarice na rođendansku kafu. Ali, prvo do cvećare. Na putu od mene do nje, radi ona preko puta limenog trga. Nemaju sečeno cveće. Kupujem joj mini bendžamina u saksiji. Kažu u cvećari, ništa mu ne treba, samo zalivanje jednom nedeljno i indirektna svetlost. Zvuči jednostavno, ali ona je ubica cveća. Ako ubije i ovo, ostaće joj bar lepa ukrasna saksija. Drugarice smo još od zabavišta, jasno je i jednoj i drugoj s kim ima posla.
Ponedeljak, 18. april 2022. godine
Uspavala se. Kao i obično ponedeljkom. Odbrambeni mehanizam, možda. Ko bi ga znao. Onda se setim da me na poslu čeka jutarnja kafa, pa mi bi malo lakše. Ta kafa koja nas svakog jutra čeka na radnim stolovima je jedna od blagodeti rada u „tradicionalnoj” firmi.
Na poslu, hvala Bogu, mirno. Prošli su izbori. Svi čekaju da se nešto desi, pa je i na nas u „odnosima s javnošću” pritisak manji. Dođe kao banja posle predizborne eksplozije raznoraznih aktivnosti.
Inače, ponedeljak zna da bude baš haotičan. Kao da se svima rađaju epohalne ideje vikendom i samo čekaju da svane prvi radni dan da ih podele. Ja sam sa tim davno raskrstila. U ovim godinama, vikend je za odmor, osim u slučaju krajnje nužde.
U pola četiri se hvatam za kvaku. U minut. Žurim kući da nastavim s učenjem. Čak i autobus stiže na vreme, u gradu nema gužve, most prelazimo s lakoćom.
Učim. Ne idem mi ništa bolje nego juče. Sa pola mozga razmišljam da mi je danas poslednji dan da premotam na poslednju epizodu ove sezone serije „Okruženi mrtvima”. Isprva sam odbijala da je gledam, a onda sam u leto 2013. bindžovala sve dotadašnje sezone i od tada je ne propuštam.
Svet je već na pragu apokalipse. Zombiji, kao metafora bilo čega što može da nas zadesi, neće biti problem. Ljudi će biti problem. Zato i gledam „Okruženi mrtvima”, iako je iz sezone u sezonu sve lošija. Zbog priče o ljudima, a ne o zombijima. A gledam i druge apokaliptične, distopijske i slične serije i filmove. Možda zatreba. Zbog ljudi.
Utorak, 19. april 2022. godine
I danas sam se uspavala. Ponovo kasnim. Da li sam već zapisala da ne volim jutro?
Srećom, ni danas na poslu nema gužve i tenzije. Zato, kujem plan.
Nabavka jagnjetine za Uskrs!
Deluje jednostavno, ali nije. Budući da radim u Beogradu, nema šanse da pohodim pančevačke mesare u jutarnjim satima, a kasno posle podne su i onako sve, osim one jedne u centru, zatvorene. Zato to činim u Beogradu. Nije baš jednostavno kad uprtiš par kila mesa pa se busom klackaš do Pančeva, ali ima to i svojih malih čari.
U Ulici Ilije Garašina, nedaleko od firme u kojoj radim, postoji jedna mesara koja nosi ime po jednoj reci. Izgleda kao da je izašla iz nekog italijanskog ili francuskog filma. Ma, kakva mesara, butik mesa! Čista umetnost obrade najboljih komada i sloboda izbora. A i mesari su lepi.
Biraš šta hoćeš i kako hoćeš. Niko nikog ne tera da uzme četvrt jagnjeta pa uz to i pola glave ili neke iznutrice. Krmenadla, rebarca, paumflek, but, plećka, sa koskom ili bez koske, ko kako hoće. Sve može. Svi strpljivi. I oni koji rade i oni koji čekaju. A uvek je red ispred.
Kupih plećku i pravac kancelarija. Meso u frižider do polaska kući.
Ni danas nema gužve u gradu. Taman kako treba. Stižem kući već oko pola pet. Ponovo učenje. Ali, pre toga, priprema hrane „po dijeti” za narednih par dana. Iskreno, umara me taj režim, traži vreme i odricanje, ali „radi”. Zato ne odustajem.
Učim.
Sreda, 20. april 2022. godine
Dođe i taj dan. Celo pre podne na poslu pomahnitalo prelistavam udžbenik i beleške, kao da me neko terao da upišem master, ili kao da mi život od toga zavisi. Valjda je to nekako refleksno. Znaš da imaš neki test, pa nećeš da se baš brukaš na tom nivou.
Čak sam tražila i da izađem ranije s posla. Pustili me, uz ohrabrivanje.
Kao da nikad ništa nisam u životu polagala, takva me panika uhvatila. Valjda da se ne obrukam pred tom decom. Ima nas još istih godina kao što sam i ja. Nije da nam ne ide dobro, ali nekako, kad izađeš iz štosa, mnogo treba da se namučiš da pratiš one koji pravo sa fakulteta nastavljaju dalje. Dobra stvar u svemu je što s godinama naučiš šta je bitno, a šta ne, a i iskustvo je iza nas, pa nam je lakše da shvatimo celinu i princip.
Na kraju, ispalo je sve super. Bar mi se tako čini.
Četvrtak, 21. april 2022. godine
Za promenu, ne kasnim. Lepo sam spavala. Kao i obično kad završim neki važan posao.
Znam da se sprema apokalipsa. Tako je uvek pred praznike. Sve čega se niko nikada ne bi setio „normalnim” danima sada dolazi na red. Još ja uzela „stari” odmor, spajam praznike – Uskrs i Prvi maj. I to je jedna od lepota rada u tradicionalnoj firmi. Godišnji odmor od skoro šest nedelja i još možeš da ga koristiš. U ovim godinama – neprocenjivo!
Ali, prvo kafica.
Iznenađujuće lako završavamo sve što se traži „u poslednji čas”. Na vreme idemo kući. Pozdravljamo se kao da se nikada više nećemo videti.
Uživam u pomisli da nemam nikakvih obaveza posle posla. Samo da ručam i večeram u određeno vreme. Po „dijeti”. Sve ostalo, od danas pa do 3. maja – kako god hoću!
Odlučujem da pozovem familiju na ručak za Uskrs. Mama i tetka su već u dobrim godinama, treba što više da se družimo. Bratov sin i deca sestre od tetke se lepo slažu, treba više da se druže. Oni su u Novom Sadu, mi ovde. Ne viđamo se onoliko koliko bismo želeli.
Mislim na moju drugu tetku, koja je umrla pre tri godine. I na babu. Odavno je umrla. Uskrs je praznik koji je oduvek bio kod njih. U Kovinu, odakle je moja mama. Ja sam najstarije „dete” u porodici, tako da mi je prirodno da nastavim tu tradiciju. A i volim da kuvam.
Posle dužeg vremena, otvaram Netflix. Greška. To se ne radi u deset sati uveče kada je postavljena nova sezona jedne od omiljenih serija. Bridžertonovi. Bindžovanje.
Petak, 22. april 2022. godine
Legla sam oko četiri ujutru, jedva se izvlačim iz kreveta oko osam sati. Sa migrenom.
Otvaram arsenal analgetika i biram…
Vučem se kod frizera i na manikir. Sve se nadam, biće bolje, popustiće. Stižem u zakazano vreme i počinjem da se pitam da li sam normalna, šta mi je sve ovo trebalo. I Bridžertonovi i frizer i manikir. Ženska posla, definitivno.
Izlazim iz salona sa još jačom glavoboljom i grižom savesti. Na pijaci me čeka žena sa kojom sam se dogovorila da mi donese domaća jaja. Moram da odem do pijace, pa nek umrem!
Stižem, ali nje nema za tezgom. Pitam komšije gde je, kažu otišla da kupi bombone. Pitaju šta mi treba. Došla sam po jaja. „Vi ste ta žena!”, uzvikuju. „E, pa ona je baš pre pet minuta prodala jaja. Čekala vas i zaključila da se nećete pojaviti”, objašnjavaju situaciju.
Srećom, imam kod kuće dvadeset komada od prošle nedelje.
Na putu do kuće razmišljam kako smo došli do toga da je svaki praznik postao armagedon. Kao da ne postoji sutra. Sećam se, u neka davna vremena, znalo se šta je praznik. Neradni dan i tačka. Spremiš se na vreme i ništa ti ne fali.
Ipak, moram da priznam, ovog puta vidim promenu. Pozitivnu. Prolazim pored zatvorenih privatnih prodavnica, mahom onih koje prodaju neprehrambenu robu, zlatara, butika, pa i nekih menjačnica. Bravo za vlasnike!
Stižem kući, glava puca. Bacam se u krevet. Budim se oko pet sati posle podne. Panika. Nisam ofarbala jaja!
Stavljam ih da se kuvaju i gledam netremice. Neće valjda da popucaju, mislim se. Ne bi trebalo. Domaća su, nisu hladna, kuvam ih na „tihoj vatri”. Pitam se da li ću konačno uspeti da potrefim pravo vreme kuvanja. Ili mi ispadnu rovita, a to za uskršnja jaja nije dobro, ili mi žumance pozeleni od prekuvanosti što, pak, nije ni ukusno, a ni dobro za želudac. Ovog puta idem na sedam minuta, pa kako bude.
Samo jedno je puklo! Još u nedelju da vidimo kako je žumance ispalo.
Krećem sa farbanjem. Shvatam da je boja ukrajinska, prošlogodišnja zaliha. Misli opet beže. Do moje drugarice Julije, koja je sa sinom negde u ukrajinskim Karpatima, izbegla iz Kijeva početkom marta. Poslednji put smo se čule 15. aprila. Kaže da su dobro, na bezbednom, za sada.
Nema više čekanja, već je osam uveče. Moram da ih ofarbam.
Prvo crvena. Ispala su super. Onda žuta, sijaju kao sunce. Ubacujem plavu u rastvor žute, divna smaragdna zelena. Na kraju plava – ispala su tirkizna. Tako su lepa i baršunasta. Ovog puta neću da ih „usjajim”.
Bridžertonovi, ostale su mi još dve epizode od prošle noći.
Subota, 23. april 2022. godine
Još od detinjstva, ovaj dan ima poseban ritual. Sećam se, svake subote mama bi me budila „ranom zorom” da idem sa njom na pijacu, iz dva razloga. Prvi, da me nauči da budem prava domaćica koja će jednog dana sama morati da zna gde je najbolji sir, kako izgleda kvalitetno povrće, da razlikujem junetinu od teletine, da prepoznam nakupce od pravih seljaka… Drugi je mnogo prozaičniji. Trebala joj je pomoć za nošenje punih cegera.
Danas mi je posebno drago što sam uspela da stignem na pijacu već oko devet sati. Za mene je to „već”, za moju mamu je to kraj sveta. Ako na pijacu ne odeš do sedam ujutru, bolje i da ne ideš, njeno je pravilo.
Sveže namirnice su bitne, ali meni je đurđevak bitniji. Prvo po đurđevak, pa onda sve drugo. Ostala su samo četiri buketa. Sve sam ih kupila. Mirišem ih s radošću i maštam o svom Muget-u od Guerlain-a. Svakog proleća, ova parfemska kuća lansira limitirano izdanje pod nazivom Muget. Iz godine u godinu, majstori parfimeri iz Guerlan-a svetu daju novu umetničku interpretaciju mirisa ovog predivnog cveta. Jedne godine, jedan će biti moj…
Sa punim kolicima, s pijace jurim na pedikir. Zakazano mesecima unapred. Tako je to kod Ljubinke.
Drugi krug nabavke. Ponovo na pijacu, sada po voće. Usput svraćam da uplatim loto. Kažu, svaka luda ima svoju zabavu, pa tako i ja. Imam i plan. Ako bih dobila to milionče i kusur evra, pokušala bih da spasim neke od istorijskih kuća po centru kojima preti transformacija u objekte za kolektivno stanovanje.
Naš grad, njegova istorija i kultura su pod urbanističkim genocidom. Teško to podnosim, a još teže činjenicu da smo sami krivi.
Primećujem da većina prodavnica koje su bile zatvorene juče, ne rade ni danas. Ipak ima nade.
Uz podnevnu kafu, proveravam vesti. Tviter i Telegram, prvo. Dva suprotna sveta. Narativ je novo oružje 21. veka. Jači je od nuklearne bojeve glave. Tome upravo svedočimo.
Oko pet, na Viber grupi, javljaju kolege da su upisani rezultati kolokvijuma. Ostvarila rezultat sto posto, tako se to sada ocenjuje po Bolonji.
Dan je kratak. Sutra je Uskrs. Moj najdraži praznik. Do kraja dana uživam u kuvanju.
Autorka je diplomirani komunikolog, stručnjak za odnose s javnošću i korporativne komunikacije
