Nedelja, 26. februar 2023. godine
Dragi dnevniče,
Izvini što me nije bilo dugo. Jako dugo. Evo, upravo pokušavam da se setim koliko dugo. Pa, mislim da je prošlo dvadeset i kusur godina od mog poslednjeg javljanja. Znam, znam, izvini, to nekako nije u redu, ali prošlo je očas, veruj mi, kao dlanom o dlan. Pronašla sam žive sagovornike i smogla hrabrosti da kažem naglas ono što sam ranije delila samo sa tobom. I otkud sad ja posle toliko godina, sigurno se pitaš. Slučajno. Kao i većina stvari u mom životu. Sasvim slučajno. Predložili mi da stavim na papir jednu sedmicu svog života i ja pristala. I sada smo tu papir, ja i… ti, naravno. Kao nekad. Neću ti prepričavati šta mi se sve izdešavalo tokom ove dve decenije, duga je to priča. To bi bilo kao kada se sretnu dva nekadašnja prijatelja na ulici pa upitaju jedan drugog: Šta ima novo? Ništa posebno, odgovorio bi prvi, a kroz glavu bi mu prošla sećanja na proživljene stvari. Ali ko sada da priča o tome, pomislio bi, na ulici. Nije red, a nije ni mesto; ma nije ni vreme, žurim po decu, po ručak, po ljubavnicu, po šta god i koga god. A kod tebe? Brzo bi uzvratio pitanjem. Ni kod mene. Sve isto. Zdravi i na broju, hvala Bogu. Vidiš kakvo je vreme, danas jesi, sutra nisi. I tu bi se otpozdravili i otišli svako svojim putem. Zato ću ti samo reći da sam se smejala i plakala, radovala i tužila, igrala i tihovala. Kažu da je najvažniji sadašnji trenutak. Zato ću lepo sve ono što je iza mene gurnuti u stranu, bar ove nedelje, i posvetiti se onome što sam i ko sam sada.
Jutro je počelo rano, bez obzira na to što je nedelja. Svake nedelje u 9 sati, imam čas sa jednom divnom mladom devojkom. Zove se Antonela. Nemica po ocu, Srpkinja po majci, Engleskinja po mestu rođenja, Švajcarkinja po državi u kojoj živi. Želi da nauči srpski jezik koji, nažalost, nije naučila u detinjstvu. Volim što mi nedelja počinje uz čas sa njom. Inspiriše me svojom vrednoćom, svojim učenjem, svojom željom da savlada njoj težak jezik. Opijaju me njeni planovi da se preseli u Beograd; slušam je kako priča o svojoj budućnosti i počinjem i sama da maštam. Kada bih mogla, kuda bih otišla, gde bih se preselila? U koju državu, u koji grad? Sve deluje tako jednostavno, potrebno je samo doneti odluku kuda i stvari će se same namestiti. Ali ja ne znam kuda. Ja bih svuda. U razmišljanjima me prekida njeno pitanje koji su nastavci za akuzativ množine i nastavljamo čas. Posle časa sam spremila proju i, mada znam da dnevnik nije mesto za pisanje recepata, dobijam želju da i ovde napišem recept za najvazdušastiju i najmekšu proju koju sam ikada jela. Proju posle koje moj sin, iako sit, struže ostatke iz pleha, ne bi li uhvatio još malo tanke korice, njegovog omiljenog dela. Da, da, znam da postoje sveske za pisanje recepata, ali ja sam i u njima često zapisivala svoje misli. Pa što ne bih i u dnevniku zapisala recept?!
Tri jajeta umutiti mikserom sa kašičicom soli. Dodati 100 ml ulja, 100 ml kisele vode i 200 ml jogurta pa sve ponovo umutiti mikserom. Dodati šest kašika pšeničnog brašna, 11 kašika kukuruznog brašna i kašičicu praška za pecivo. Umutiti mikserom. Dodati 250 grama sira i, naravno, umutiti mikserom. Peći u plehu podmazanom uljem na 200 stepeni.
Posle proje sam provela mirno popodne sa sinom, a zatim ga ispratila na aerodrom. Bio mi je u desetodnevnoj poseti koja je u mom osećaju prohujala sa vihorom. Kao i onih dvadeset i kusur godina sa početka teksta. Vratio se u Srbiju i svojim studentskim obavezama. Gledajući ga kako se udaljava od mene, pomislila sam da je on jedna od svetlih tačaka u mom životu. Možda najsvetlija. Ah, da, nisam ti rekla. Preselila sam se za Švajcarsku. Pričaću ti više o tome sutra. Sada me umor savladava i spremam se za počinak. Laku noć, stari znanče.
Ponedeljak, 27. februar 2023. godine
Dragi dnevniče,
Posle buđenja i jutarnje rutine, shvativši da nemam voća za svoj prvi obrok koji se od pre nekoliko godina sastoji isključivo od toga, dobro sam se obukla i zaputila u prodavnicu. Idući ulicama dok je vetar prilično jako duvao, nanoseći mi sneg u lice, setila sam se nemilosrdnog pančevačkog vetra koji je probijao do kostiju, za koji je ovaj švajcarski bio mala maca. Naročito što bi taj pančevački sa sobom nosio i kese, smeće, mačiće, i sve ostalo što mu se nađe na putu, a čega je, u Pančevu, bilo mnogo. Nekoliko puta sam klimnula glavom u znak pozdrava, jer se ovde svi javljaju svima, poznavali se ili ne. Jednostavno te pozdrave jer si ljudsko biće. To mi je u početku bilo čudno, naročito što imam običaj da uplovim u svoje misli dok koračam, pa ne samo da ne primetim prolaznika, nego ne primetim ni auto, što je, priznaćeš, daleko opasnije. Posle doručka, usledio je čas nemačkog jezika. Ponedeljkom sam ja u poziciji učenika, što mi manje prija, no, tako je – kako je. Pun sat sam se borila sa glagolima i predlozima, beskrajno zahvalna na strpljenju svoje nastavnice Jelene. Nivo znanja – B2. Nivo osećaja za nemački – nula. Posle časa nemačkog, počelo je ono što više volim – časovi srpskog. Nizali su se jedan za drugim, sve dok mrak nije pao. Pogledala sam kroz prozor, vreme se umirilo. Sneg je počeo da pada lakše, nežnije, spokojnije, vetar je stao, a sa njim je nestalo i napetosti u prirodi. Setila sam se svojih sinova kada su bili mali. Uvek su bili uznemireni kada je duvao vetar. Baba mi je rekla da je to tipično za dečake, tada mi je bilo čudno, bila sam mlada majka, ali sada to osećam kao istinito. Tu vezu između prirode i ljudi, često neobjašnjivu… Zaboravila sam da ti ispričam kako sam došla u Švajcarsku, ali trenutno nemam snage, časovi su me iscrpeli, pa bih današnji dan završila knjigom i priču o tome ostavila za sutra. Laku noć.
Utorak, 28. februar 2023. godine
Dragi dnevniče,
Danas sam, kao i obično, bila vredna. Ovo deluje kao samohvala, ali je zaista tako. Možda je zato Švajcarska prava država za mene, mada u to još nisam sto posto sigurna. Dan je prošao uobičajeno, bavila sam se svojim poslom. Shvatio si, sigurno, da predajem srpski jezik. Da li se sećaš kako sam oduvek želela da se bavim ovim poslom? E, pa to se i ostvarilo. I to baš ne samo od sebe. Dobro sam morala da zagrejem stolicu dok nisam završila studije književnosti. Ja sam jedna istrajna žena. Više istrajna, nego uporna, mada ponekad umem i jedno i drugo. Ti me, bar, odlično znaš. Ah, da, rekla sam ti da ću ti reći kako sam dospela ovde. Biću sažeta: udala sam se, drugi put, za Švajcarca. Dobro, ne bukvalno Švajcarca. Za čoveka koji je naše gore list, ali ovde živi i radi jako dugo, toliko dugo da su mu dali njihov pasoš. Nisam sigurna da bih, nakon vremena provedenog ovde, bila u stanju da budem sa pravim Švajcarcem. Nekako su… čudni. Bar za moj pojam. Omiljene teme su im posao i novac. I ne smeju se puno. Ne mislim pritom na one osmehe prodavaca koje ti upućuju kada uđeš u neku radnju, tu su i više nego srdačni, nego na onaj smeh od kog se ori prostorija. To se ovde smatra neumesnim, skoro nekulturnim. Zato se, valjda, smeju u sebi, pa se to ne vidi. A ja volim kada se vidi. Volim one široke osmehe koje ti ozare celo lice i zasvetlucaju u očima. To je ovde retko. To je jedna od stvari koja mi nedostaje. Smeh. I to ne moj, nego tuđi smeh, onaj zarazni, koji prelazi sa drugoga na tebe. Sećam se jedne scene od pre petnaestak godina. Stariji sin i ja smo se vraćali kombijem iz Beograda u Pančevo. U kombiju su bila dva momka koja su se nešto šalila, a onda su počeli da se smeju. Prvo tiho, a zatim sve glasnije i glasnije. Toliko su se smejali onim jakim, zdravim smehom da su polako svi putnici počeli jedan za drugim da se smeju, dok se na kraju nije zajedno smejao čitav kombi, uključujući i vozača. I sada mi smeh pređe preko lica, samo kada se toga setim. Živeo smeh, živela radost!
Sreda, 1. mart 2023. godine
Raditi, raditi i samo raditi. To je bio moj današnji dan. Posle 12 sati rada, čoveku ne ostaje mnogo, možda samo da sipa sebi jednu čašu tamjanike donesene iz Srbije, da zažmuri i pomisli: Gotova je i sreda, ove godine moj najnaporniji dan. U to ime, živeli!
Četvrtak, 2. mart 2023. godine
Noćas sam sanjala Pančevo. Možda zbog ovog dnevnika koji pišem, a možda i zbog sinoćne tamjanike. Ko bi ga znao?! U svakom slučaju, idem ja Ulicom Lava Tolstoja, a u ruci nosim njegovo Vaskrsenje, jednu od mojih omiljenih knjiga. Skrenem kod Topalovićke, nove zgrade koju su tako prozvali zbog blizine groblja (duhovit je ovaj naš narod, uvek to kažem) i uputim se ka Kotežu, delu grada u kome sam odrasla, ka onom brdašcetu iza moje zgrade gde je nekad bila šumica. Tako smo zvali četiri-pet stabala po kojima smo se verali. Dođem tamo, a tamo umesto brdašceta – klupa. Nova novcijata. Valjda je to uticaj Švajcarske na mene, sve je novo i u odličnom stanju. Sednem ja na klupu, osvrnem se oko sebe, nigde nikoga, zadovoljno uzdahnem i počnem da čitam Tolstoja. Kad odjedanput, neko svira; legao maltene na sirenu i remeti mi mir. Negodujem, gunđam i tu se budim i shvatam da nije u pitanju sirena, nego zvono. Oteturam se do vrata da vidim ko zvoni ovako netipično za Švajcarce, kad ono moja petogodišnja komšinica Ela. Došla je da mi nešto kaže, na švajcarskom naravno, kojim ja uopšte ne baratam, ali je, i pre nego što sam uspela da se snađem, Dana, njena majka, već došla po nju, pretpostavljajući da se popela do mene, učtivo se izvinjavajući, na švajcarskom, naravno, zbog ćerkine nepristojnosti. Pokušala sam da je razuverim, ali mi to, očigledno, nije pošlo dobro za rukom, pošto me je čudno pogledala. Ko zna šta sam ovako bunovna nalupetala na nemačkom, pomislila sam. Spremila sam se za dan i sela za laptop, čekao me je čas sa Marlo, Amerikankom koja pokušava, ne baš uspešno, da nauči srpski jezik, jer joj je tema doktorske disertacije vezana za raspad bivše Jugoslavije. Muku muči sa našim slovom lj. Ne bih joj bila u koži. Nakon časa sam se brzo spremila i uputila u Šafhauzen, grad čuven po vodopadima na Rajni, u kojem radim četvrtkom. Sat vremena do tamo, škola, sat vremena nazad i ponovo čas: ovog puta sa Markusom nemački. Markus je nastavnik, a učenici smo Kelem, inženjer Škotlanđanin, Miguel, inženjer Kolumbijac, Odri, menadžerka Francuskinja i ja. Snalazimo se, neko više – Miguel, neko manje – Kelem, no guramo. U 22.30, ovoga puta bez tamjanike, odoh u krpe.
Petak, 3. mart 2023. godine
Dragi dnevniče,
Jutros sam imala sastanak Udruženja nastavnika u Cirihu. Predsednik je jedan Meksikanac, a potpredsednica je Olga, Ruskinja. Ja sam zadužena za aktivnosti vezane za kulturu. Verovatno se pitaš otkuda ja tako kratko u Švajcarskoj, a već imam neku poziciju, moje ime stoji na naslovnoj strani ovog udruženja. Slučajno. Ponovo. Zaista. Bila sam na jednom seminaru na Pedagoškom fakultetu u Cirihu i jedna od aktivnosti je bila razmena nastavničkih iskustava. Kakvih iskustava, mislila sam se ja, pa ovde sam samo mesec dana. Dobro, šta ću, priđem ja jednoj grupici da razmenjujem iskustva. Uspem da prozborim nekoliko reči, kad me pita jedan Meksikanac (gore pomenuti predsednik udruženja, on je bio baš u toj grupici kojoj sam prišla), da li hoću da se učlanim u njihovo udruženje. Ja rekoh: Hoću, misleći da to funkcioniše kao u Srbiji. Kažeš hoću iz pristojnosti, a ne misliš tako. Izvadi on odmah, međutim, neki papir i dade mi. Možeš ovde da potpišeš, pokaza mi. Ja šta ću, nađoh se u nebranom grožđu, potpisah. Završi se seminar, prođe neko vreme, stigne meni imejl iz tog udruženja, zovu me da dođem. Sednem ja u voz i odem tamo. Fini neki ljudi. Bilo je baš prijatno. Dok smo pričali, spomenuše oni kako planiraju literarno veče i ja rekoh: Divno, ja sam završila književnost! Oduševiše se oni bog zna kako i rekoše: Sjajno! Od sada ćeš se ti time baviti i postaćeš deo našeg Upravnog odbora. Malo zbunjeno pristadoh, moj nemački nije na tom nivou, pokušala sam da im objasnim, ali očigledno nije ni na kakvom nivou čim nisam uspela. Počeli svi da mi čestitaju, ja klimam zbunjeno glavom i vičem: Danke, danke. I tako. Postadoh član upravnog odbora ni kriva ni dužna. A čeka me i organizacija literarne večeri u maju. Uh… Laku noć…
Subota, 4. mart 2023. godine
Iiiiii, konačno subota! Suboto, volim te! Da li znaš šta ću ove subote da radim? Ništa! I jako se radujem tome. Spavaću ako mi se spava, šetaću ako mi se šeta, telefoniraću ako mi se telefonira, ćutaću ako mi se ćuti. A to mi se retko radi, priznajem. Mislim, da ćutim. Osim kada slušam. Volim da slušam ljude kako pričaju. Naročito mog muža. On je najpametniji čovek sa kojim sam ikada razgovarala. I to ne samo zbog njegovih titula drmr, već je onako, izistinski pametan. I zanimljiv. I puno toga zna, a znanje je ono što nas izdvaja od drugih. O čemu god i šta god znali. O motorima, o kuvanju, o amebama, o mišićima. Nije važno. Znanje je jedno od retkih stvari koje nam niko ne može oduzeti. Ono nas definiše i oblikuje. I sada bih mogla ovako do sutra. Šta ću, volim da pišem. Nego, dnevniče, sećaš li se moje najranije želje? One koju sam velikim slovima upisala na tvojim zelenim koricama. Da, znala sam da ćeš se setiti. Da, da, ta, da postanem pisac. Ostvarila se, dnevniče. Ostvarila, a ti si u tome bio moj saučesnik, na čemu sam ti beskrajno zahvalna.
Tvoja Ivana
Autorka je rođena i odrasla u Pančevu, a jednog avgustovskog dana se preselila (bar na neko vreme) u Švajcarsku. Majka je dva odrasla sina, Alekse i Nikole. U pripremi je objavljivanje njenog prvog romana „Slatko od šljiva”
